 (1).gif)
„…Prilikom promocije jedne turističke agencije u Novom Sadu, dok sam slušao priču o nekim dalekim i verovatno lepim mestima koja su razbacana po Evropi i van nje, u jednom trenutku sam upitao promoterku: da li zna gde je Taraš? Nisam se iznenadio kada je rekla da nikada nije čula za to ime, ni da je to najstarije selo u Banatu. Toliko je toga znala o Tenerifima, Dominikanskoj Republici, ali ne i o Tarašu koji se nalazi na dvadesetak kilometara vazdušnom linijom od hotela u kom smo se tada nalazili. Preuzeo sam ulogu promotera i ukratko, koliko mi je trenutak dozvolio joj prezentovao MOJE selo…“
Pogled na Taraš (foto: Sanja Markov)
Na samo dvadeset kilometara od Zrenjanina i četrdesetak od Novog Sada, u srcu Banata, na levoj obali Tise već više od 800 godina nalazi se selo o kome je retko ko nešto čuo. Ovo mesto je jedno od najstarijih istoriji poznatih mesta u Banatu. Još u doba neolita na današnjem Selištu su živeli ljudi. Prvo pominjanje Taraša pod ovim imenom (Tarhus) je zabeleženo u spisu zvanom Anonim kralja Bele iz 1202. godine.
Mahom je poznat po proizvodnji dobrog kupusa i krompira. To je ono od čega živi većina stanovnika ovog lepog i dugovečnog sela, međutim, Taraš ima nešto što retko ko na ovim prostorima ima.
Taraš nije „prolazno“ mesto, i to ga čini specifičnim. Ima jedan put kojim se do njega stiže i iz njega vraća nazad, zbog čega se kaže: U Taraš se dolazi, a kroz njega ne prolazi.
Selo je celom dužinom na Tisi, a prostor između sela i Tise pokriven je vinogradima u kojima se već više od jednog veka uzgaja kvalitetno grožđe i proizvodi vino po kom su Tarašani prepoznatljivi u široj okolini. Baš zbog tih vinograda koji su bili i ostali ponos svakog domaćinstva, taraška slava je Preobraženje, datum kada se grožđe nosi u crkvu, osveštava i po starim verovanjima, od tog datuma se može jesti.
Gnezdo do gnezda
Tisa nas sredinom juna meseca dariva jednim fenomenom koji se pored nekoliko lokacija na Tisi, događa još samo u Kini na reci Jangcekjang – cvetanje Tise. Cvetanje Tise je izlazak Tiskog cveta na površinu vode. Za život ovog insekta potrebna je čista voda i glinovita obala. Pod vodom živi 3 godine, a potom rojevi ovog insekta izlaze na površinu gde izvodi svadbeni let i padaju u vodu, Tako da za Tiski cvet kažu da provodi 3 godine pod vodom i 3 sata nad vodom. Ovaj fenomen treba doživeti i biti prisutan tom veličanstvenom događaju koji je najlepši u večernjim satima kada se sa skele posmatraju milioni cvetova pri zalasku sunca.
Skela je još jedan razlog zbog kojeg bi trebalo doći u Taraš. Ona je za Tarašane prevozno sredstvo koje ih vozi do njihovih njiva na bačkoj strani, a za sve ostale je atrakcija, kao jedini takav objekat u funkciji, u bližoj i daljoj okolini. Pored skele i Tiskog cveta, Tisa je bogata ribom što dobro znaju brojni sportski ribolovci, koji provode vreme na njenoj obali uživajući u lepoti i bogatstvu reke.
Skela na Tisi (foto : Tanja Mijatov)
Selo nikada nije imalo industriju, a dovoljno je daleko od svih zagađivača u okolini, zbog čega je ovo ekološki raj o kome današnji svet toliko priča. Dokaz tome je kolonija roda, jedna od najvećih u okolini, a možda i u celoj Srbiji, jer broji preko 40 gnezda. Nas su izabrale zbog onog što se danas najviše traži i promoviše, a to su mir, ekološki čista sredina i što je za njih bitno – obilje hrane u okolini. Ponašaju se kao pravi kućni ljubimci, a to za nas i jesu, slobodno se šetaju po ulicama i baštama. Radujemo se svakom 8. martu jer se tog dana već nekoliko godina u selo vraća prva roda. Radujemo se svakom novoizgrađenom gnezdu, a njih je svake godine po nekoliko.
Budući da ih toliko volimo, rešili smo da im posvetimo i jedan dan u godini. Posvetili smo im drugi vikend juna, jer se tada u gnezdima već mogu videti mladi, novi naraštaji koji će u narednom periodu povećati našu ionako lepu koloniju. Mi njima poklanjamo ljubav i pažnju, a one će doprineti da u Taraš dođe što više putnika namernika (ne prolaznika), koji će zajedno sa nama uživati u svoj lepoti koja nas okružuje.
Taraš i rode (foto: Tanja Mijatov)
Pored ove kolonije belih roda, u blizini sela nalaze se dva para crnih roda, što je veoma retko u ovim krajevima. Taraš je nastanjen i velikim brojem lasta koje ovde provode svo vreme do odlaska na jug.
I na kraju, ovo selo ima prirodu, mir i dobre ljude. Ako vam mir i čist vazduh baš zasmetaju, zafali vam grad i nešto u nejmu, i on je na samo pola sata lagane vožnje, ili malo više do Novog Sada. Tako blizu (geografski), a tako daleko (okruženjem i načinom života).
Zalazak sunca na Tisi (foto: Tanja Mijatov)
Ili što bi pesnik rekao:
A Taroš nisam nikad video.
Kad prođe lađa niz Tisu,
prvo selo s leva
to je Taroš.
Od Tise brani ga bedem,
pa se, tako, Taroš ne vidi.
Samo se toranj u jedan mah izdigne,
posiveo trbušast toranj srpski,
proviri, na prste se ispne, proviri,
ali ga odmah nestane u vrbaku.
Dolma ne da.
Šta ima da gleda!
Lađa, ko lađa,
ko svaki dimžić
Prlja nebo.
To je Taroš.
Kad lađa prođe,
ponekad zatutuče –
pozdravi Taroš,
do Titela više sela nema.
A Taroš ne otpozdravi-
ta, to su paori, paorija,
šta da otpozdravlja;
Ako se radi – radi,
ako nema posla
lezi i spavaj!
Taroš nevidljiv tu ostaje,
tu ostaje zauvak,
i udaljuje se
( samo za one sa lađe)
Autor teksta: Mile Markov Zebić
.gif)
.gif)
