Životni put Đure Jakšića započet je 1832. godine u Srpskoj Crnji. Bio je sin tamošnjeg sveštenika. Tu je započeo školovanje. U velikim centrima poput Segedina, Pešte i Beča ono se nastavljalo, ali se vraćao rodnom mestu, u svom Banatu, gde je, nažalost, najmanje bio shvaćen, iako je Srpskoj Crnji ostavio veliko kulturno-istorijsko blago.
Da je bilo po Đurinom njegov bi život tekao s perom ili kistom u ruci i Milom u zagrljaju, spokojno. Voleo je jednu Milu, crnjansku konobaricu. Svoju veliku neostvarenu ljubav ovekovečio je čuvenom slikom Devojka u plavom, a žal za njom, nakon njene udaje za drugog, pesmom Mila:
,, Vina, Milo, orilo se dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila. Tuđe ruke vino nose.
.jpg)
Ana toči, Ana služi, al za Milom srce tuži.“
Milinu lepotu ugradio je i u lik Bogorodice u crnjanskoj crkvi. Međutim naišao je na osudu sugrađana. Ponižen time što ga njegovi Crnjani odbacuju, odlučio je da uništi tu ikonu. Zasekao je platno na tri mesta, a hteo je da poseče i sve ikone koje je naslikao u tom hramu. Ipak, nije to učinio. Samo je otišao iz svog sela.
Danas na ikonostasu hrama Sv. Prokopija u Srpskoj Crnji stoji devetnaest Đurinih ikona neprocenjive vrednosti. Kao i mnogi slikari pre njega, i on je sebe ovekovečio na način koji je njemu bio dostupan. Nije bio siguran da će ući ni u istoriju umetnosti, ni u istoriju književnosti, ali je pronašao prolaz u višu sferu, i sebe prikazao u liku Svetog Jovana.
Ipak, njegova dela, ostala su da žive kao svojevrsni ideali srpske umetnosti kako je i Zmaj pevao u pesmi Svetli grobovi napisanoj Đuri u čast, a govorenoj na njegovom ispraćaju u večni život.
Danas je njegova rodna kuća svojevrsni muzej i stecište umetnika u Srpskoj Crnji, lepom mestu u Banatu. Na tom mestu početkom juna svake godine održava se manifestacija Liparske večeri.
.gif)
.gif)
