Radost Božićnih običaja u Banatu

BADNJI DAN (6. JANUAR)

Naziv Badnji dan dolazi od korena Bad, badni, koji je u staroslovenskom glagolu „badati“, što znači biti budan, bdeti, koji vidi. Dakle, Badnje veče je veče koje bdimo, u kojem smo budni. U prilog ovom tumačenju su i nazivi Badnji dan kod Poljaka, u nekim krajevima Slovačke i Češke, kao i nekim romanskim jezicima gde ovaj dan nazivaju vigilia, wilia, od latinskog vigilare, što znači bdeti.

Badnjim danom započinju glavni božićni obredi : sklanjanje određenih stvari i predmeta iz kuće, obavezno vrećanje pozajmljenih stvari, zabrana davanja nekih predmeta iz kuće, mešanje obrednih hlebova, dolazak položajnika, klanje pečenice, unošenje badnjaka i slame, badnja večera, korinđanje, paljenje vatri na ulicama.

Pretpostavlja se da je po ovom prazniku i badnjak – drvo koje se na taj dan rano ujutro, uz poseban ceremonijal, odabira, – seče, donosi kući i priprema za loženje, a potom uveče obredno unosi u kuću i loži na vatru, dobio ime.

Poreklo spaljivanja badnjaka na ognjištu treba tražiti među najstarijim manifestacijama ljudske religije zasnovane na animističkom poimanju sveta u koje se ubraja i poštovanje šuma, gajeva, određenog bilja i drveća. Ova verovanja bila su poznata i starim evropskim narodima Keltima i Germanima, antičkim narodima i Starim Slovenima što ukazuje na opštu indoevropsku tradiciju.

Paljenje badnjaka je opšti običaj u većini srpskih kuća u Vojvodini sve do Prvog svetskog rata, dok su postojala otvorena ognjišta. Posle dvadesetih godina dvadesetog veka u mnogim selima, pod uticajem crkve i vojske, badnjak su organizovano i svečano donosili iz šume na konjima i ritualno ga nalagali na vatru koja bi bila paljena na seoskom i gradskom trgu. U novije vreme, badnjak se kupuje na ulici i pijacama i odnosi kući, a rasprostranjeno je i paljenje „zajedničkog badnjaka“ u crkvenoj porti ili ispred kuće.

Sve do posle Drugog svetskog rata, opšti je običaj bio da se na Badnje veče unosi slama i rasipa po svim prostorijama kuće- „unosi se Božić“. U selima južnog i centralnog Banata unosilo se i malo sena koje se stavljalo na sto ili ispod stola. Sa unošenjem slame smatralo se da je u kuću došao Božić, čime su i otpočinjali rituali Badnje večeri. Po narodnom objašnjenju, slama se unosila u kuću zato što se Hristos rodio na slami ali poreklo običaja znatno je starije i potiče iz prehrišćanskih vremena.

KORINĐAŠI – RADOST NA VRATIMA

Od druge polovine devetnaestog veka u svim selima Banata pojavljuju se pevači korinđaši koji na Badnje veče u povorkama/grupama idu od kuće do kuće i pred vratima pevaju šaljive, čestitarske pesme. Grupe korinđaša čine deca ali je poznato da i starije osobe rado učestvuju u ovom običaju. Za otpevane pesmice korinđaši su darivani jabukama, orasima, suvim šljivama ili drugim voćem i slatkišima. Običaj koledovanja/korinđanja je u Banatu duboko ukorenjen što dokazuje to da se i danas praktikuje za Badnje veče.

Jela za badnju večeru i ostale dane božićnih praznika, od davnina su ustaljena, kako po broju, tako i po vrsti. Pripreman je neprarn broj jela što je imalo mistično – religiozno i simbolično značenje, a moralo je biti u vezi s pogrebnim kultom. Riba, koja zauzima značano mesto u jelovniku badnje večere, predstavljala je simbol i inkarnaciju duše predaka koje po verovanju baš o Badnjoj večeri posećuju kuću. Istovremeno, riba je simbol plodnosti, pa prema tome i simbol života.

Najčešće su pripremani beli pasulj, kupus, riba (kuvana ili pečena), jela od testa (rezanci s makom ili orasima), a u Banatu često se pripremala pita s bundevom (ludajom) ili se ona pekla i jela „da bi te godine rodile ludaje“. Mnogi su uz večeru palili sveću zvanu „badnjača“, a u svim kućama, već po podne na Badnji dan, paljeno je kandilo, koje je stajalo u tanjiriću sa proklijalom ozelenelom pšenicom.

Iz navedene bogate obdarene prakse, na Badnji dan i tokom večeri jasno se sagledava značaj ovog praznika u srpskoj narodnoj religiji na prostoru Banata i Vojvodine.

PROSLAVA BOŽIĆA

U prošlosti, obredna je praksa prvog dana Božića obilovala magijskim radnjama kojim se želelo obezbediti dobro zdravlje ukućana i stoke, njihova zaštita, dobar rod useva, sreća i bogatstvo.

Imitativnom magijom i jedenjem posebnih jela narod je verovao da će se zaštititi od svih zlih sila i ispuniti određene želje. Vremenom je obredna praksa postajala jednostavnija, a mnogi njeni delovi su se izobičajili ili nestali. Zajednički porodični ručak postao je najsvečaniji, a u današnje vreme i jedini trenutak Božića.

Božićni ručak imao je obredno značenje i svi članovi porodice morali su biti na okupu. Pred sam ručak iznosila se česnica, važan obredni kolač, mešen od belog pšeničnog brašna, sa vodom i masti, bez kvasca.

Opšti naziv za ovaj arhaični obredni kolač je „česnica“ ili „čestnica“ i potiče od reči „čest“, „dio“, „sreća“, jer se lomi na delove i svakom se daje po deo, po kome se i sreća proriče. Sadašnji oblik česnice poznat je u Vojvodini i Banatu još od polovine devetnaestog veka. U česnicu se u svim kućama, kao i danas, obavezno stavljao metalni novac, a pri njenom lomljenju gledalo se u čijem parčetu će biti novac.

Po narodnom objašnjenju metalni novac stavljao se u česnicu radi čistoće žita. Veruje se da donosi sreću ne samo onome ko ga je našao u svom parčetu, već i kući, te su ga zato otkupljivali i stavljali za kućnu ikonu. I danas je običaj da se stavlja novac u česnicu, a parče s njim nameni i da najmlađem detetu.

Božićna trpeza morala je biti puna i obilna. Nju su činila sledeća jela : goveđa supa (retko živinska), sos i kuvani krompir. Mnogi su pripremali sarmu, a najvažniji deo božićne trpeze zauzimalo je božićno pečenje – pečenica. Za pečenicu se biralo najlepše prase, jagnje, ćurka ili guska, a često se pekla šunka ili svinjska plećka.

Značajnu ulogu u božićnim običajima imala je božićna sveća. Neke porodice su je palile već na Badnje veče. a obavezno je paljena na početku ručka ili kada se iznese česnica. Sveća o Božiću imala je podušni karakter, ali joj je narod pripisivao i magijsku moć. Uglavnom je gorela samo za vreme božićnog ručka, a gasio ju je domaćin vinom ili rukom. U većini porodica sveću nisu gasili duvanjem da ne bi oduvali sreću iz kuće.

Opšti je običaj bio da ukućani za Božić budu u svojim kućama i nije se išlo u posete rođacima i susedima. To se zadržalo do danas.