Retke profesije: Restaurator kamenih skulptura, Karolina Bijač

Karolina Bijač je predstavnica jednog od lepih, neobičnih i retkih zanimanja. Pored toga što je restaurator kamena i kamenih skulptura, posebnom je čini i podatak da je jedina žena u Vojvodini koja se bavi ovim poslom.

Usavršavajući svoje znanje i ljubav prema ovom poslu, Karolinu je put iz Nove Crnje najpre odveo u Novi Sad gde je završila srednju školu za dizajn “Bogdan Šuput”, a ubzo nakon toga i u Budimpeštu gde je diplomirala na Akademiji Umetnosti i usko se specijalizovala za restauraciju kamena.

Nakon završetka akademije, posao je dobila u muzeju u Kečkemetu gde radi kao restaurator, ali kako sama kaže, trudi se da svojim radom pomaže i muzejima, institucijama i pojedincima u Vojvodini i Srbiji.

– Volim rad na fasadama vojvođanskih kuća i rad na skulpturama od kamena. Pokušavala sam da dobijem posao u zemlji u kojoj sam rođena ali mi to za sada ne uspeva. Radim i dalje u Muzeju u Kečkemetu, živim u Budimpešti, ali svaku priliku za rad u Srbiji vrlo rado prihvatim, počinje svoju priču ova žena retkog zanimanja.

Karolina je svoj umetnički put zapravo započela slikarstvom, ali kako sama kaže – nije je zadovoljio dvodimenzionalni svet. Želela je da se oproba i u „trećoj dimenziji“. Počela je potpuno sama, bez instruktora ili nadzornika, da vaja skulpture, a potpuno ispunjenje našla je u restauraciji kamena.

I love Zrenjanin: Da li je rad sa kamenom težak za žene, s obzirom da bi većina ljudi ovaj posao svrstala u mušku profesiju?

– Mogu da kažem da nije lako, ali za nekog ko voli svoju struku ništa nije teško. U životu je najbitnije da radiš to što voliš, i onda je u isto vreme sve i lako i lepo.

I love Zrenjanin: Kako tumačite to da za Vas, kao jedinog stručnjaka u toj branši, ovde nema posla?

– Put me je odveo u muzej u Kečkemetu koji je opet preko nekih projekata prekogranične saradnje povezan sa Vojvodinom, tačnije Muzejom Vojvodine i pokrajinskim Zavodom za zaštitu spomenika kulture. Tako sam i dobila priliku da radim ovde, pa sam istraživanja u okviru diplomskog radila u Arači, Rakovcu, a radila sam i na najspektakularnijem nalazištu u Bugacu kod Kečkemeta na ostacima crkve Svetog Petra. Radila sam i na restauraciji fasade Šarene palate u Kečkemetu, jedne zaista izuzetne građevine. Ništa se u životu ne dešava slučajno, pa ko zna, možda se jednog dana i vratim. Mislim da bi bilo izuzetno značajno da ova branša počne intenzivnije da se izučava i u Vojvodini i da se tako pruži šansa mladim ljudima da se istaknu i zaposle. Mislim da je ovo zanimanje ovde izuzetno potrebno.

I love Zrenjanin: Postoji li period istorije koji Vas posebno interesuje?

– Obožavam srednji vek. Obično se smatra „mračnim dobom čovečanstva“, međutim ja se sa tim uopšte ne slažem. Kada vidite koliko je ovde u Panonskoj niziji bilo crkava koje su sada ispod zemlje ili su u ruševinama koje mi otkrivamo i otkopavamo, onda je jasno da su ljudi tog vremena mnogo znali i mnogo učili isto kao i mi danas, možda i više. Tada su, da bi došli do određenih saznanja, morali da prevaljuju ogromna prostranstva, što nama danas ne predstavlja nikakav problem.

I love Zrenjanin: Sigurno imate još mnogo planova i želja?

– Naravno, to je da se što više usavršavam, idem prema doktoratu, a ima dosta posla i u Mađarskoj, ali i u Vojvodini. Nadam se da će vremenom naši trgovi, crkve i zgrade mojim i radom ostalih restauratora polako zasijati starim sjajem, kaže Karolina Bijač.