Za ribare Ečke, godina koja je prošla obeležena je ulovom 3.500 tona šarana. Od ulaska u poslovni sistem “Mirotin” iz Vrbasa, alasi nemaju finansijske ni druge probleme koji hronično muče manje ribnjake. Kada bi aktivirala sve vodne i prirodne resurse, “Ečka” bi mogla da računa na proizvodnju približno 6.000 tona ribe.
Na najvećem ribnjaku u našoj zemlji, Ribarskom gazdinstvu “Ečka” koje od 2008. godine posluje u sastavu kompanije “Mirotin Group” iz Vrbasa, organizuje se proizvodnja na tridesetak jezera širom srednjeg Banata, počev od Srpskog Itebeja, Čente, Melenaca – do Lukinog sela. Dvestotinak zaposlenih alasa imaju pune ruke posla. Na tom ribarskom gazdinstvu koje se prostire na ukupno 4.270 hektara, trenutno je u funkciji 1.600 hektara vodenih površina, dok je ukupno moguće aktivirati negde do 2800 hektara. Jezero “Joca” površine 500 ha nije u funkciji, i tu se sprovodi sportski ribolov.
Generalni direktor Ribarskog gazdinstva „Ečka”, Nenad Radulović kaže da je proizvodnja ribe u 2012. godini iznosila oko 3.500 tona, od čega je 2.200 tone činila konzumna riba za tržište.
– S obzirom da smo promenili opšti način izlova i prodaje, u toku prošle letnje sezone plasirali smo blizu 600 tona ribe. Ohrabruje saznanje da se veće količine ribe, u toku leta, nalaze na trpezi cele Srbije. Inače, pokazalo se da nema dovoljno konzumne šaranske ribe na tržištu, s obzirom da veći broj ribnjaka nije ostvario ni pola proizvodnje u odnosu na protekli period. Jedan od razloga takvog stanja leži u činjenici da srpsko ribarstvo, prema novim vladinim uredbama o subvencijama, faktički i ne postoji – ističe Radulović.
Gde je danas svrstano ribarstvo Srbije?
-Sada smo “upisani” u resorno Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, dok smo ranije bili u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine. A valja znati da je ribarstvo za poljoprivredu zaista “teška industrija”. Ovo je nateža proizvodnja uopšte u agraru, stočarstvu, što najbolje znaju ribari. Poređenja radi, jedan ciklus u živinarstvu, kod pileta je 45 dana, a da bi dobili konzumnog šarana potrebno je da prođe ukupno tri godine. Toliko je, zapravo, potrebno vremena da se od larve dođe do konzumne ribe.
Da li ste zadovoljni proizvodnim rezultatima?
– U prošloj godini je na domaćem tržištu plasirana kompletna količina ribe. Proizvodnja je bila dobra i pored velikih poteškoća koje su nas zadesile zbog suše, visokih temperatura. Tokom minulog leta dnevne temperature konstantno su “išle” čak i na 42 stepeni Celzijusa, a temperatura vode u jezerima bila je oko 30 stepeni. Sve je to bilo dosta problematično kada je u pitanju proizvodnja šarana i iskorišćavanje konverzije hrane po kilogramu prirasta.
Kolika je proizvodnja u gazdinstvu “Ečka”?
– Procenjuje se da Srbija proizvede oko 10.000 tona konzumne ribe, ali se uvede mnogo više od te količine. Naime, ako se u proseku konzumira oko 7 kilograma, to je blizu 50.000 tona ribe. Samo ovaj podatak pokazuje da se u našu zemlju uveze gotovo 40.000 tona ribe. Takav uvoz se na izvestan način i stimuliše. Tom uvoznom artiklu se ne ograničava marža na iznos od deset odsto, u odnosu na proizvođačku cenu, kao što se to primenjuje na nas, domaće alase.
U kojoj meri to predstavlja poteškoću ukupnog poslovanja?
Izuzetnu. Troškovi proizvodnje su ogromni, a trgovci imaju i finansijske obaveze pri prodaji, s obzirom na velika izdvajanja, recimo, prema pijačnim upravama. Zatim, treba platiti dva radnika da održavaju tog šarana u životu, jer se prodaje živ. Sama voda košta možda tih deset odsto, dok je morska uvozna riba sa neograničenom maržom.
Kako pospešiti domaću proizvodnju?
– Trenutno nas nema nigde kada su u pitanju stimulacije po kilogramu ribe. U Hrvatskoj, recimo, proizvođači imaju stimulaciju od četiri kune, što je blizu 60 evrocenti za šarana, tostolobika i amura, dok za soma, smuđa, jegulju i neke plemenitije vrste, imaju čak i šest kuna po kilogramu proizvedene ribe. Mi bismo za našu proizvodnju od 3500 tona, da smo u Hrvatskoj, na kraju godine dobili stimulaciju od države oko 2 miliona evra. Kod nas je domaće ribarstvo stavljeno u zapećak i izostavljeno i u novim uredbama. Nemamo nikakve beneficije, čak ni stimulisano dizel gorivo za vozila, mada se za tri godine proizvodnje dosta toga potroši.
Kako poslujete u uslovima kada je povećana cena hrane i promenjen način ishrane ribe?
– U novoj godini imaćemo ozbiljnih problema da obezbedimo dovoljne količine hrane, odnosno, da se hrana obezbedi po nekim razumnim cenama. Verovatno će se to odraziti i na proizvodnu cenu ribe. Proše godine smo, pri kraju hranidbene sezone, uspeli da izguramo nekih 60% sa starom cenom hrane, pa očekujemo i da će šaran ostati na razumnoj ceni. Uzimajući sve parametre u obzir, računica je posve jasna – u 2011. godini kilogram konzumnog šarana koštao je oko 260,00 a u 2012. godini 380,00 dinara.
Da li možete da izvozite?
– Možemo da izvozimo u EU, doduše, za sada samo preko Slovenije zbog takozvane „Tensis liste“. Međtim i na žalost, u 2012. godini nismo imali potrebu za izvozom, jer će zbog svih pomenutih teškoća nedostajati velika količina ribe na domaćem tržištu. Ribarsko gazdinstvo ,,Ečka“ je i u prošloj godini imalo bolju proizvodnju u odnosu na ribnjake u okruženju. Čak i u Hrvatskoj su, zbog nedostatka vode, imali problema sa slatkovodnim ribarstvom.
Gde nabavljate riblju mlađ?
Mlađ nabavljamo na domaćem tržištu. Tačnije, mi ustvari mlađ proizvodimo sami. Problem nam predstavlja nedostatak mrestilišta pa se onda snabdevamo sa larvama šarana iz nekoliko mrestilišta kojih ima u Srbiji i čija je proizvodnja dovoljna da podmiri domaće potrebe, čak i šire. Ovde treba podsetiti i da se Srbiji ne dozvoljava izvoz u EU riblje mlađi, larvi ili svega što je za riblji uzgoj.
Kakva je situacija sa izvozom na rusko tržište?
Pre dve godine dobili smo dozvolu za izvoz na rusko tržište. Međutim, o tome ćemo moći da razmišljamo kada proradi pogon za skladištenje ribe, odnosno, hladnjača, koja je upravo završena i nedavno puštena u rad. Dakle, mogućnost za izvoz postoji, ali pošto mi plasiramo šarana u živom stanju, a do Moskve ima 2.500 kilometara, to je vrlo teško, jer bismo morali usput da menjamo vodu, kiseonik i imali bi ozbiljnih problema da ga živog transportujemo.
Koliko ribnjak ,,Ečka“ može da proizvede ribe godišnje i kada očekujete da će se to dogoditi?
– Kada bismo aktivirali svih 2.800 hektara, projektovana proizvodnja bi bila negde oko 6.000 tona. S obzirom da je ,,Ečka“ uglavnom vezana za proizvodnju konzumne ribe, manja je proizvodnja po jedinici površine. Mlađ je moguće proizvoditi i do 4.000 kilograma po hektaru. Ipak, na ovako velikim površinama kao što su naše, tu je proizvodnja od 2.200 kilograma po hektaru odličan prinos, rekao bih čak rekodan.
U šta ćete još ulagati kada je u pitanju proizvodnja?
– Otvorili smo prošle godine četiri rekonstruisana ,,Severna jezera“, površine oko 70 hektara, čija je vrednost oko 110 miliona dinara, za koju je tri četvrtine sredstava obezbedila kompanija „Mirotin group“, a četvrtinu Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu. Ta pomoć je bila od naročite važnosti, jer neka od naših jezera nisu bila u funkciji više od dvadeset godina.
Šta je sve to donelo?
Četiri godine ulaganja i osavremenjivanja proizvodnje doprinele u da „Ečka“ postane najveći ribnjak sa poluintenzivnim načinom proizvodnje u Evropi, što podrazumeva kombinaciju prihrane ribe i prirodne hrane. To znači da se šaran, i ostala riba, hrane estrudiranom, plutajuć0m hranom, koja je potpuno prirodna. To doprinosi da šaran iz ovih voda ima svega 1,8 do 3,2 odsto bolje masti, što je značajno manje nego recimo kod šarana u Češkoj, gde se taj procenat masti penje i do 14 posto. Takođe, istraživanja koje je sproveo beogradski Institut za higijenu i tehnologiju mesa, na delu sa dr Aurelijom Spirić, a pod patronatom Evropske unije, pokazala su da ečanski šaran ima i do deset hiljada puta manje štetnih materija nego što to dozvoljavaju standardi EU.
Kakva su očekivanja?
Očekujemo da će potražnja za našom ribom biti još veća nakon što pojedini lanci i marketi počnu da prodaju svežu ribu na ledu, koju ćemo uskoro početi da isporučujemo tržištu, pa će kupci biti u prilici da kupe ne samo živog šarana, već i rashlađenu ribu na ledu, pošto su kapaciteti naše hladnjače oko 500 tona. Uskoro ćemo raditi kompletnu preradu ribe, proizvoditi riblje paštete i druge proizvode, što su sve planovi za ovu godini.
Šta očekujete od Ministarstva poljoprivrede kojem ste uputili i zvaničan dopis o alaskim problemima?
Zahtevamo uvođenje podsticaja i subvencije za proizvodnju slatkovodne ribe, te da se izjednači status morske i slatkovodne ribe. U dopisu naše grupacije navodimo da je od dana donošenja aktuelnog Zakona o stočarstvu usvojena samo jedna, simbolična stimulativna mera za ovu oblast, i to u 2011. godini, ali ona ni do danas nije isplaćena, iako je po ovom zakonu akvakultura izjednačena sa drugim granama stočarstva. U pismu podsećamo da se proizvođači ribe u Srbiji stalno suočavaju sa podređenim položajem u odnosu na ostale grane poljoprivrede. U Srbiji nema podsticajne politike za proizvodnju, preradu i marketing o značaju konzumiranja ribe što je suprotno politici Evropske unije, na šta se redovno ukazuje našim zvaničnicima od strane Brisela.
Izvor : „Agrar“ Autor : M. Berar
.gif)
.gif)
