 (1).gif)
Volonterka Crvenog krsta, Milena Samardžić, primer je nasmejane, vedre i druželjubive osobe, spremne da u svakom trenutku sa puno razumevanja pomogne onima koje život nije mazio. Ova žena, koja je pre svega posvećena majka i baka, i posle svog radnog vremena neretko ostaje satima duže na svom poslu, kako bi doprinela zajednici u kojoj živimo. Za Milenu kažu da je stub Crvenog krsta u Zrenjaninu.
Želeći da pomogne i pruži podršku izbeglim licima, Milena je početkom devedesetih godina prošlog veka, prvi put kročila u prostorije Crvenog krsta u Zrenjaninu. Tada je sa, sada već pokojnim kolegom, najpre pomagala u magacinu, deleći hranu, namirnice, odeću i obuću izbeglim i raseljenim licima, kao i osobama koje su bile slabijeg socijalnog statusa.
Kaže da je jedna od retkih koja je još u mladosti prepoznala značaj humanosti, i da je zbog toga postala deo ove organizacije.
.jpg)
-Volim svoj posao, pomaganje ljudima je ono što me čini veoma srećnom i zadovoljnom. Poštujem i volim ljude sa kojima radim i koje srećem svakog dana. Jako mi je drago kada me prepoznaju na ulici i dozivaju mi ime, ili me pitaju kako sam. Po prirodi sam veoma aktivna, ne mogu da sedim i ne bežim od posla – kaže na početku razgovora naša sagovornica.
Program „Narodna kuhinja“ se nekada realizovao i po mesnim zajednicama. Milena je i tada nesebično pomagala volonterima pri deljenju namirnica i hrane korisnicima ove humane usluge.
-Nakon kratke pauze, hrana se počela deliti samo u prostorijama Crvenog krsta Zrenjanin i tako sam ja preuzela „kutlaču“. Pored toga, uključena sam i u deljenje raznih paketa ugroženim porodicama, jer sam čin darovanja mene čini mnogo srećnom. Korisnike Narodne kuhinje i njihovu decu veoma dobro poznajem. Prema njima sam isuviše blaga i ljubazna, iako bi ponekad pojedini zaslužili da budem stroga. Poštujem ih i oni mene poštuju. Ne mogu objasniti taj osećaj, kada dajem hranu osobi, kojoj je taj obrok možda jedini tog dana. Ja sam veoma osetljiva i u trenucima davanja hrane mi je teško i odmah pomislim „Ne daj Bože da ja ili neko iz moje porodice bude u ovakvoj situaciji, jer nikada ne znamo gde ćemo pasti“. Iako se možda radi o tom jednom obroku, to znači sve onome, koji nema ništa. Često osobe, koje imaju mnogo, nisu spremne da daruju, dok osoba, koja ima malo, podeli i to malo sa onima, koji nemaju ništa. Nažalost, sve je manje humanih ljudi – naglašava Milena Samardžić.
Kao srećna baka dvoje unučadi, Milena ima poseban odnos sa decom korisnika programa „Narodna kuhinja“.
-Volim decu, i kada ih pogledam u njima vidim moju unuku i mog unuka, koji su nažalost, daleko od mene. Ljubav prema deci je uzvraćena. Najmlađi osećaju moju iskrenu i pozitivnu energiju. Najviše se radujem kada svojim dečijim glasom viču „Milena“, jer bih tada najradije sve njih zajedno čvrsto zagrlila i izljubila – ističe naša sagovornica.
NAJRADOSNIJI TRENUTAK U CRVENOM KRSTU
-Svaki proveden dan sa mojim prijateljima, volonterima Crvenog krsta i korisnicima je lep i radostan, a njihova pažanja mi mnogo znači. Ovim putem bih htela da podelim za mene najradosniji trenutak koji mi se desio u ovoj humanitarnoj organizaciji. Prošle godine jedna korisnica Narodne kuhinje me je pitala, da li bih krstila njenu decu. Ja sam bez razmišljanja prihvatila, jer se kumstvo kod nas ne odbija, i danas sam ponosna kuma njena dva deteta – kaže na kraju razgovora za naš portal Milena.
AKTIVNO JE TRENIRALA FUDBAL I BILA JE ČLAN AEROKLUBA NA BAGLJAŠU
Pre nego što se doselila iz Novog Miloševa u Zrenjanin, Milena Samardžić je trenirala fudbal i bila je u prvoj postavi Ženskog Fudbalskog Kluba u Nakovu – tačnije na poziciji levog beka. U Zrenjaninu se zatim, kako ona voli da kaže, iz „ludosti“ učlanila u Aeroklub na Bagljašu i nakon svih obuka, više puta je skakala i iz aviona.
Piše: Tivadar Borbelj
.gif)
.gif)
