 (1).gif)
Nakon tromesečnog boravka na terapijama u Južnoj Koreji naša sugrađanka Zorana Ivanić vratila se kući.
Ova dvadesetdvogodišnja devojka od svoje šeste godine bori sa opakom distonijom, a u aprilu prošle godine rešila je da pokuša da promeni teško stanje. Tada je naime kroz niz humanitarnih akcija, priredbi kao i pisanjem vlastite knjige nastojala da prikupi novac za lečenje u Južnoj Koreji. Ova harizmatična devojka prepuna pozitivne energije uspela je da sakupi 40.000 dolara i nakon 3 naporna meseca po povratku u svoj grad ispričala nam je kako se trenutno oseća.
Osećaš li pomake nakon terapija u Južnoj Koreji?
.jpg)
– Definitivno, da . Nekih 40% poboljšanja. Stekla sam mnogo kondicije i dosta ojačala svoje mišiće koje sada lakše kontrolišem. Nevoljni pokreti su i dalje prisutni, ali u znatno manjoj meri.
Da li ćeš nakon boravka u toj zemlji i konsultacijama sa tamošnjim lekarima u budućnosti moći vežbama sama dodatno da popraviš stanje?
– Doktor je to potvrdio, čak i naglasio, ako nastavim sa trčanjem, šetnjom i vežbama – oporavak će se nastaviti i u Srbiji.
Da li su ti predložili eventualno još jedan odlazak, još jednu seriju tretmana ili je učinjeno sve što je bilo moguće?
-Da, predložili su. Ove terapije su izazovne i traju. Koliko iziskuju fizičke snage, toliko i psihičke. No, videćemo za povratak s obzirom da sa većinom toga mogu da nastavim i ovde u mom Zrenjaninu. Za sada mi je plan da završim fakultet. Moja e – knjiga “7 dana do transformacje“ se prevodi i na engleski jezik i plan mi je da održim par predavanja i radionica po Srbiji (a i šire, ako me pozovu).
Kakve su bile same terapije, da li su bile bolne i koji je bio njihov krajnji cilj?
– Kao što spomenuh, teške i izazovne. Posebno u prve dve nedelje jer moje telo nije naviklo na toliku aktivnost. Svrha im je da se vilična kost, prvi i drugi vratni pršljen vrate na mesto kako bi nervni signali koji izazivaju nevoljne pokrete mogli nesmetano da prolaze. Bukvalno sam učila da se ponovo opustim jer su mišići navikli na nevoljne pokrete nakon više od 15 godina.
Da li si imala vremena da upoznaš Južnu Koreju, njene ljude i kulturu?
– Jesam i divna je ukoliko dolazite samo na 15 dana. U mom slučaju nakon 2 i po meseca već je postalo mučno. Prvenstveno zbog hrane koja je mnogo ljuta. Hramovi su im divni i odišu neopisivim mirom. Kada sam ušla u jedan, osetila sam ogromno poštovanje. Jednostavno to ne mogu da opišem. Ako me pitate da li bih mogla živeti tamo, ne, ne bih. Ljudi su malo zatvoreni, ali mislim da je to zbog toga što 95% njih ne zna engleski pa možda i žele da komuniciraju sa nama ali nemaju kako.
Šta je tvoj plan za dalje, kada je u pitanju tvoja borba?
– Ja se ne borim, to bi samo izazvalo nesklad u meni i oko mene. Ja živim. Prihvatam sve što mi dolazi bilo pozitivno ili negativno. Pre samo godinu dana nisam imala predstavu da li ću uopšte i otići u Južnu Koreju, rekla sam sebi “ako treba da se desi, desiće se“. Ovo ne znači da nemam želje. Imam i te kako i sve činim da ih ostvarim. Samo se ne vezujem za njihovo ostvarenje. Živim punim plućima i volim moj život, poručila je Zorana na kraju.
.gif)
.gif)
