U eri interneta, najviše čestitki za praznike šalju se elektronskim putem. Iako ih dobijamo mnogo više nego ranije, pre svega zbog pristupačnosti, one nemaju ni približnu vrednost koju su imale papirne čestitke. Poštanski sandučići nekada su bili puni čestitki koje su se i kasnije čuvale kao lepa uspomena.
Kada poželi da iskaže pažnju nekome, Nataša Šerbula iz Zrenjanina toj osobi posveti posebnu čestitku. U njoj prikazuje zbog čega tu osobu voli i zašto je zaslužila posebnu pažnju. Počelo je kao hobi, a zbog zainteresovanosti ljudi i potražnje, sada se već može reći da poseduje svoj mali biznis.
– Jednog dana u 2013. godini, u rukama sam imala laptop, sačuvane fotografije prijatelja i stvorila se ideja da iste iznenađujem na njihov poseban dan. Prijatelji su me inspirisali. Izrađivala sam slajdove u vidu fotografija, upakovala bi ih u hamer, kovertu, sa posebnom markicom i u tom obliku ih poklanjala prijateljima. Tada su se stvarale reakcije koje sam željno očekivala. Tada sam u ljudima videla kako se u njima budi osećaj da oni znaju kako ih ja vidim, i da su to oni baš onakvi kakvi jesu. Ljudi su željni pažnje, i svaki čovek želi da ima osećaj voljenosti.
Ne postoji pravilo, pa se ljudi u najrazličitijim prilikama odlučuju da kod nje naručuju čestitke, a izbor motiva je gotovo neograničen.
– Najčešće se traže čestitke za rođendane, venčanja i krštenja, ali ima toliko povoda, da se ja trudim da svaki lep dan može da osvane u čestitki. Motivi su vezani za privrženost osobama kojima se poklanja. Ljudi žele da vide iz njih ljubav, povezanost, zahvalnost i iskažu najiskrene čestitke i radost. Najviše vole kada se slika voljene osobe utakne u čestitku i napravi zaista sjajnu celinu. Takve najviše volim, kada imaju pečat personalizovanosti.
Proces osmišljavanja i izrade same čestitke mnogo zavisi od njene inspiracije. To može biti sat vremena, a nekada mnogo duže, kada je potrebno da ideja prenoći.
– Samo pretvaranje čestitke u opipljivu formu ne oduzima puno vremena, ali njeno kreiranje veoma. Dok ne budem sigurna da je to to, ne stajem. Proces nastajanja nije komplikovan. Najpre mi određena osoba poruči šta želi i za koga želi čestitku, onda ja zatražim od te osobe da mi opiše kome se poklanja čestitka, sednem kraj kompjutera i na njemu počinje moja kreativnost. Sve se stvara u njemu – sklapam slike, kreiram ih u jednu priču. Svaka čestitka mora da ima priču, jednostavno mora pričati. Zatim malo protegnem noge do foto studija, iz kojeg moje stvaralaštvo izlazi u opipljivom obliku. Fotografije dalje obavijam hamerom, zatim ih svojom mašinicom za sečenje papira sečem u još manji oblik. Tu ima dosta posla oko odabira dezena hamera, merenja, seckanja, savijanja i opet seckanja, pečatiranja i pokušaja da fotografija „sine“ u hameru.
Pored interneta, društvenih mreža, ona smatra da i danas postoje ljudi koji su zainteresovani zainteresovani za klasične čestitke, koje se, za razliku od elektronskih, čuvaju i ostaju kao lepa uspomena.
– Ljudi nisu ni svesni da jesu zainteresovani. Oni koji se ne bi setili da poklone čestitku, baš njima se poklanjaju i na taj način im se budi svest da mogu nekog tako prijatno da iznenade. I verujte, kasnije iznenade i oni. Ljudi su pomalo lenji i lakše im je da kliknu dugme na tastaturi, nego da ispišu poruku na papiru i pošalju je. Ali promeniće se i to. Postoji razlika između nečeg što večno ostaje kao uspomena na lepe dane i onoga što će to sećanje za par sekundi obrisati i poslati ga u zaborav. Ljudi u mom okruženju vole da šire radost, a meni je srce puno kada to čine. Oni me inspirišu i teraju da ne odustajem i da verujem.
Ona smatra da se njene čestitke ne mogu porediti sa onim koje se mogu kupiti u kineskim radnjama.
– Nije da sebe uzdižem, ali moje čestitke imaju dušu, imaju priču, svaka je unikatna i svaki detalj, svaki momenat na čestitki, svaki rez je jedinstven. Nikada se ne mogu pojaviti dve iste čestitke, čak ni one koje nisu personalizovane imaju svoju priču. Ako je i ista slika na njima, razlikuju se u hameru, ako se hameri čine isti, nisu, jer je svaki rez na njima neponovljiv. Štancovane čestitke, jednostavno nemaju dušu, bezlične su.
U budućnosti želi da izrada čestitki preraste u mali biznis, da se dalje razvija i upozna što više ljudi sa njenim radim.
– Jeste ovo više hobi koji ne donosi neku zaradu, ali ja ga smatram mojim malim biznisom. Istrajaću sa njima, ako i ljudi ne budu više poručivali, ja ću ih slati. To je uživanje kojeg se ja neću odreći. A ako se bude raširio ovaj mali biznis i dopreo do svesti ljudi, da shvate šta iskrena pažnja znači, ja ću se razvijati u svakom smislu te reči. Poenta je iznenaditi drage ljude!
.gif)
.gif)
