Tkanje kao dodatni izvor prihoda

Napraviti krparu, nadstolnjak, šal, pončo samo od prediva naizgled može delovati lako. U praksi je to, ipak, malo drugačije. Tkanje, osim razboja i materijala za rad, zahteva vreme, strpljenje i maštu. Čitanje šema, brojanje niti, snovanje razboja samo su deo obuke tkanja koju su nedavno uspešno završile naše tri sugrađanke.

Zrenjaninac Zoran Slijepčević se već osmu godinu uspešno bavi tkanjem. Za ovaj posao se opredelio nakon što je završio obuku. Poslednjih godina Zoran i sam zainteresovanima drži obuke na kojima ih uči kako se tka.

„Ovo nije neki kratkotrajni kurs. Ovo je obuka koja traje oko 2 meseca – 60 radnih sati. Nekada je dovoljno i manje vremena da bi se savladale osnove. Ipak, nikada ne idemo s obukom ispod 60 sati. Ako je potreno onda malo i produžimo vreme obučavanja. Mislim da u tih 60 sati može da se uklopi sve što je planirano, da bi polaznici mogli samostalno da krenu da rade jednog dana”, kaže Zoran Slijepčević, tkač i instruktor tkanja.

Najvažnije je savladati osnove tkanja

Na obuci se najviše pažnje posvećuje osnovama tkanja.

“Insistiram na onome što je najbitnije. A to je od samog proračuna, snovanja, uvođenja na razboj do početka tkanja. Ideja je da taj ciklus prođemo što više puta. Čitanje prepletaja iz knjiga samo dotaknemo, jer ima tu dosta komplikovanih prepletaja, pa bismo samo gubili vreme. Ako ne znate da postavite osnovu, ne možete ni da čitate šeme. Najbitnije je da ovu osnovu prođemo nekoliko puta da bi polaznici sutra na svojim razbojima seli i sami mogli da krenu da rade. Ima nekoliko polaznika od ranije koji su kupili svoje razboje. Namerno nisam hteo da idem kući kod njih kada su nabavili razboj da im pomognem, nego sam ih pustio da sami prvi put postave osnovu. Tako se stvarno kreće s tkanjem. Jedino ako se napravi velika pauza između obuke i nabavke razboja, onda može doći do toga da se neki delovi zaborave”, objašnjava naš sagovornik.

Kao podsetnik onima koji su završili obuku tkanja Zoran je pripremio spisak svih neophodnih radnji tokom tkanja.

“Bukvalno je rečima napisano šta se kad radi. Taksativno je navedeno tako da mogu i da se podsete nakon obuke”, kaže Zoran.

60-ak sati obuke dovoljno je da se savladaju osnove.

“Ne radimo komplikovanije prepletaje, jer za njih treba dosta vremena. Mislim da je bolje to vreme da potrošimo na možda još jedan ciklus kompletnog postavljanja, nego da izgubimo na čitanju prepletaja ili realizaciju. Za neke komplikovane prepletaje treba nekoliko dana da se samo uvedu na razboj”, objašnjava naš sagovornik.

U poslednje vreme polaznici sami plaćaju obuke, jer projekti iz Srednjeg Banata ne dobijaju podršku pokrajine

Do sada je Zoran držao nekoliko obuka.

“Ranije je bilo mnogo više projekata, preko pokrajine. Bila su obezbeđena sredstva, pa su preko edukativnog centra polaznici pozivani na obuke za tkanje. Poslednjih godina je sve manje takvih projekata, pa polaznici sami plaćaju obuke. Unazad 2-3 godine ni jedan projekat iz Srednjeg Banata nije prošao. Jednostavno nismo dobijali sredstva za obuke. Ovu obuku su polaznice same platile. Sat obuke košta 300 dinara. Kako ona u proseku traje 60 sati, to znači da je za čitavu obuku potrebno oko 150 evra. Možda nekom to izgleda puno, ali kada vidite šta se ovde uradi za to vreme, mislim da to nije mnogo. U tu cenu je uračunat i materijal. Ako baš hoće da donesu svoj materijal polaznici mogu i to. Sve što se uradi nosi se kući”, precizira naš sagovornik.

I mlađi i stariji su zainteresovani za tkanje

Polaznice obuke su ovoga puta bile različite dobi i različitih zanimanja. Zajedničko im je, ipak, interesovanje za tkanje.

Neda Popov je apsolvent na Tehničkom fakultetu Mihajlo Pupin.

“Odlučila sam da dođem na obuku jer mi se, pre svega, tkanje dopada. Imala sam neki uvid kako to izgleda, ali samo teorijski, ne i praktično. Slučajno sam u novinama videla oglas i rešila sam da pozovem i da se raspitam o čemu se radi. Dogovorila sam se sa našim predavačem i došla sam na obuku”, počinje priču Neda Popov.

“Mislim da je ovo što smo naučili tokom obuke dovoljno za samostalan rad. Radili smo sve – snovanje prediva i stavljanje u razboj. Naučili smo da čitamo mustre, šeme, sami znamo da uradimo proračune. I na kraju smo radili i samo tkanje. Pravile smo šalove, nadstolnjake i pončo. Na primer, za izradu jednog šala od samog postavljanja i uvođenja, bilo je potrebno od 6 do 8 sati za nas početnike koji tek krećemo u te vode. Sve što se istka na obuci ostaje nama i možemo s tim da radimo šta hoćemo. Da nosimo, prikazujemo, da poklonimo nekome. Mislim da je sasvim dovoljno koliko je trajalo. Volele bismo da traje i duže, jer smo se združili”, dodaje naša sagovornica.

“U budućnosti sebe vidim u nekom posliću s tkanjem”

Neda, kaže, da sebe u budućnosti vidi u nekom poslu s tkanjem.

“Planiram da nabavim sebi neki razboj. Sad da li će biti veći ili manji, to ću videti. Ali, važno je da planiram ovim da se bavim. Zanima me tkanje, lepo je, opuštajuće. Svakom bih preporučila da bar pokuša da tka i da vidi o čemu se radi. Mislim da je veoma važno da se i na fakultetu uvede ovakav praktičan rad. Tako bi studenti mogli da vide šta je zapravo to. Drugačije je kada ti materijal prođe kroz ruke i kada vidiš ceo proces. Verujem da bi mnoge studente ovo zanimalo. Za započinjanje posla novac koji bi trebalo obezbediti može da varira. Cena razboja zavisi od toga koliki je on, da li je sklopiv ili nije. Manji koštaju oko 350 evra, veći oko 450. I cene prediva koje se koristi su različite. Da bi neko počeo ovim da se bavi sigurno mu je potrebno 1000 evra”, objašnjava Neda.

Konkretni problmi prilikom tkanja mogu se videti jedino u praksi

Predivo koje se koristi za tkanje je nepredvidivo. Može da se desi da pukne. Onda treba na pravi način reagovati. I to je najteži deo tkanja.

“Nekad se dešava da predivo pukne, da se zamrsi, ali to jednostavno nije do nas. To se dogodi. Kada se to desi, onda zovemo predavača u pomoć i onada nam on kako zna i ume pomogne. Veoma sam zadovoljna predavačem. Vrlo je opušten, spreman uvek da pomogne, da objasni koliko god puta da je to potrebno. Bitno je da se baza dobro nauči, jer od nje sve počinje i sve se završava”, kaže Neda.

“Tkanje može da se uči i teorijski, ali u praksi se dešavaju konkretni problemi. Evo Nedi se desilo da joj je pukla jedna nit dok je tkala. To ne mogu da objasnim teorijski. Ima nekih stvari koje moraju da se dese u praksi da bi polaznici videli kako se ti problemi rešavaju. I onda mogu da im kažem zbog čega se nešto desilo. Ako je linija preko celog tkanja, onda nešto nije dobro u osnovi. Ako je linija poprečna, nije dobro u potki”, objašnjava Zoran.

“Na obuku sam došla iz profesionalnih razloga”

Snežana Kun je na obuku tkanja pošla jer joj je to potrebno za posao.

“Mene je škola poslala i platila obuku. Radim u školi 9. maj, u odeljenju Naša priča. To je za starije od 18 godina. Ideja je da nakon ove obuke sa našim polaznicima radimo tkanje. Na razboju mogu da se tkaju i mnogo komplikovane stvari, koje oni verovatno neće moći da rade, ali zato će moći krpare, nadstolnjake… Imamo u školi jedan razboj koji je neko od roditelja pravio. To je metalni razboj, ali pokušaćemo nešto da uradimo s njim. Ipak, trebao bi nam jedan ozbiljniji razboj. Iz profesionalnog, a ne ličnog razloga sam krenula na obuku za tkanje. To je ustvari učenička zadruga koja ima nekoliko pogona. Ja sam iz pogona praktični rad i oni su me poslali na obuku. Pošto naša zadruga i prodaje svoje proizvode oni će to moći i da prodaju. Računamo da ćemo od novca od zadruge možda uspeti da nabavimo i ozbiljniji razboj”, kaže Snežana Kun.

“Do sada nisam imala nikakvog dodira sa tkanjem. Nije teško, ali pošto sam dolazila na obuku s posla, malo mi je napornije bilo da pratim šeme. Najteže mi je da se skoncentrišem. Malo, malo pa sam zvala Zorana u pomoć, jer ne znam gde sam stigla. Inače to nije neki veliki fizički rad. Da sam dolazila malo odmornija, verovatno bi to bolje išlo. Ništa to nije teško, što se ne može da se nauči. Najviše sam radila nadstolnjake, nešto što će u zadruzi moći da se prodaje. Prostirke za naše krevete koji tamo imamo. I pončo”, dodaje naša sagovornica.

Polaznici odeljenja Naša priča škole 9. maj uskoro će moći i da tkaju

U odeljenju Naša priča ima 40 polaznika.

“To što dolaze u školu im znači prvo da izađu iz kuće. Samim tim što imaju više od 18 godina, oni više nisu u obrazovnom sistemu i to je za njih bukvalno život. Oni ujutru dolaze, sami sebi spremaju doručak, uz naše kuvare i nastavnike. Imaju ručak, užinu. Održavaju taj objekat. Prave najrazličitije stvari. Druže se, proslavljaju tamo rođendane. Jednom nedeljno odlaze na bazen u pratnji nastavnika. Idu u sportski centar Bambi. Bar jednom mesečno se organizuju i posete bioskopu. Organizujemo i štetnje po gradu. Sada će moći i da tkaju”, kaže Snežana.

Drugi put na obuci tkanja

Marta Živkov je penzionerka i veoma voli ručne radove. Zbog toga se odlučila da dođe na obuku tkanja.

“Ja sam ponavljač. 2012. sam prvi put išla na obuku, ali sam sve zaboravila. U međuvremenu smo kupili razboj i došla sam ponovo da naučim tkanje. Uvek sam imala veliku želju da naučim da tkam. Volim sve ručne radove, pa sam htela i to da znam. Moj jedini kontakt s tkanjem pre ovih obuka je bio u osnovnoj školi.  Tada smo tkali na jednom malom ramu. Od tad imam želju da naučim da tkam. Na obuci sam radila šalove i prekrivače za stolice. Ništa mi nije bilo teško zato što sam imala želju to da naučim. Pa sam svemu tome tako i prišla. Da ne sme da mi bude teško, da ne smem da stanem i da pokleknem. Nego samo da guram napred i da naučim što više. Jako je brzo prošla obuka i baš mi je žao zbog toga”, kaže Marta Živkov.

“Kako je obuka trajala znanje s prve obuke je polako počelo samo da se vraća. Nekako kao da se izvlačilo iz nekih fiokica u glavi… Ali, kažem, kada sam došla ovde rekla sam Zoranu „Zorane, ja sam sve zaboravila što sam prethodnog puta učila“. Teško je malo čitanje tih mustri. Ali, vremenom praksa će to sve da sredi. Najbitnije je da imam volju da tkam”, dodaje naša sagovornica.

“Suprug pokušava da mi osposobi razboj iz 1928. godine koji smo kupili na pijaci”

Između ove dve obuke, Marta je nabaila svoj razboj.

“Razboj smo kupili na pijaci, ustvari na „tanderaju“. Platili smo ga 4000 dinara. On je iz 1928. godine. Suprug pokušava da ga osposobi, jer fali dosta delova. Ali, jeftinije je nego dati odjednom 400-500 evra za nov razboj. Namera mi je da istkam prekrivače za moju ugaonu garnituru i za fotelju. To mi je velika želja. Ovde sam tkala prekrivače za stolice. Ne znam šta ću sve raditi. Imam jako puno ideja i želja, ali otom potom”, objašnjava Marta.

Problem u Srbiji je što se ručni rad ne ceni dovoljno.

“Moglo bi da se zaradi od ručnog rada, ali ne kod nas. Ovde se ručni rad ne ceni onoliko koliko bi trebalo. Čovek ne zna koliko para da traži za nešto što uradi. A u svaki taj ručni rad je uloženo jako puno rada i ljubavi  i to ne može da se naplati”, smatra Marta.

Da samo od tkanja ne može da se živi potvrđuje i sam instruktor tkanja.

“Teško je da se samo od tkanja živi. Ja radim još nešto dodatno. Da tkanje bude dodatni izvor prihoda to može. Najveće ulaganje je u sam razboj. Ispod 500 evra ne možete da krenete u tkanje. Plus obuka, plus materijali”, objašnjava Zoran.

Onome ko, ipak, odluči da se upusti u avanturu zvanu tkanje savet je da, pre svega, nabavi ozbiljan razboj, koji je urađen od dobrog drveta. Obično od parene bukve. Razboj ne može da se pravi od bilo kakvih dasaka. Jer se drvo, ako nije dobro, krivi. Ako se iskrivi konstrukcija razboja, tkanina koja se na njemu tka nikada neće biti dobro urađena i uvek će vući na jednu stranu. A to sigurno niko ne bi želeo da mu se dogodi.