Slepa lica kreću se uz pomoć belog štapa. Na obukama za kretanje uče ih da ono kako da bude pravolinijski, nepun metar odstojanja od fasade zgrada.
Od izuzetne pomoći u kretanju slepih lica jesu taktilne staze kojih u našem gradu nema, osim u Ulici Cara Dušana, za koju kažu da nije naročito funkcionalna. Osim toga, neravni trotoari, ulegnuća ili na pojedinim mestima izbočine nastale usled širenja korenja drveća, dodatno im otežavaju kretanje. Sve navedeno novim članovima međuopštinske organizacije – Saveza slepih i slabovidih lica, uliva još veću nesigurnost.
O kretanju slepih lica, pričali smo sa predsednikom Saveza, Nenadom Vukeljićem, koji detaljno govori o ovoj problematici.
-Mi se trudimo da naše članove što bolje obučimo za kretanje po gradu. Redovono organizujemo obuke za kretanje. U ovoj godini smo imali dve – u maju i junu, a naredne dve planirane su za septembar i oktobar. Postoje određena pravila kojih se pridržavamo, ali nažalost, nailazimo i na poteškoće. Centar našeg grada je možda lakši za kretanje u odnosu na neke druge gradove, ali, tokom leta, zbog reklama na trotoaru, bašti, parkiranih bicikala, nailazimo na prepreke na koje nismo navikli. Dešava se i da naletimo na stolice, reklamne panoe, srećom nikada nije bilo povređivanja. Meni se desilo da sam, prateći liniju fasade, naleteo na prodavačice koje su ispred radnje pile kafu, i bio sam poliven, priča nam Vukeljić.
Članovi Saveza slepih i slabovidih lica često kontaktiraju komunalnu policiju, onda kada naiđu na problem naletanja na objekte koji nisu ranije bili na tom mestu. Kažu da im komunalni policajci uglavnom izlaze u susret i reaguju kako bi se sporni predmeti uklonili. Dosta muke im zadaju i parkirani automobili na mestima koja nisu predviđena za parkiranje, bicikli na rampama za lica sa invaliditetom, nepostojanje zvučnih saobraćajnih znakova.
-Prilaz centru nam je najlakši preko pešačkog prelaza u Miletićevoj ulici, zahvaljujući zvučnom semaforu kojih nažalost nema puno u gradu. Ostalim građanima je njihov zvuk možda iritantan ili im remeti popodnevni odmor ukoliko žive u blizini, ali nama bi više takvih semafora olakšalo prelaženje. Pristup zvaničnim institucijama nam je manje – više omogućen. Koristimo rampe, ukoliko su prohodne. Jedino nam rampa kod Pošte nije uvek dostupna. Ono što naše članove trenutno plaši prilikom kretanja, pogotovo nove članove koji su još uvek nesigurni, jeste održavanje manifestacija u gradu kada imamo slučaj postavljanja štandova, tezgi i ostalih manjih objekata čije rasporede ne znaju. Tada se trudimo da ih ohrabrimo šalom i govorimo da „idemo u slalom kroz centar“,rekao nam je Vukeljić i poručio:
-Voleo bih da nam nadležne istitucije izađu u susret, da nam omoguće taktilne staze u centru, u hodnicima institucija, lakše prilaze, kao i zvučne semafore na raskrsnicama. Rešenje makar jednog od nabrojanih problema, bi nam doneo olakšanje.
O nekim gestovima pažnje poput prevođenja restoranskih jelovnika na Brajevo pismo, gotovo da nema ni ideje ni naznaka da bi ih neko mogao uraditi.
.gif)
.gif)
