Poslednjih osam i po meseci gotovo neprekidno se svi prilagođavamo novonastaloj situaciji koju je uzrokovala pandemija korona virusa. Pa se tako menja satnica rada, uvodi se rad od kuće za profesije kod kojih je to moguće, kombinuju se rad u firmi i on line ili se celokupan rad seli na internet… Tako se u martu i prosveta preselila na televiziju i razne platforme. Od septembra u školama i na fakultetima radilo se i u redovnim i u google učionicama. Konačna odluka da se nastava za većinu đaka od ponedeljka 30. novembra preseli u potpunosti na on line sistem doneta je pre nekoliko dana. Tako će samo đaci nižih razreda osnovne škole ići na nastavu u svoje školske zgrade, dok će svi ostali časove pratiti od kuće. Celokupna situacija u prethodnom periodu izazvala je niz različitih reakcija kako samih prosvetara, tako i roditelja čija deca idu u školu.
Imajući u vidu sve ove činjenice Biljana Kokanov Kurc, diplomirani psiholog, sprovela je preko interneta anketu među prosvetnim radnicima. Cilj je bio da sazna na koji način korona virus utiče na rad i život prosvetara. Autorka ankete radi u ekonomskoj školi, a prethodno je radila u zdravstvu. Pre desetak godina sa koleginicom Vesnom Rončević uradila je prvo istraživanje na temu sindroma izgaranja u ekonomskoj školi. Tada je jedan od najznačajnijih rezultata bio podatak da nastavnicima teže pada odnos društva prema prosvetnim radnicima, nego činjenica da su potplaćeni. Četiri godine, sa koleginicom defektologom sa neuropsihijatrije mr Mirjanom Mladenović, realizovala je akreditovani seminar „Prevencija dugotrajnog stresa i izgaranja na radu kod prosvetnih radnika“. Tokom, prvog talasa korona virusa održala je i radionicu sa delom učenika škole u kojoj je zaposlena. Koliko je prosvetnih radnika odgovorilo na anketu i šta su pokazali njihovi odgovori pitali smo sa Biljanu Kokanov Kurc.
Upitnik za prosvetne radnike je popunilo 943 ispitanika, a on je i dalje otvoren
Šta je bio predmet Vašeg istraživanja i zbog čega?
– Moja je pretpostavka da je od početka ove školske godine značajno podignut nivo stresa i izgaranja prosvetnih radnika. Prosvetnim radnicima je samo prividno skraćeno radno vreme. Pored povećane zabrinutosti za sebe i svoje najbliže, dodatno izgaraju trudeći se da optimalno rade po modelu kombinovane nastave, koja podrazumeva da gradivo prvo ispredaju jednoj grupi, a sa drugom ga obrade online, a zatim sledeće nedelje obrnuto sa novim nastavnim sadržajem.
Ko je učestvovao u anketi i na koji način je ona sprovedena?
– U anketi su učestvovali prosvetni radnici najviše sa ovih prostora, a u manjoj meri i iz uže Srbije. Upitnik nisam slala, podelila sam ga svojim kontaktima da ga šire dalje, tako da broj nije bio ograničen. Uzorak se širio u velikoj meri slučajnom raspodelom. Radi se o google upitniku koji je potpuno anoniman, a podaci se obrađuju automatski. Do sada je 943 prosvetara popunilo upitnik. On je i dalje otvoren.
Koja pitanja su postavljena prosvetnim radnicima?
– Upitnik se sastoji od tri dela. U prvom delu su pitanja koja se tiču osobina uzorka. Posebno onih vezanih za rizike obolevanja i rizike posledica obolevanja od korone. Drugi deo se odnosi na pokazatelje povišenog nivoa stresa i izgaranja na radu. Treći deo na to koliko se prosvetari osećaju bezbedno, za koji model nastave su opredeljeni i koliko su opremljeni za online nastavu. Posle svakog dela, učesnicima je bio ponuđen prostor da dodaju nešto što misle da je važno, a što nisu pitani. Otprilike trećina anketiranih je ostavila neki komentar, što je velik broj. To govori o emotivnom naboju, osećanju bespomoćnosti i potrebi da ih čuje neko ko može da utiče na to da se njihova situacija poboljša.
Pitanja, dileme, nedoumice, strahovi među prosvetnim radnicima
Šta pokazuju odgovori koje ste dobili?
– Ono što je meni kao autoru istraživanja značajno jeste da se raspodela odgovora i procenti nisu bitno menjali sa povećanjem uzorka. Uzorak čini 68,4 % zaposlenih u osnovnoj, 24,2 % u srednjoj i manji procenat zaposlenih u specijalnoj školi i predškolskoj ustanovi. 90,6 % čine osobe od 30 do 60 godina starosti, s tim što je najviše četrdesetogodišnjaka 40,4%. Mlađih od 30 i starijih od 60 je oko 4% ponaosob. Najviše je bilo onih koji rade u jednoj ustanovi – 74,8%. 17,2% radi u dve, a ostatak radi u tri i više od tri ustanove. 36,9% ispitanika ima do 30 učenika, 18,9% do 100 učenika, 23,1% do 200 učenika, 14,8% do 300 učenika, a 6,3% preko 300. Hroničnu bolest ima više od trećine uzorka – 35,7%. Gotovo polovina – 45,8% ima decu školskog uzrasta, a 59,7% živi u zajednici ili brine o nekom ko spada u rizičnu grupu.
Komentari govore o različitim brigama sa kojima se ljudi suočavaju.
„Živim sa suprugom i dvoje male dece (1 i 4 godine), a supruga radi u zdravstvu.Ukoliko bi se zarazili ne bismo imali gde decu da izolujemo ili ko da ih čuva ukoliko bismo morali na bolničko lečenje.“
„Mnogo je rizično biti svakodnevno u kontaktu sa mnogo ljudi i dece u školi i posle toga otići u porodicu u kojoj je hronični bolesnik koji prima ozbiljnu terapiju, za koga bi i najmanji virus bio najblaže rečeno veoma opasan i uzrokovao prestanak ili odlaganje lečenja.“
Stres i izgaranje dovode do ozbiljnog narušavanja zdravlja
Koliki je nivo stresa i da li ima izgaranja?
– Kada je u pitanju deo koji se odnosi na nivo stresa i sindrom izgaranja na radu, možda bi bilo dobro čitaocima približiti ove pojmove. Stres je proces i podrazumeva značajnu promenu u spoljašnjoj sredini i reakciju na stresni događaj – vanredna situacija, životna ugroženost, gubitak slobode kretanja, gubitak materijalne sigurnosti… Intenzitet reakcije, između ostalog, zavisi i od intenziteta samog događaja odnosno stepena životne ugroženosti i dužine trajanja. Izgaranje nije isto što i stres, ali dugotrajan stres dovodi do izgaranja.
I dugotrajan ili intenzivan stres i izgaranje dovode do ozbiljnog narušavanja ljudskog zdravlja. Kao posledice mogu da se jave anksioznost, depresija, dijabetes, rak, autoimune bolesti, respiratorni problemi i mnogi drugi. Stres se prepoznaje po povećanoj aktivnosti, ubrzanom moždanom radu zbog kojeg se javlja nesanica, burnijim emotivnim reakcijama, te lakšim fizičkim neprijatnostima. Izgorela osoba je izmenjena, niskog samopouzdanja, gruba, pasivna, bezvoljna, sa hroničnim bolestima, koje često prati depresija.
Što se tiče rezultata istraživanja, od dvadeset pokazatelja, kod prosvetnih radnika najprisutniji su osećaj nedostatka vremena da se efikasno završi posao, utisak osobe da se previše očekuje od nje, doživljaj velikog pritiska, previše odgovornosti, sve manje provođenja vremena sa porodicom i prijateljima, češća zabrinutost nego inače. Ove pokazatelje najveći procenat ispitanika doživljava u potpunosti. Veoma prisutni su i doživljaj intenzivnijeg rada, a bez efekata, suviše velika zauzetost za zadovoljavanje socijalnih i emotivnih potreba, ređe postizanje osećaja sreće i zadovoljstva. Kao i češća napetost, razdražljivost, mrzovoljnost, zaboravnost, neodlučnost, zajedljivost, razočaranost, osećaj nedostatka podrške i pomoći. U manjoj meri ispitanici primećuju prisutnost bezrazložne tuge, konfuznosti, iscrpljenosti i zamorljivosti. Međutim, i ovi parametri su prisutni u više od 50% slučajeva.
Čak 12,5 posto ispitanih prosvetnih radnika kaže da nema neograničeni internet i svoj lični uređaj za rad od kuće
– Kad su u pitanju učestalije fizičke tegobe, ispitanici su se grupisali u podjednake skupine koje ih ne doživljavaju uopšte, u manjoj meri, i da i ne, u većoj meri i u potpunosti. Ispitanici su se najređe izjašnjavali da su češće bolesni nego inače.
Najveći broj prosvetnih radnika se oseća delimično bezbedno na radnom mestu, bez obzira da li se radi o učionici ili zbornici. Kada je reč o tome kako se osećaju na putu do posla dobijeni su različiti odgovori. To verovatno zavisi od načina na koji osoba ide na posao – pešice, svojim vozilom, javnim prevozom ili u punom autu… Na pitanje da li se sve osobe sa kojima na poslu dolaze u kontakt pridržavaju mera zaštite, najveći procenat je odgovorio delimično. Ipak, prema ostalim odgovorima mere se više poštuju nego što se nepoštuju.
Kada je u pitanju kućna opremljenost za posao, 12,5 % ispitanika je odgovorilo da nema sve uslove – neograničen internet i svoj lični uređaj na kojem radi od kuće. Više od polovine 52,2% prosvetara koji su odgovorili na pitanja smatra da ima potrebne kompetencije za online nastavu, 42,8% da ima delimično, a 5% da nema. Čak 41,8 % ispitanika je bilo za to da svi pređu na online nastavu, dok se epidemiološko stanje ne popravi, a 29,8% za to da se pređe na online nastavu tamo gde su žarišta. Da se nastava izvodi kombinovanoim modelom bilo je 7,1%, a više od petine – 21,3 % anketiranih se izjasnilo da su za to da se svi učenici vrate u klupe kao pre korone.
Komentari prosvetara ostavljeni u upitniku
Ispitanici su ostavili čak 728 komentara.
– To najbolje opisuje temu istraživanja i potrebu da se izraze osećanja. Oni otkrivaju najčešće uzroke oko kojih se izgara i dominaciju neprijatnih i nefunkcionalnih emocija.
Među njima su :
„Koristim šest autobusa da bih otišla i vratila se sa posla”.
„Nemam strpljenja za članove porodice, razdražljiva sam, nervozna prema njima, često se svađam“.
„Na poslu su se kolege otuđile, komunicira se preko vibera“.
„Osećam veliki psihički i fizički napor“.
„Osećam bes i nemoć“.
„Pitam kako čovek može ostati miran kada nas bombarduju raznim informacijama?“.
„Zbog ogromnog broja učenika, previše obaveza i stalnog piskaranja za 3 različite škole (jedna osnovna, jedna strucna i jedna Gimnazija) često noću zaspim pored računara ukočena!“
„Osecam se kao da igram Bingo, pa ko dobije dobije, kome se zalomi“.
Prosvetari o načinu sprovođenja nastave od početka školske godine
„Rad u dve grupe me iscrpljuje, a i deca su uskraćena jer jedna od grupa nema sve časove. Ne može da se sve postigne za 30 minuta. Planovi ZUOV koje moramo pratiti, nisu prilagođeni udžbenicima i dodatno nam otežavaju rad“
„Najveći stres mi je da ljudima objašnjavam da virus postoji, da treba da se ponašaju primereno datoj situaciji (distanca, maske, pojačana higijena ruku) i da slobodu i demokratsko društvo nećemo dobiti time što ćemo odbiti da nosimo maske“
„Autobusi bi morali da budu mnogo češći, sa manjom gužvom, da svi putnici nose maske“
„Stalno sam u strahu da virus ne krene od mene, po đacima!“
„Ne možemo svi biti informatičari, nije prirodno. Ono što mi znamo, postaje nevažno. To je degradacija. Ovakav odnos prema nama je mobing. Da li treba da se plašimo otkaza? Strašno, strašno!“
„Narogušena sam i ljuta kao lav. Da li je ovakvo stanje korisno?! Za koga??? A šta će biti sa decom, pitam ja Državu“
„Ima li zaraženih kolega? Da, punoooo“
„Prekid… dok nas još ima… mada…“ „… pucajte, ja i dalje držim čas“
„Važno je spustiti nivo stresa,ova kombinovana nastava je najgore rešenje“…
Veliki broj prosvetnih radnika je pod velikim stresom koji jako dugo traje
Šta govore odgovori koje ste dobili?
– Iz svih odgovora nedvosmisleno je jasno da je veliki broj prosvetnih radnika pod velikim stresom, koji sada već jako dugo traje. Ugroženost ne vreba u istoj meri i sa iste strane za svakoga. U komentarima ispitanici su podsetili na kumulativni stres ili nešto što se u psihologiji zove Posttraumatski stresni poremećaj, jer se na ovim prostorima odavno „navikava“ na stres i život sa njim. Stres kroz koji sada prolaze prosvetni radnici je stres vezan za društvenu odnosno profesionalnu ulogu. Uslovi koji se čas tumače kao katastrofalni, čas kao potpuno bezbedni, uz situaciju povećanog obima posla, sa smanjenim rezultatima rada, pridodaju osećanju besmisla i ometaju proces prelaska sa reaktivnog, emocijama usmerenog nošenja sa problemom, na proaktivni odnos usmeren na rešavanje problema po principu „šta ja najoptimalnije mogu da uradim u ovoj situaciji, a na šta ne mogu da utičem”.
Izuzetno je važno spomenuti ovde i 21% onih koji bi se u ovom momentu najradije odlučili da se sva deca vrate u školu i da se ponašamo kao da korone nema. Ovo je treći vid nošenja sa stresom, vid negiranja i izbegavanja i trpanja problema ispod tepiha. Kad je u pitanju izgaranje, ono se može podeliti u tri faze. Prema komentarima, koji naravno nisu navedeni ovde, rekla bih da ima prosvetnih radnika i u poslednjoj fazi potpune iscrpljenosti. Da su oni u podjednako velikom riziku kao i hronični bolesnici i stariji članovi društva. Ipak, najveći procenat je izgleda u prvoj fazi, fokusiran na to kako da reši nerešivo. Kako da sa smanjenim resursima i mnogim preprekama stigne na cilj isto kao kad tih prepreka nije bilo. Bilo bi pametno omogućiti prosvetnim radnicima da se regenerišu. Ako hoćemo napredak moramo imati realne ciljeve.
U trenutnoj situaciji najvažnije je odrediti prioritete
Šta biste posavetovali i prosvetne radnike i sve nas u ovoj situaciji?
– Pre svega, zaustaviti se kao ispred znaka „STOP“. Odrediti svoje radno vreme i obavezno vreme za sebe. Odrediti prioritete: šta moram danas, šta mogu da ostavim za sutra, šta može da sačeka par dana… Postaviti granice – da li je taj problem baš zaista moj i da li imam resurse, vremena i energije da ga rešavam ako nije. Treba se fokusirati na ono što je pozitivno. Npr. jedan od komentara je bio: „Da li imam osećaj zadovoljstva što sam savladala nove tehnologije i obogatila svoje profesionalne kompetencije?“
Zdravi stilovi života mogu mnogo da pomognu da se energija sačuva. To su zdrava ishrana, svakodnevno bavljenje fizičkom aktivnošću, provođenje vremena na koliko toliko čistom vazduhu, održavanje kontakata makar preko telefona, negovanje svesti da ne moramo da budemo najbolji, najvredniji, najsavesniji, najuspešniji da bi smo bili vredni pažnje. Relaksacija je jako važna. Relaksiranost se vežba. Svaki dan. Bilo da je to joga, šetnja, slušanje opuštajuće muzike, topla i penušava kupka ili nešto deseto. Jedna istočnjačka izreka kaže: Ako imate vremena, meditirajte svaki dan pola sata, a ako nemate, onda sat vramena!
.gif)
.gif)
