Ruska crkva u Zrenjaninu predstavlja svojevrsno obeležje teških vremena kroz koje je velika nacija prolazila. Imigrantska kolonija od „crvenih“ iz Banata ponovo bežala oktobra 1944. Svaki deseti Rus u Zrenjaninu bio intelektualac.
Hram Svetog Arhangela Mihaila u Ulici Miroslava Tirše (na staroj pijaci) u Zrenjaninu podignut je na neobičnom mestu, a pored svetilišta on je i svojevrsno obeležje jednog vremena. Nastao je za potrebe ruske emigracije između dva svetska rata, čiji su potomci skoro nestali. Hram je aktivan i danas, Zrenjanincima je poznatiji kao Ruska crkva.
Njen nastanak u tadašnjem Velikom Bečkereku (kasnije Petrovgradu) vezan je za dolazak Rusa izbeglih posle 1919. i Oktobarske revolucije. Prva bogosluženja, kako beleže hroničari, pošto nije bilo drugog prostora, održana su u „Krigerovoj kafani“. Tu je subotom uveče postavljan ikonostas za nedeljnu svetu liturgiju.
Pošto su se obredi obavljali u neadekvatnim i teškim uslovima ruska kolonija je 1922. zatražila od gradskih vlasti prostoriju za bogomolju. I dobila je podrum bivše tamnice „Munkač“, koji su radom svojih članova preuredili i stvorili sebi bogoslužbeni prostor.
– Sve je u ovoj crkvi urađeno rukama pripadnika ruske zajednice. Zemljani pod stolari su prekrili daskama, napravili vrata, prozore i konstrukciju za ikonostas. Šest velikih ikona na ikonostasu naslikao je Šelomunov, polijelej je izradio Šeremetinski. Tajnu večeru naslikao je general Sergej Šestakov. Kada se Ruska kolonija konačno rasturila 1950. godine, bogosluženja su obavljali prota Miloš Popović i Stevan Ninčić. Poslednje rusko pojanje čulo se 1970. Zbog malog broja Rusa, Ruska crkva je 1973. godine, po nalogu patrijarha, pripojena ženskom manastiru Svete Melanije u Zrenjaninu – kazuje za „Novosti“ istoričar Srđan Priljeva, iz Narodnog muzeja Zrenjanin, koji je izučavao život ruskih emigranata između dva svetska rata u njihovoj koloniji u Banatu.
Ruska crkva svoj najveći značaj imala je u okupljanju izbeglih Rusa koji su u gradu na Begeju ostavili neizbrisiv pečat, a sudbina im je, uglavnom, bila tragična. Bežeći od komunista i boljševizma emigranti su se regrutovali iz aristokratije i intelektualnog sloja. Svoj komoditet nisu mogli da ponesu sa sobom, a u prvo vreme živeli su od prodaje dragocenosti koje su dopremili. S obzirom na to da je među Rusima svaki deseti bio intelektualac, počeli su masovno da se pojavljuju na kulturnim manifestacijama, a vrlo brzo se afirmišu njihovi lekari, inženjeri, oficiri… Ali, ta kolonija nije doživela procvat – prosto nije imala vremena.
Vredno svedočenje o životu ruskih emigranata ostavio je Boris L. Pavlov (1923-2002), potomak ruske izbegličke porodice, čija je majka bila ćerka carskog admirala – poslenjeg komandanta odbrane Sevastopolja. Boris je bio istaknuti gimnastičar i sportski radnik u Zrenjaninu, a autor je naučnog ogleda o ruskoj koloniji u ovom gradu. Ostavio je iza sebe bezbroj dokumenata i predmeta iz života banatskih Rusa koji svedoče o njihovom društvenom i kulturnom životu, ali i o tragičnoj sudbini.
– U predvečerje Drugog svetskog rata, zbog njihovog izraženog antikomunizma, pripisivala im se privrženost Nemcima. Ali, tokom rata to je demantovano u praksi. Na primer, Petar Kononenko je iz Bečkereka, odnosno Petrovgrada, u ratu premešten u Kraljevo. I, kad su ga fašisti pozvali da izađe iz stroja, u kome su se nalazili Srbi pripremljeni za streljane, on je ponudu odbio.. Nadežda Kornjilova je u selu Melencima pozvala na zajedničku borbu protiv fašista i kad su je ovi osudili na smrt, sama sebi je stavila omču oko vrata. Oterala je dželate i odgurnula klupicu ispod nogu… Voljom sudbine, u jedinici Crvene armije, koja je oktobra 1944. oslobađala ovaj deo Banata, nalazio se Nadeždin brat… Koji, eto, nije imao sreće da se s njom sretne – iznosi Priljeva.
Veliki deo ruskih emigranata otišao je na zapad u proleće 1944. pre nego što su ovde stigli zemljaci u redovima Crvene armije. Nisu želeli da se sretnu… Posle Drugog svetskog rata razvio se sukob naše komunističke partije s Informbiroom. Hroničari iznose da su malobrojni preostali ruski emigranti krajem rata bili na udaru sovjetske tajne policije NKVD… A, od 1948. godine, nakon sukoba Staljina i Tita, odnosno Rezolucije IB, nije ih na miru ostavila ni naša Udba… Od ruske kolonije ostali su samo obrisi i uspomene, nekolicina potomaka i Ruska crkva.
Izvor : Novosti.rs, S. Pašić
.gif)
.gif)
