Zlatar Karl Helmbold i njegova kuća iz „Hiljadu i jedne noći“

Zrenjanin (ranije Veliki Bečkerek i Petrovgrad) ima gotovo pet vekova dugu tradiciju kujundžijskog, odnosno zlatarskog zanatstva. Brojni zlatari su tokom vremena ostavili dubok trag na kulturnu istoriju grada, ističući se ne samo kao vredne zanatlije, već i kao ugledni ljudi svog vremena, ličnosti sa proširenim vidicima i izraženim osećajem za mecenarstvo (Vorgić, 2017). Među brojnim zlatarima Velikog Bečkereka-Petrovgrada-Zrenjanina, posebno mesto ima porodica Helmbold.

Pred revoluciju 1848-1849. godine, u Veliki Bečkerek se doseljava iz Kalten-Nordhajma (Vajmar Saksonija, Nemačka) zlatar Leonard Helmbold (nem. Leonhardt Helmbold). Neposredno nakon završetka ovog turbulentnog istorijskog događaja, oktobra 1849. godine, Leonard boravi u Beču gde odseda u gostionici „Crni orao“. Naredne godine, takođe oktobra meseca, on ponovo boravi u Beču, ali umesto mesta porekla ne piše Veliki Bečkerek, kao što je to činio ranije, već Saksonija. Nekoliko godina kasnije, avgusta 1852. Leon je opet u Beču, ali ovog puta sa majkom odseda u Nacionalnoj gostionici. Na osnovu ovih kratkih zapisa teško je reći da li su ovi učestali boravci Leonarda Helmbolda u Beču tih godina bili privatne ili poslovne prirode.

Negde u približno vreme, u Velikom Bečkereku Leonard zasniva porodicu i kupuje kuću iz 1802. godine u glavnoj ulici, koju deli sa porodicom Cimerer. Sasvim je očigledno da je u istoj kući, čiji je bio većinski vlasnik, držao i zanatsku radnju koja za kratko vreme postiže zapažene rezultate. Nagli uspon ovog zanatlije prekinula je rana smrt usled otkazivanja pluća od posledica tuberkuloze u 37. godini. Iako Leonard umire 1860. godine, njegova zanatska radnja se pominje u popisu delatnika za 1862. godinu. Sasvim je moguće da je porodica nastavila još neko vreme prodaju sa lagera i da je na kraju morala radnju da ustupi drugom licu. Na ovo upućuje podatak da se iste godine (1862) u Helmboldovoj kući pominje i trgovina zlata gospodina Naka.

Leonard Helmbold ostavio je za sobom više dece, ali samo jednog sina, Karl Helmbold (srpski Karlo ili Dragutin Helmbold, mađarski Karoly Helmbold) rođen je 1849. godine i u trenutku očeve smrti imao je svega 11 godina. Po svemu sudeći, Karl je veoma rano odlučio da nasledi očev zanat. Iako je prva saznanja o zlatarstvu stekao posmatrajući očev rad, mi ne znamo gde je stekao zvaničnu zanatsku diplomu. Porodica Helmbold bila je prinuđena da proda porodičnu kuću 1869. godine Ani Nak, koja ju je već naredne godine preprodala Katalin Jovanović. Sve do pojave prvog oglasa Karla Helmbolda 1874. godine u lokalnim novinama pod nazivom Velikobečkerečki nedeljni list (nemački Grossbecskereker Wochenblatt) nemamo sigurnih podataka o njegovom kretanju i učenju zlatarskog zanata.

Na osnovu trojezičnog oglasa iz 3. januara 1874. godine, znamo da je Karl Helmbold držao zanatsku radnju u Baumbahovoj kući u glavnoj bečkerečkoj ulici nedaleko od nekadašnje porodične kuće. Pored izrade raznovrsnih predmeta, radio je i njihovu popravku. Krajem iste godine Karl Helmbold promenio je lokaciju radnje. Prema oglasu iz 7. novembra ona se, ovog puta, nalazila u Kekezovoj kući. Ponuda u novoj trgovini je obogaćena predmetima iz uvoza, ali i otkupom polovnog srebra, zlata i juvelirskih radova. Karlov uspon kao zlatara u gradu bio je gotovo momentalan. Svega šest godina od prvog oglasa uspeo je da skupi sredstva i otkupi porodičnu kuću koja je prodata 11 godina ranije i još jednom prebaci lokaciju radnje i trgovine. Na finansijski uspeh Karla Helmbolda uticao je i nedostatak konkurencije u gradu. Prema podacima iz 1892. u gradu su radile samo tri zanatske zlatarske radnje, od kojih je jedna osnovama 1891. godine (Jekelfalussy 1892:78).

Karl Helmbold bio je oženjen Bečkerečankom Marijom Barton, ali nije imao potomaka, zbog čega je posvetio život pomaganju evengelističke verske zajednice u Velikom Bečkereku kojoj je pripadao, kao i njegov otac. Godine 1895, zajedno sa svojom suprugom, dao je prilog u visini 12.000 kruna kako bi se podigla neogotička kapela na evangelističkom groblju. O ovom poduhvatu danas svedoči donatorska mermerna spomen ploča na južnom zidu kapele koju je zlatnim stilizovanim slovima gravirao kamenorezac Alojzije Tuner (1847-1940). Nešto kasnije Karl prilaže 2.400 kruna zarad troškova održavanja crkvenog hora i jedan harmonijum u vrednosti od 190 kruna. Godine 1906. uredio je prostorije saveta parohije čiji je bio član i donirao jedan vredan ram kako bi se uramio portret čuvenog pripadnika reformatskog pokreta i kneza Transilvanije Stevana Bočkaja (1557-1606). Karl Helmbold nije pomogao samo lokalnu evangelističku crkvu, već i druge konfesije. Značajan prilog od 5 forinti dao je prilikom dobrotvornog bala, koji je organizovan povodom prikupljanja priloga za izgradnju nove sinagoge u Velikom Bečkereku početkom 1896. godine (Čolić, 1979:212).

Početkom 1900. godine Karl Helmbold prodaje gotovo celu svoju radnju u cilju rušenja stare, tada već dotrajale, gotovo stogodišnje zgrade.

Gradnja „ukrasne/ornamentalne“ Helmboldove kuće završena je sredinom jula meseca iste godine, a čin završetka obeležen je svečanom zabavom radnika, učesnika u izgradnji i „velikodušnog“ vlasnika zgrade. Nažalost, zabava se nesrećno završila jer je šesnaestogodišnja Jelena Mojić, koja je vodila dnevnik, nastradala padom sa skele, nakon radosti, kojoj je prethodilo to što je na poklon i uspomenu dobila maramu.

Karl Helmbold umire u svojoj novoj kući 1919. godine, koja je prema ostavinskoj raspravi ostala u vlasništvu njegove žene Marije do 1924. godine, kada je kupuje kamenorezac Teodosije Tuner. Međutim, Marija je zadržala pravo plodouživanja na jedan deo nepokretnosti, sve do svoje smrti 1937. godine. Zbirka primenjene umetnosti Narodnog muzeja Zrenjanin danas čuva fotografiju nastalu početkom XX veka na kojoj je prikazan Karl Helmbold sa članovima familije. Ta fotografija u potpunosti oslikava status u društvu koji je ova porodica imala u Velikom Bečkereku. Porodica Helmbold sahranjena je u sopstvenoj grobnici ispod kapele čiji su bili ktitori na Reformatsko-evangelističkom groblju. U njoj se nalaze grobovi Karla Helmbolda, Tereze i Marije Barton.

ARHITEKTURA

Dugo je važilo uverenje da je Šeherezadu podigao kamenorezac Teodosije Tuner (1875-1972) što donekle ima opravdanja, jer je za očekivati od jednog umetničkog zanatlije da sebi podigne ovakvu građevinu čipkasto-reljefne fasade. Međutim, on postaje njen vlasnik tek 1924. godine. Ne zna se još pouzdano ko je projektant ovog originalnog arhitektnoskog ostvarenja. Lokalni istraživač Dragoljub Čolić u svojim zapisima navodi da je zgradu projektovao Ištvan Bart (mađarski Barth Istvan), arhitekta iz Temišvara. Međutim, danas nedostaje arhivski trag koji bi potvrdio njegove zapise. Iako su istoričari arhitekture u više navrata pisali o njoj, o prošlosti Šeherezade se i dalje ne može mnogo reći, jer nedostaju ključni istorijski dokumenti. U Istorijskom arhivu Zrenjanina, u fondu Magistrat, ne pronalazimo originalni arhitektonski plan Šeherezade. Ondašnja lokalna štampa Torontal i Velokobečkerečki nedeljnik (mađarski Torontal, nemački Grossbecskereker Wochenblatt) su takođe važni izvori podataka na koje se često oslanjamo u istraživanjima. Pored aktuelnih, lokalnih i nacionalnih političkih tema, komunalnih pitanja i stranica u kojima se reklamiraju lokalni trgovci, zanatlije i preduzeća, postoje članci koji građanstvo obaveštavaju o građevinskim aktivnostima iz kojih često možemo saznati ko su bili investitori i projektanti nekih danas vrednih istorijskih objekata. Kada je u pitanju Šeherezada, osim oglasa koji je Karl Helmbold objavio u Vohenblatu januara 1900. godine i jedne vesti o nesreći koja se dogodila prilikom završetka izgradnje jula iste godine, nema drugih podataka. Nedostatak informacija u gradskoj štampi zaista začuđuje jer su i manje građevinske aktivnosti zabeležene, a gotovo da je nemoguće da ovako atraktivno zdanje nije zainteresovalo novinare da zapišu svoje impresije, koje su, bile one pozitivne ili negativne, sigurno postojale. Kada je zgrada završena, nesumnjivo je privukla veliku pažnju sugrađana, jer senzibilitet devetnaestovekovnog provincijskog posmatrača nije bio naviknut na ovakvu estetiku. U okruženju klasicističkih zgrada i istoricističkih palata u glavnoj ulici, odskakala je svojom pojavom i „remetila“ arhitektonsku monotoniju fasada. Ona je na simboličan način obeležila početak novog veka koji će doneti drugačiji umetnički senzibilitet osnažene građanske klase.

Ištvan Bart bio je lokalni arhitekta, jedan od najznačajnijih projektanata koji je u Velikom Bečkereku delovao u prvoj deceniji XX veka. Njegovo delo svedoči o veoma talentovanom i kreativnom projektantu koji je bio upoznat sa savremenim stilskim tokovima u arhitekturi, tehnički dobro edukovan i upoznat sa najsavremenijim konstruktivnim inovacijama u građevinarstvu. Ostala Bartova ostvarenja u Velikom Bečkereku utemeljuju ovu tvrdnju – zgrada Rimokatoličke crkvene opštine (danas Biskupski ordinarijat) na glavnom trgu i zgrada trgovca Lipota Goldšmita u glavnoj ulici, izvedene 1909, odnosno 1910. godine, predstavljaju vrhunska dela arhitekture secesije na prostorima Vojvodine. Bartov otac, Jakov, bio je lokalni građevinski majstor, sa kojim je Ištvan sarađivao na pojedinim projektima (Majstorović, 2016:19). Pretpostavljamo da je Bart u jednom periodu svog profesionalnog delovanja boravio u Temišvaru gde je imao angažman (svoj projektantski biro).

Zgrada zlatara Karla Helmbolda (Šeherezada)

Arhitektura i konstrukcija

Vrlo brzo nakon izgradnje sinagoge (1896), Karl Helmbold, očigledno inspirisan lepotom ove građevine, finansirao je izgradnju svoje nove poslovno-stambene zgrade: pored dekorativnih, ona ima drugačiju organizaciju unutrašnjeg prostora – ovo je prva zgrada u centru grada (verovatno i na prostoru Vojvodine) koja je dobila mezanin, odnosno međusprat…

Ceo tekst o Karlu Helmboldu, izgradnji i raskoši Šeherezade koja danas predstavlja jednu od najlepših zgrada u starom jezgru Zrenjanina, pročitajte u stručnom časopisu „Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine“, br. 31 na strani 145. Časopis izdaje Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture.

Autori teksta „Zlatar Karl Helmbold i njegova kuća iz Hiljadu i jedne noći“ su Bojan Kojičić, istoričar arhitekture i Dejan Vorgić, kustos-istoričar umetnosti