Banatski Despotovac je od 15. do 23. avgusta bio centar umetnosti i kreativnosti. Naime, u ovom periodu u Kalabinoj kući održana je prva umetnička rezidencija na kojoj su se okupili umetnici iz razičitih oblasti stvaralaštva. U amanet selu ostavljen je mural sa natpisom Neka živi ovaj narod, a ostali radovi koji su nastali na robin k.u.d. rezidenciji biće izloženi 1. septembra u galerijii ALUZ u Zrenjaninu. O utisima sa rezidencije razgovarali smo sa organizatorima – Milanom Nikić i Milanom Simić i nekim od učesnika nesvakidašnjeg događaja u ovom banatskom selu.
Koliko je bilo interesovanje ljudi za ovaj događaj?
Milana Nikić: Interesovanje je bilo i veće nego što smo očekivale. Za prvi put i organizaciju koja je u nastajanju baš smo bile srećne što su nam ljudi ukazali poverenje skoro na slepo. Izgleda smo toliko dobro zračile, pa su ljudi prepoznali da je Banat stvarno ovog leta the place to be. (smeh)
Da li su Vam učesnici rezidencije poznati od ranije ili su to ljudi koje ste prvi put videli?
.jpg)
Milana Simić: Neke ljude smo znali od ranije, neke smo videli prvi put u subotu 15.08. Svakako je sve ovo bilo kao da se upoznajemo ponovo jer se ljudi međusobno uglavnom nisu poznavali, tako da se sve gradilo ispočetka, što je i lepota ovakvih dogadjaja. Staviti sebe van zone komfora i pristati na kratak zajednički život i kolaboraciju sa ljudima je zaista posebno iskustvo, nezaboravno.
Učesnici umetničke rezidencije stigli u Banatski Despotovac iz nekoliko gradova Srbije
Odakle su bili učesnici i kako su reagovali na to da se ovakav događaj organizuje u Banatskom Despotovcu?
Milana Nikić: Učesnici rezidencije su bili ovog puta iz Sombora, Novog Sada, Beograda, Zemuna i Bačke Topole. Mislim da nikom od učesnika nije bilo važno gde se događaj dešava, nego šta se dešava, kakav će biti sadržaj rezidencije, ko će biti učesnici itd. Diskutovati o mestu nekog dešavanja je malo prevaziđena kategorija u 2020. Mislim da je svima bilo važno da je kuća u kojoj borave prijatna, prostrana i prigodna za kreativni rad. To Kalabina kuća za odmor svakako jeste.
Ko se sve prijavio da učestvuje?
Milana Simić: Učesnici prve robin k.u.d. rezidencije bili su zaista multimedijalni umetnici, kakve smo i priželjkivali kod nas. Izgleda da stvarno slučajnosti ne postoje. U ekipi smo imali pisca, dramaturga, kopirajtera – Vladana Maksimovića – popularno prozvanog Vladante. (smeh) Zatim tu je bila Ivana Pejak, mastermind audivizuelnih formata i dobre fotografije. Deo ekipe su bili i Vojislav Pavlović, slikar, muralista i street artist, Tijana Milanović ilustratorka, Milana Nikić – rediteljka, Stefan Jovanović – new media artist i Milana Simić – grafička dizajnerka. Šarena, ali skupa ekipa.
Da li ste morali da pravite selekciju učesnika rezidencije i koliko Vam je to eventualno bilo teško?
Milana Nikić: Naravno da je morala da postoji selekcija. Od početka smo tome pristupile vrlo ozbiljno, jer je dobra ekipa glavni i jedini preduslov za uspešnu rezidenciju. Cilj nam je bio da odaberemo ekipu koja će moći da pruži i što raznovrsnije radove, ali možda čak i važnije od toga, da se uspostavi fluid između ljudi neophodan za dobro druženje. U ovakvim formatima događaja to je najvažnija stvar, jer ukoliko sve teče prirodno i druženje je kvalitetno, radovi će neminovno biti dobri.
Mural Neka živi ovaj narod, ostavljen u amanet selu
Šta se sve radilo u periodu trajanja rezidencije?
Milana Simić: Osim murala koji je ostavljen u amanet Banatskom Despotovcu, kao trag da smo bili tu, svi smo kolektivno radili na fanzinu koji će biti izložen u galeriji ALUZ, ali uskoro i digitalizovan za online format.
Zrenjaninski buvljak nam je ponudio odličan materijal za fanzin koji smo, smatram, baš dobro iskoristili. Pisali smo priče nađene po starim fotografijama u Kalabinoj kući. To je bila sjajna vežba za razvoj imaginacije. Bili smo prvi na basketu u selu, uživali sami na peskari u utorak popodne, ostajali budni do kasno, budili se rano, uživali u vinima vinarije Kovačević, vozali se okolo, vozali se iznutra… Istočnoevropski indie film, da.
Koncept umetničke rezidencije
Kako je događaj bio osmišljen i zamišljen i kako je realizovan?
Milana Nikić: Događaj je bio zamišljen kao suživot umetnika u trajanju od 9 dana koji je bio ispunjen raznoraznim sadržajem. Pošto je koncept ove rezidencije nastao na temeljima nekadašnjih jugoslovenskih kulturno umetničkih društava, tako smo ideju za program crpeli iz načina na koji su takva društva nekad stvarno funkcionisala tj. sekcijama.
Materijal za umetnički rad tražili smo u stvarima koje su nas okruživale – kući, selu, Zrenjaninu, buvljaku, razgovorima, prodavnicama, internetu itd. Npr. za mene je neprocenjivo iskustvo bilo gledati druge umetnike u procesu rada. Način na koji slikar i pisac dolaze do krajnjeg rezultata su potpuno dva različita, vrlo intenzivna i prelepa procesa. Bilo je zaista katarzično imati istovremeno 7 različitih umetničkih procesa na jednom mestu. Sve je prštalo od energije. (smeh) Išli smo na basket, u selu su nas zvali harlemovci. Komentarisali smo umetničke procese jedni drugih, tražili odgovore na pitanja koja su nam se u tom momentu nametnula kao zajednička. Noću smo u dvorištu gledali dokumentarce, uživali u novom Hiphopiumu i dokumentarcu o ekipi iz Žitišta koja diže spomenik Rokiju, kuvali, muvali i ostale pričice iza zavese. (smeh)
Izložba radova sa umetničke rezidencije u galeriji ALUZ
Šta će biti sa radovima koji su nastali na umetničkoj rezidenciji?
Milana Simić: Radovi će biti za početak izloženi 01. septembra u galeriji ALUZ u Zrenjaninu, i ovom prilikom bih i želela da se zahvalim umetničkom kolektivu iz ALUZ-a koji je prepoznao našu inicijativu i srdačno nam ustupio njihov prostor za realizaciju izložbe. Plan nam je da dignemo internet platformu na kojoj bismo izložili sve radove sa rezidencije, prve, a i ostalih koje slede. Nešto kao online katalog, arhiva koja će se nadam se uvećavati do momenta mogućnosti za neku retrospektivu (smeh). Takođe, radovi će na internet platformi biti dostupni za kupovinu, tako da – neka živi ovaj narod i neka ulaže u umetnike (smeh).
Da li ste očekivali takvo interesovanje i da li je rezidencija ispunila Vaša očekivanja?
Milana Nikić: Očekivale smo stvarno samo da damo sve od sebe i da se nadamo najboljem, ništa više od toga. Ovo što se desilo za 9 dana mislim da nije ni moglo biti deo nekih očekivanja, jer je bilo baš pojačano dobro. Raditi, stvarati, živeti, uživati i na kraju izlagati, u budućnosti se družiti i možda planirati neke zajedničke projekte – šta više od toga?
Hoće li umetničke rezidencije biti i narednih godina?
Milana Simić: Sve što se desilo na prvoj robin k.u.d. umetničkoj rezidenciji samo nam je potvrdilo to koliko je ovakva vrsta događaja važna za postojanje i razvoj jedne umetničke scene i ljudi koji delaju na istoj. Previše toga se poklopilo da bismo odustale od ove ideje. Ovo je stvarno samo početak jedne divne avanture. Jedva čekamo da nam se slegnu utisci.
Druženje umetnika je neprocenjivo iskustvo
Postoji li neki događaj neka anegdota sa umetničke rezidencije koja bi bila zanimljiva da se pročita?
Milana Nikić: Ne znam od čega da krenem. (smeh) Da li od prve noći kad smo se svi našli za večerom i upoznali pa konstatovali da svi volimo Bajagu i da od toga ne može da se pobegne. Onda je već krenula igra “nastavi Bajagin stih” tipa – kad ja kažem “maslina je oliva” – šta ti kažeš? Tu se u startu ekipa formirala na pravim temeljima. (smeh)
Dosta je legendaran i momenat crtanja murala na basket terenu, uz nezaobilazne hitove domaćeg hip hopa i interakcija sa lokalcima koji su ispali maksimalni carevi prema nama. Pa onda bosi i prljavi umetnici idu do radnje po brašno. Tu su i vožnje kolima do Zrenjanina, neograničena sloboda na panonskom moru i najbrže završenih 9 dana ikad. Stvarno šteta što nije trajalo duže, ali uspeli smo da napravimo vakum u vremenu i u tom vakumu pustimo da umetnost eksplodira.
Neka živi ovaj narod – zaista – to je na kraju krajeva jedina poenta!
Utisci Vladana Maksimovića sa prve robin k.u.d. rezidencije
Jedan od učesnika prve umetničke rezidencije bio je i Vladan Maksimović koji se bavi kopirajtingom, novinarstvom i pisanjem. Za umetničku rezidenciju se, kaže, prijavio da bi pobegao iz tenzičnog i zakrčenog Beograda. Kao i da bi sarađivao sa zanimljivim umetnicima, izazvao sebe da stvara u drugim poljima umetnosti i izađe iz zone komfora.
Kakav utisak su na Vas ostavili i Banatski Despotovac i umetnička rezidencija?
Vladan Maksimović: Odličan, nezaboravan utisak. Selo, iako malo, puno je iznenađenja kada mu se pristupi sa znatiželjom. Učešće na rezidenciji je jedinstveno i oslobađajuće iskustvo. Savršen spoj umetničkog rada, zabave, odmora i istraživanja prirodnih lepota Banata.
Šta ste sve radili tokom boravka u Banatskom Despotovcu?
Vladan Maksimović: Pisao sam pesme, crtao, pravio kolaže za fanzin, fotografije. Slušali smo odličnu muziku, pili dobra vina, gubili se u tresetištima ribnjaka i Tamiša, kupali na peskari igrali basket i odbojku na pesku i spremali jedni za druge ukusne obroke. Svaki dan je bio prepun sadržaja i od tolikih doživljaja teško smo ih razaznavali. Sve se stopilo u jedno. Momenti pustolovina i opuštanja su se prepletali sa radom i bez tog duha ne bi ni uspeli da stvorimo ono što smo stvorili.
Boravak u Banatskom Despotovcu nadmašio očekivanja učesnika rezidencije
Da li Vam je ovo prvi put da učestvuju na ovako nekom događaju?
S obzirom na to da je ovo jedinstven događaj, da prvi put.
Da li je umetnička rezidencija ispunila Vaša očekivanja?
Vladan Maksimović: Nadmašila je moja očekivanja. Zapravo ih nisam ni imao, nisam znao šta mogu da očekujem. Nisam poznavao učesnike pre rezidencije, a poklopili smo se kao sjajan tim i postali jako bliski.
Da li ste se u bilo kom trenutku pokajali što ste se prijavili za učešće?
Vladan Maksimović: Ne, ni na sekund. Sve vreme sam uživao i mislim da svi delimo to mišljenje. To što nam je privremeni rastanak pred izložbu teško pao govori koliko smo se dobro skontali. Bukvalno smo postali jedna velika srećna porodica.
Umetnička rezidencija iz ugla Vojislava Pavlovića
Učesnik umetničke rezidencije je bio i Vojislav Pavlović, slikar, muralista i street artist iz Zemuna. Prijavio se, objašnjava, za rezidenciu jer mu se dopala ideja da stvara sa ljudima koje ne poznaje. Sama ideja o putu u nepoznato, izlazak iz zone komfora, odlična ideja o decentralizaciji scene…
Kakav utisak su na Vas ostavili i Banatski Despotovac i umetnička rezidencija?
Vojislav Pavlović : Sve PerSu! Neka živi ovaj narod!
Šta ste sve radili tokom umetničke rezidecije?
Vojislav Pavlović: Slikao i uživao u vinima vinarije Kovačević. Motivisao ekipu za street basket kao i street art. Uživao u talentovanim ljudima sa kojima sam provodio vreme i prijateljstvima koja su se rađala.
Da li Vam je ovo prvi put da učestvuju na ovako nekom događaju?
Vojislav Pavlović: Nije. Učestvovao sam na više art kolonija, ali ova je definitivno ostavila najjači utisak na mene. Najviše zbog ekipe koja se baš poklopila i zbog stvaranja sa ljudima koje ne poznajem… Zaista jeste bio jedinstven koncept ove umetničke rezidencije, drugačiji od svih do sad.
Da li je umetnička rezidencija ispunila Vaša očekivanja?
Vojislav Pavlović: Očekivanja su jako diskutabilna stvar i trudim se da ih nemam. Ali svakako se vraćam pun pozitivnih utisaka, što smatram da je bitnije od očekivanja.
Da li ste se u bilo kom trenutku pokajali što ste se prijavili za učešće?
Vojislav Pavlović: Ne, ni najmanje.
Kako ste provodili vreme u Despotovcu, kada nisu održavane radionice?
Vojislav Pavlović: Igrao sam basket, kupao se na peskari, radio mural, išao bos do prodavnice, bio komentator na vatrenim utakmicama odbojke na pesku, slikao u prirodi i uživao u kolektivnom duhu.
Fotografije ustupile Milana Nikić i Milana Simić
.gif)
.gif)
