Romana Caran: “Biti u ekipi koja igra u “Senkama” je isto što i dobiti poziv za reprezentaciju u sportu”

Romana Caran je dobro poznato ime u sportu. Ona je naša najbolja mačevalka i četvorostruka šampionka Balkana. Među najboljima je u Evropi i svetu. Ni priznanja sa takmičenja u streličarstvu nisu izostala. Uz to dizajnira i režira. Diplomirala je filmsku i TV režiju. Njeno ime se sve više spominje i u svetu glume. Igra u pozorištu, pravi lutke za pozorišne predstave, a pojavila se i na velikom platnu i to u trenutno izuzetno popularnoj seriji “Senke nad Balkanom 2”. O tome kako uspeva da pomiri sva svoja interesovanja, da li joj je 24 sata u toku dana dovoljno da obavi sve što zamisli, iskustvu koje je stekla na snimanju “Senki” i radu sa Draganom Bjelogrlićem i planovima za 2020. pričali smo sa Romanom Caran.

I love Zrenjanin: Kako biste se sami ukratko predstavili?

Romana Caran: Pre par nedelja mi je šestogodišnja bratanica rekla: „Sve tetke su obične, samo si ti magična!“. Za mene je to jedna od najlepših stvari koju sam o sebi čula. Magična tetka! Mislim da sama ne bih umela lepše se predstavim tako da ću tu rečenicu neskromno pozajmiti od nje.

I love Zrenjanin: Za Vas je malo reći da ste svestrana osoba. Kako uspevate da uskladite različita interesovanja od sporta, preko glume do režiranja i izrade lutaka za pozorište?

Romana Caran: Uglavnom ne radim sve u isto vreme. Poslednjih godina sam batalila sport. Ne bih se još uvek usudila da za sebe kažem da sam bivša mačevalka. Ok, to je trenutno zamrznuto, ali može da se desi da se nekada u budućnosti opet aktiviram. Što se streličarstva tiče, tu sam stavila tačku. Na žalost, sticajem okolnosti morala sam da prodam opremu. Ali i to je u redu, jer je prestalo da mi prija da se takmičim i da vikende provodim po turnirima.

“Potrebno mi je da stvaram”

Kada radim na filmu, nemam vremena za život. Tada se dešava da dok čekam da postave kadar crtkam, skiciram, pišem, smišljam neke svoje stvari, za svoje projekte. Tada jedva čekam slobodan dan da ga provedem na probi sa svojom pozorišnom trupom „punk freud“ i da stvaramo, a dok se odmaram – pišem songove, pevam pesme, budžim, konstruišem, crtam. Ali to mi je potrebno. Da stvaram. Jedno me odmara od drugog. Najmanje od svega navedenog režiram. Uopšte sebe danas ne vidim kao rediteljku, iako sam se za to školovala. Lupam klapu i čekam na svoju priliku da budem ispred kamere.

I love Zrenjanin: Često umete da kažete da za Vas dan prekratko traje. Uspevate li uvek da uradite ono što ste planirali? Koliko je dobra organizacija bitna za nekog poput Vas?

Romana Caran: Ponekad i pored svih pokušaja da se organizujem ne uspevam sve da postignem jer je jednostavno vremena premalo. Poslednjih nekoliko dana sam bukvalno provodila dane u pozorištu. Imali smo premijeru predstave „Poliester“. I tako posle probe koja traje devet sati dođem kući pa završavam neke kostime do sitnih sati, malo odmorim pa nastavljam da šijem (ručno) uz kafu, dok još nisam otvorila oči. Onda usput nabavka sitnica koje nam nedostaju, pa ponovo probe čitav dan. Ne žalim se, lepo mi je, ali mi je žao što zapostavljam prijatelje.

“Porodica me je uvek u svemu podržavala”

I love Zrenjanin: Kako ste otkrivali svoje talente i kako je okruženje reagovalo kada ste im saopštavali svoje odluke da se bavite mačevanjem, pa streličarstvom, pa američkim fudbalom, glumom… 

Romana Caran: Imala sam sreće da me je porodica uvek u svemu podržala. Mačevanje sam počela da treniram sa osam godina. Roditelji me nikada nisu gnjavili i forsirali da moram da treniram, da idem na takmičenja… Trenirala sam jer sam sama to želela. Oni su bili tu da me podrže i na tome sam im neizmerno zahvalna. Navikli su ljudi da uvek nešto izvodim, tako da im ništa što odaberem nije čudno. Znaju da sam ako me nešto stvarno zanima vrlo posvećena i istrajna u tome. Američki fudbal je bio kratak izlet. Pokušala sam, ali ne leže mi ekipni sportovi. Posebno ne sa loptom. Teški sam individualac. Na kraju, nikome nije bilo čudno kada sam naručila cipele za stepovanje i sada pokušavam da naučim sama, preko youtuba. Ne mogu da se pohvalim da mi ide savršeno, ali trudim se. Uživam.

Romana Caran ne broji priznanja koja je osvojila na sportskim takmičenjima

I love Zrenjanin: Da li znate koliko imate medalja, pehara i priznanja i jesu li oni bili Vaš pokretač za nove uspehe ili je to, ipak, bilo u drugom planu?

Romana Caran: Ne znam tačno. Preko 150 mačevalačkih medalja sigurno… pehara pune police. Ali nije stvar u količini nego u tome što su među njima nalaze neki za mene, ali i za moj sport, stvarno vredni trofeji. A pored tih konkretnih, neke medalje iz devedesetih su ostale samo fiktivne, jer su bile sankcije, kriza… Osvojim turnir… i ništa. Nije bilo para ni za diplome. Ili su bile fotokopirane na običnom belom A4 papiru. Tako da sve i da želim, nema smisla brojati. Ranije mi je to značilo i bilo mi je žao. Sada ne. Gvožđe ko gvožđe. Streličarskih isto ne znam koliko ima. Državni rekordi su mi bili bitni, mislim da sam pet puta oborila. Više me je pokretalo to što su se tim uspesima radovali moji najdraži. I što sam uživala i sve uvek radila iz ljubavi.

I love Zrenjanin: Pronašla sam podatak da ste skakali padobranom. Koliko Vam je vremena bilo potrebno da se za to pripremite, kakav je osećaj iskočiti iz aviona i da li ste se ikada pokajali zbog toga?

Romana Caran: Za tandem skok nije potrebna obuka – skače se sa instruktorom, tako da to nisam doživela kao neku veliku stvar. Da sam skakala sama i zavisila od svojih postupaka, to bi već bilo nešto drugo. Ovako sam se samo prepustila, jer sam imala poverenje u instruktora. Očekivala sam malo više adrenalina, ali stvarno je lepo i čarobno… Naravno da se nisam pokajala, volela bih nekad da ponovim.

“Radim ono što volim i to me čini srećnom”

I love Zrenjanin: Odakle odluka da se posvetite glumi i radu u pozorištu i na filmu?

Romana Caran: Samo želim da radim ono što volim. Tada sam ispunjena, a samim tim i srećna. Od malena volim glumu, moj tata je glumac-lutkar i reditelj. Od njega sam nasledila tu ljubav. Odrasla sam u pozorištu. Najviše sam volela premijere jer sam se tada penjala na scenu da tati predam cvet. Tu sam doživljavala više adrenalina od gore pomenutog skoka iz aviona. U našoj kući su se kada sam bila mala pravile lutke, a ja sam pravila svoje predstave i njima gnjavila porodicu i prijatelje. Onda sam upisala filmsku i tv režiju, ali ljubav prema glumi je sve to nadjačala.

Počela sam u Krsmancu, igrala u raznim predstavama, pa nastavila u nekoliko trupa. Sa trupom „Act Women“ sam učestvovala u brojnim društveno angažovanim performansima, uglavnom protiv nasilja nad ženama. Od tate sam učila kako se prave lutke… Usput sama istražujem, isprobavam, učim na nekim sopstvenim greškama… Njegovi saveti su dragoceni. Ali, priznajem, često radim po svome.

“Gluma mi je pomagala na sportskim takmičenjima i obrnuto”

I love Zrenjanin: Šta je po Vama teže – boriti se protiv konkurencije na turniru ili ući u određeni lik?

Romana Caran: Nekada sam na turnirima ulazila u lik šampionke iako mi nije bilo do takmičenja u tom trenutku. I uspevalo mi je. Osvajala sam neke turnire na taj način. Samoj sebi poverujem da sam najbolja. Samu sebe ubedim u to. Iskustvo iz sporta mi pomaže u glumi i obrnuto. Sećam se jednom sam se toliko uživela u taj lik šampionke da sam koleginici iz reprezentacije dok sam oblačila mačevalačke pantalonice rekla – nešto me steže ovaj kostim. Kostim! hahaha. A jednom prilikom me glumac iz Moskve svojim kolegama predstavio sa: „Ovo je moja prijateljica Romana, ona je došla ovde da mačuje na svetskom prvenstvu, ali ona nije sportistkinja. Ona je toliko dobra glumica da glumi šampionku i dospela je dovde.“ Ali u svakoj šali ima malo istine. Ili me on dobro poznaje.

Posao klapera nije naročito zanimljiv, ali zahteva koncentraciju

I love Zrenjanin: Bili ste angažovani na poslovima klapera. Šta podrazumeva taj posao i koliko je zahtevan?

Romana Caran: Biti klaper nije naročito zanimljivo. Klapa sadrži razne informacije koje su potrebne u montaži (broj kadra, dubla, broj kartice na kojoj se snima itd.) ali i služi tome da se usklade zvuk i slika. To je posao koji zahteva koncentraciju. I disciplinu. Kako se snima sa dve kamere, klaper mora da zna gde da se postavi, gde ne smeta u kadru, mora brzo da reaguje… da ne remeti glumcima koncentraciju… ima tu dosta toga. Ali ja se trudim da od svega toga napravim sebi zabavu. Nekad kada snimamo košarkašku utakmicu („Žigosani u reketu“), obučem Džordanov dres i trčim po terenu, i u tom trku udaram klapu. Ili tražim da mi stave veštačku krv kada su glumci u sceni krvavi, nosim bajkerske štitnike za kolena pa se bacakam po setu, zabavljam se, pa mi sve bude lakše.

I love Zrenjanin: Radili ste brojne spotove. Da li je teško sarađivati sa „zvučnim“ imenima? Koliko je tu bitno da se energije i ideje poklope?

Romana Caran: Sa ljudima sa kojima nemam zajednički jezik se i ne upuštam u neke kreativne procese. Dok sam studirala, radila sam spot za jednu od najdražih  grupa – „Atheist Rap“. Oni su imali toliko poverenja u mene da su šta god sam ih pitala oni odgovarali sa „Ti sve možeš“. Moj kreativni rad su upoznali preko crteža to jest nekih personalizovanih novogodišnjih čestitki koje sam im crtala i slala još kao srednjoškolka (i verna publika).

Uloga u seriji “Senke nad Balkanom 2”

I love Zrenjanin: Nedavno je publika imala prilike da Vas gleda u seriji „Senke nad Balkanom 2“. Kako ste reagovali kada Vam je ponuđena uloga? Da li je bilo dileme da li da je prihvatite ili ne kada ste saznali o kojoj se ulozi tačno radi?

Romana Caran: Dileme nije bilo. Uživala sam u gledanju prve sezone. Znala sam da je to to. Da nema greške, da će sve biti kako treba. Znala sam da će fotografija biti savršena. Imam poverenje u direktora fotografije, reditelja i nije mi bio problem da se obnažim u kadru. Takav je lik. Jedino je bilo nezgodno to što ekipa nije tek tako neka ekipa iza kamere, to je moja ekipa sa kojima sam provodila po ceo dan na snimanju, i koji na mene gledaju kao na nekog ortaka. Naravno, svi su vrlo profesionalni tako da je sve prošlo u najboljem redu.

I love Zrenjanin: Kakve su reakcije i emocije nakon emitovanja serije?

Romana Caran: Što se reakcije okoline tiče – do sada sam čula samo pozitivne komentare… Verovatno ima i negativnih, ali do mene nisu stigli… Javilo mi se dosta ljudi da mi saopšti svoje utiske. Dosta njih se baš iznenadilo. I pričali su mi raznorazne zanimljive anegdote oko toga. A što se mojih emocija i reakcija tiče, sve je tačno onako kako sam očekivala i priželjkivala da će biti. Zadovoljna sam.

“Biti sa ekipom koja igra u “Senkama” je isto što i nastupati za reprezentaciju u sportu”

I love Zrenjanin: Koliko je iskustvo koje ste stekli radom na ovoj seriji za Vas značajno? Kako je izgledala saradnja sa Draganom Bjelogrlićem i njegovim timom?

Romana Caran: Za mene je dospeti u ekipu „Senki“ isto što i biti pozvan u reprezentaciju u sportu. Velika čast. Nije lako, radilo se ozbiljno, po 14 sati dnevno… mesecima… često u strašnim vremenskim uslovima… Ali rad sa takvom filmskom ekipom, sa takvom glumačkom ekipom, na čelu sa Draganom Bjeogrlićem je neprocenjivo iskustvo. Koliko god da mi je ponekad bilo strašno i teško, ništa ne bih menjala. I opet bih rado ponovila. Radila sam i ranije na nekim velikim i značajnim projektima, ali ovo je za mene nešto posebno.

I love Zrenjanin: Postoji li neka uloga o kojoj maštate?

Romana Caran: Ne. Bitno mi je da ako mi neko ukaže poverenje da budem na visini zadatka. Ne priželjkujem ništa veliko. Epizode su sasvim u redu. Ako bih se baš razmaštala, volela bih da mi se ukaže prilika da iskoristim mačevalačko i streličarsko iskustvo. Verovatno bi mi legla neka uloga žene ratnice.

Majice sa slikom blesave mačke

I love Zrenjanin: Uz sve talente i profesije kojima se bavite, Vi i slikate na majicama. Šta najčešće oslikavate i da li to radite samo za sebe?

Romana Caran: Ranije sam više crtala po tekstilu. Postalo mi je pomalo besmisleno jer danas maltene u svakoj fotokopirnici može da se naštancuje na majicama bilo koji crež, za sitne pare. Meni je za jednu majicu bilo potrebno i po tri cela dana. Najtanja četkica, preciznost, najsitniji detalji. Izgledalo je kao naštampano. Ali čemu… Crtala sam kako za sebe tako i za druge. Ali za jako drage druge, jer sam svaki put puno emocija uložila u to crtanje. To ne mogu tek tako i bilo kome. Crtala sam svašta, ali nekako najčešći motiv kada se sve sabere su neke blesave mačke sa jednim širom otvorenim a drugim poluzatvorenim okom. Zvala sam ih „mačor namćor“.

I love Zrenjanin: Postoji li nešto zbog čega se kajete u životu?

Romana Caran: Da, ali ne kajem se zbog stvari koje sam uradila nego zbog onih koje nisam. Na primer, zato što nisam provela više vremena sa dragim ljudima koji više nisu među nama. Uvek mislim da im nisam dovoljno pokazala koliko ih volim. I zbog par nekih pogrešnih izbora. Ali to nije toliko strašno, samo što mi sada više vremena treba da stignem do zacrtanog cilja.

“Opuštam se sa prijateljima koji umeju da se smeju”

I love Zrenjanin: Imate li vremena da se opustite i na koji način to radite?

Romana Caran: Najviše volim da se opuštam sa prijateljima. Imam sreće da sam okružena ljudima koji jako lepo umeju da se smeju, a smeh leči sve. Sa druge strane, umem da uživam u samoći. I ona mi je često potrebna. Volim da čitam ali sve zavisi od faze. Najmanje imam vremena za filmove i serije. Serije gledam uživo, dok ih snimamo.

I love Zrenjanin: Čime se trenutno bavite i na kojim ste projektima angažovani?

Romana Caran: Pre nekoliko dana sam imala premijeru predstave „Poliester“. Još uvek mi se slažu utisci, ali ispunjena sam nekim lepim osećanjima. Trenutno ne snimam ni jedan film niti seriju. Trebalo bi uskoro nešto da se desi po tom pitanju, ali još uvek ništa nije sigurno. Radim od projekta do projekta tako da trenutno čekam. Poslednje što sam radila je ruski film „Hotel Beograd“.

I love Zrenjanin: Kakvi su Vam planovi za 2020, ali i za neki naredni period?

Romana Caran: Planiram ovih dana da snimim dva spota za pesme iz svojih predstava. Jedne nove, a jedne stare. U ovoj godini planiramo da šaljemo „Poliester“ na neke festivale. Usput da ponegde nastupim sa svojim „bendom“ „Ro und Rosenkurz“. Bend je pod znacima navoda zato što su oni samo crno beli gif sa 4 muzičara koji se vrti na platnu u pozadini, a zapravo pevam na matrice. Sa njima je divno sarađivati. Volela bih već sutra da počnem sa radom na novoj predstavi. Radim i na tome. I da odem na more. Godinama mi ne polazi za rukom.

“Iz meseca u mesec imam jedan te isti izazov – platiti kiriju, a nemati stalan izvor prihoda”

I love Zrenjanin: Definitivno ste osoba koja prihvata izazove. Da li postoji neki na koji ćete ove godine pokušati da odgovorite?

Romana Caran: Iz meseca u mesec imam jedan te isti izazov – platiti kiriju, a nemati stalan izvor prihoda. Večita borba i natezanje. Nadam se da ću imati i neke lepe izazove, i njih ću se vrlo rado prihvatiti.

I love Zrenjanin: Kada uz svo angažovanje stižete da se odmorite?

Romana Caran: Stižem ponekad. Stvarno ne želim da se žalim ni na umor niti bilo šta slično. Sama sam izabrala ovakav život. Volela bih da sam još angažovanija. Ali ne da lupam klapu i fizikališem, nego da igram, pevam, snimam, stvaram…

Foto: Privatna arhiva Romane Caran