I love Zrenjanin portal

  • AD POLET
  • 3D gradjevinska kuca
  • Harmonija Zrenjanin
Vesti Zrenjanin

Dve devojke iz grada već četiri meseca otkrivaju čari Banatskog Despotovca

Za mnoge koji žive u gradu je život na selu nezamisliv. Iako je u razvijenim zemljama i te kako normalno da ljudi žive van gradskih zona u koje idu samo da bi radili, u Srbiji je to izuzetno retko. I to uprkos prirodnim lepotama koje čuvaju i kojim obiluju naša naseljena mesta. Nedostatak sela Srbije je što često nemaju osnovnu infrastrukturu, pa se ljudi radije odlučuju da ih napuštaju nego da u njima ostaju. Dve drugarice iz grada koje se bave umetnošću odlučile su ovog proleća da odu na selo i upoznaju tamošnji život. Milana Nikić je iz Novog Sada, a njena imenjakinja Milana Simić iz Bačke Topole. Zajedno su išle u Karlovačku gimnaziju. Imaju 24 godine, iako im je, kažu kroz smeh, vodoinstalater iz Banatskog Despotovca gde su odsele pre četiri meseca, dao 30.

Milana Nikić je rediteljka i audiovizuelna umetnica. Njeni hobiji su pisanje, skupljanje stvarčica, šešira, kaseta i pravljenje muzičkih mikseva. Milana Simić je grafička dizajnerka. Hobi su joj fotografija i pisanje treš poezije. Obe su, objašnjavaju, “navučene” na buvljake. Ove dve devojke imaju plan da od 15. do 23. avgusta organizuju u Kalabinoj kući u Banatskom Despotovcu, u kojoj su odsele, umetničku rezidenciju. Šta podrazumeva ovaj projekat i kome je namenjen, ali i kako se devojke iz grada snalaze na selu pitali smo ove dve umetnice.

Foto: Ig – sarafroglens

Kalabina kuća u Banatskom Despotovcu idelano mesto za rad umetnika

Kako ste saznali za Kalabinu kuću i kako ste uopšte došli na ideju da neko vreme tu provedete?

PerSu marketi

Milana Nikić: Ja sam inače, između ostalog i DJ, tako da sam pre boravka u Despotovcu često dolazila u Zrenjanin u klub Alter Nativa da puštam muziku. Taj klub mi je posebno drag i obožavala sam žurke u Zrenjaninu, tako da kad je bila situacija da želim da se sklonim iz Novog Sada pomislila sam na Zrenjanin. Nekako zbog te industrijske zone uvek me podsećao na Detroit i setila sam se da bih možda mogla da se obratim ekipi iz Altern Native da mi pomognu da nađem neku kuću u blizini. Tako je Boris podigao na fejsbuk oglas da se traži kuća u blizini Zrenjanina, za dve devojke i njihov umetnički projekat. Moj jedini uslov je da bude blizu vode. Tada me kontaktirala Jovanka Kalaba i vrlo brzo i lako smo se dogovorile.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Ja tad nisam ni znala sa kim bih mogla da pobegnem. Setila sam se moje imenjakinje uvek raspoložene za avanture. Ni ona se nije mnogo razmišljala i samo smo otišle.

Ispostavila se to kao odluka godine. Jako je oslobađajuće kad shvatiš da sve može. Serija “Vratiće se rode” su dosta doprinele ideji da se sklonim baš u Banat.

Milana Nikić Foto: Ig – sarafroglens

Umesto mesec dana devojke iz grada upoznaju čari sela već četiri meseca

Kakvu ste zamisao imale na početku, koliko ste planirale da ostanete tu i šta da radite?

Milana Nikić: Moja zamisao je bila da zaista izađem iz svoje konfor zone i potpuno se prebacim na neki drugim režim stvarnosti. Verujem u to da je umetniku zaista potrebno da se izmešta iz svoje zone komfora kako bi iznova trenirao intuiciju i obnovio vezu s njom. Plan je bio da ostanemo mesec dana i sklonimo se od gradskog ludila. Na kraju je zaista ispalo četvoromesečno letovanje na Panonskom moru.

Milana Simić: Mene je Banat zvao već neko vreme, pa mi je ovo bila sjajna prilika da odem za svojim srcem. Došle smo probno, na mesec dana, jer su nam poslovi preko kompjutera omogućavali da se sklonimo od gradske buke i haosa koji se dešavao. U početku nisam imala ideju šta bih radila, ali sam dopustila Banatu da me inspiriše i oslobodi.

Milana Simić Foto: Ig – sarafroglens

Šta je uticalo na to da promenite plan i da produžite boravak?

Milana Nikić: Na mene najviše unutrašnji osećaj koji mi je govorio da je ovo pravo mesto na kojem sam u tom trenutku trebala da budem. Mir, jednostavnost života na selu, kao i mogućnost da napokon iz pete brzine prebacim u treću i pružim sebi leto kakvo sam mislila da zaslužujem.

Milana Simić: Na odluku da produžimo boravak na selu u Kalabinoj kući su uticala banatska prostranstva, osećaj spokoja i  moja uporna cimerka koja nije odustajala od banatskog gasa. (smeh)

Prednosti sela u odnosu na grad

Kako provodite vreme u Banatskom Despotovcu?

Milana Simić: Gasiramo se miki jako (smeh)… Živimo jedan normalan život kao iz jugoslovenskih filmova. Radimo, kuvamo, slušamo radio, vozimo se čamcem, pijemo kafe sa komšinicom Jovankom, spašavamo psihu prijatelja iz gradova… A onda kad nam dosadi sednemo u kola i vozimo se po ravnici u nedogled i slušamo kasete… Takođe, i noćni program radio Beograda dosta pomaže našem mentalnom zdravlju. (smeh)

Kako su Vas komšije, a i ostali meštani prihvatili, budući da ste u selu duže od 3 meseca?

Milana Nikić: Kad smo tek došle u selo osećala sam se kao da živim u dokumentarnom filmu. Žao mi je bilo što sa nama nije bila i treća osoba da to sve zabeleži. Prvih nekoliko dana smo dobile mnogo poklona dobrodiošlice od meštana u vidu njihovih domaćih proizvoda. I tada sam zaista nekako bila srećna što, ipak, nisam otišla odavde još uvek. Gostoprimstvo naših ljudi je neverovatno i jedinstveno, uticalo je na to da smo se vrlo brzo osetile kao kod kuće i da smo poželele da produžimo boravak.

Kasirka u prodavnici me i dalje pita „vi ste i dalje ovde?“. Njima jedno nije jasno kako se do sad nismo već 50 puta smorile i odselile. (smeh)

Selo i te kako inspiriše umetnike

Koliko su mesta poput Kalabine kuće interesantna i značajna za umetnike?

Milana Nikić: S obzirom na to da ceo život živim u stanovima, za mene je ovo bilo potpuno oslobođenje. Spavaća soba veličine studentskih garsonjera sa autentičnim praktično antikvarnim nameštajem pružala mi je mogućnost da se s vremena na vreme osetiim kao Eva Green u Sanjarima. Ili neka tako umetnica iz Pariza. (smeh)

Milana Simić: Složila bih se da je živeti u kući sa visokim plafonima i dugačkim hodinkom, posle novosadskih garsonjera, veoma oslobađajuće i prilagođeno čoveku. Soba u kojoj sam je plava i lako mogu da izmaštam da živim u Van Gogovoj sobi u Arlu.

Gde sve pronalazite inspiraciju za rad?

Milana Nikić: Inspiraciju najviše pronalazim u svakodnevnici i baš zbog toga mi je bitno da ona ne stagnira. Pronalazim je i u istinitim događajima iz života, pričama koje mi se dešavaju, koincidencijama sudbine koja me prate. Naravno, radoznalost za novim sadržajem, formama, ljudima, pričama, delima. Radoznalost i dobra intuicija su neophodan alat svakog umetnika, pored savladanog zanata. Kao i odvažnost da se upušta u nepoznato.

Milana Simić: Ja inspiraciju nalazim u promeni i sitnicama koje život znače. I u prvom albumu Dare Bubamare.

Koliko se rad umetnika razlikuje na selu i u gradu? Gde je, uslovno rečeno, lakše raditi i zbog čega?

Milana Nikić: Umetnički rad je konstanta nezavisno od mesta borvka. Umetnički rad zahteva određenu dozu discipline i posvećenosti, baš kao i trening. Naravno, razlikuju se utisci koje umetnik prima iz spoljašnje sredine na selu i u gradu. Za razliku od grada scene iz seoskog života su vrlo organske i jednostavne, a bez greške pogađaju srž.

Prijatni i iskreni ljudi i jednostavnost života su aduti sela

Šta Vam najviše prija kada je reč o boravku na selu, a šta Vam smeta?

Milana Nikić: Meni najviše prija mir, prostranost kuće u kojoj živimo, mogućnost da se ne javljam na telefon. Jednostavni razgovori sa kasirkom u prodavnici, ribnjak na izlasku iz sela kao i činjenica da imam gde da se sakrijem i nestanem kad to poželim.

Milana Simić: Prija mi to što su najčešći zvukovi koje čujem zvukovi ptica, cvrčaka i žaba iz obližnjeg ribnjaka. Što sam doživela da mi ponekad ponedeljak, utorak ili sreda imaju osećaj nedelje, što je život spor, a ljudi prijatni i iskreni.

Da li ste imali prilike i ranije da budete na selu duže vreme? I koliko se to, evenutalno, ranije iskustvo razlikuje od ovog sada?

Milana Nikić: Ja sam ono što zamislite kad kažete gradska devojka, tako da je za mene ovo celo iskustvo bio potpuni show program. Išla sam kod bake i dede na selo u osnovnoj školi na letnjem raspustu, ali posle toga nisam boravila na selu duže vreme. Ovo mi je zato malo i pomoglo da razbijem tu sliku o sebi kao urbane gradske devojke i samo prihvatim to da se nekim danima jednostavno NIŠTA posebno ne dešava. Iako mi i dalje to nekad teško pada. (smeh)

Milana Simić: Da, moji su pre par godina kupili kuću u jednom selu, i s vremena na vreme bih odlazila tamo. Međutim, nikada nisam dala selu priliku. Niti sam se trudila da upoznam ljude. Ovde je drugačije. Uspela sam da osetim selo, da se saživim sa meštanima, da pijem kafu i pravim uštipke sa komšinicom Jovankom koja ima 70 godina. Da odem u kafanu u susedno selo, da se vozim čamcem po Tamišu.

Sela u Srbiji bi morala da ožive

Može li se, po Vašem mišljenu, na selu lepo živeti? Ima li, po Vama, uslova da sela u Srbiji ožive?

Milana Nikić: Na selu se može živeti prelepo i mislim da je krajnje vreme da ljudi to skapiraju. Pogotovo ako si mobilan sa prevozom, a pritom i imaš posao koji ne zavisi ni od čega osim internet konekcije. Takođe, verujem da se može živeti i od seoskog gazdinstva i domaćinstava, ali ne znam jer nisam probala. (smeh) Uz to, mislim da je krajnje vreme da u Srbiji sela ožive jer to jeste ono autentično što imamo da ponudimo i iz toga treba crpeti inspiraciju.

Milana Simić: Ukoliko si frilenser, za tebe je možda mnogo i povoljnije da živiš na selu. Pritom nema ni komunalaca zbog glasne muzike.

Kako je korona virus uticala na Vaš rad?

Milana Nikić: Pa iskreno uspela sam da nađem sreću u nesreći. Napokon sam imala vremena da se posvetim sebi i da nemam osećaj da stalno nešto propuštam. Takođe, pre nego što je počelo celo ludilo oko korone već mesecima sam imala osećaj da sam se jako ubrzala. Ne znam šta bi se desilo da nisam usporila…

Milana Simić: Pomogla mi je da se disciplinujem i naučim da cenim neke stvari koje sam ranije olako shvatala. Takođe, otvorila mi je vrata Banata što joj nikad neću zaboraviti.

Umetnička rezidencija će se održati u Kalabinoj kući u Banatskom Despotovcu od 15-23. avgusta

Sredinom avgusta planirate da Kalabina kuća postane umetnička rezidencija. Šta to tačno znači?

Milana Nikić: Na kraju se od našeg banatskog boravka ovde prirodno rodila ta ideja da na neki način i sa drugim ljudima podelimo sve što nam je ovo jedinstveno mesto i iskustvo pružilo. Užasnute smo bile činjenicom da na selima zaista ne postoji nikakav umetnički sadržaj, godinama unazad. Trenutna situacija na domaćoj umetničkoj sceni vrlo je upitna s obzirom da ne rade ni pozorišta, ni bioskopi. Sve vrste javnih okupljanja su dosta ograničene i mislim da je vreme bilo da se nađe neki novi način funkcionisanja stvari.

Robin K.U.D. nastaje sa idejom da vrati sjaj nekadašnjih kulturno umetničkih društava ,ali i takođe,da se umetnici ponovo okrenu kolektivnom radu, kreativnoj razmeni ideja, misli… Plan je da ovo postane platforma za povezivanje umetnika, kao i galerijskih i izložbenih prostora širom Srbije. Vreme je za novi umetnički kolektiv! Pošto smo i same lutalice, ptice selice, odlučile smo da takav bude i naš projekat. Radoznao i željan promene.

Prijave za umetničku rezidenciju su u toku

Kome je Vaš projekat namenjen? Ko sve može da se priključi i na koji način?

Milana Simić: Naš projekat namenjen je umetnicima, vizionarima, ljudima sa idejom. Svima onima koji su željni izazova, avanture i onima koji se ne plaše da izađu iz svoje zone konfora. Takođe, namenjen je onima kojima je bitno da svojim radom komuniciraju i sa širom publikom, a ne samo sa uskim umetničkim krugovima.

U projekat mogu da se uključe umetnici koji deluju u svim sferama umetnosti – dramskim, muzičkim, audiovizuelnim , likovnim, bez ograničenja. Potrebno je da pošalju mejl na našu adresu  robinkudhood@gmail.com i u prilogu prilože neke od svojih radova kao i neku vrstu objašnjenja zašto žele da dođu. Svi su dobrodošli! Detaljne informacije o tome kako je rezidencija zamišljena mogu se naći na našoj robin.k.u.d. instagram stranici.

Kako će Vaša zamisao biti realizovana, imajući u vidu trenutnu situaciju sa korona virusom i merama koje su zbog toga na snazi?

Milana Nikić: Broj učesnika na prvoj rezidenciji ograničen je na osam ljudi. Kalabina kuća može da primi 10, ali mi nismo htele da pravimo gužvu, pa smo se odlučile za ovaj numerološki pogodan broj. (smeh) Pošto insistiramo na kolektivu ideja je da od početka do kraja rezidencije svi budemo zajedno i zajedno stvaramo kako bismo u galeriji ALUZ u Zrenjaninu 01. septembra mogli da izložimo određene kolektivne radove.

Takođe, vrlo vodimo računa o higijeni i o svim neophodnim merama za prevenciju virusa. A ako budemo povezani sa Teslom kroz stvaralački rad bićemo sigurno zaštićeni, nadamo se. (smeh)

Rok za prijavu za učešće na rezidenciji je do subote 8. avgusta.

Fotografije ustupile Milana Nikić i Milana Simić

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh