Već šest meseci frilenseri u Srbiji se bore za svoja prava. Protive se odluci države da im naplati poreze i doprinose unazad pet godina. Takođe, traže da se što pre reguliše njihov status, kako bi se na najpravedniji način utvrdile njihove obaveze, ali i prava koja iz njih proizilaze. Do sada su više puta bili na pregovorima sa predstavnicima države, ali jedinstven dogovor nije postignut. Poslednji predlog Vlade je za radnike na internetu neprihvatljiv. Ovi filenseri kažu da je njime dražava izašla u susret maloj grupi radnika sa nižim prihodima, dok bi svi ostali, koji čine većinu, za porez morali da daju više od polovine zarade. Svoje nezadovoljstvo predloženim rešenjem ovi ljudi rešili su da iskažu trodnevnim kampovanjem ispred Skupštine i protestnom šetnjom. Među kamperima i učesnicima protesta ima i Zrenjaninaca. Za portal I love Zrenjanin govorili su o svojim problemima i motivima za prisutvo u kampu i na protestu.
Protest frilensera ispred srpskog parlamenta započeo je u sredu 7. aprila u 18 sati podizanjem šatora.
Stefan iz Zrenjanina kampuje ispred Skupštine
Među radnicima sa interneta koji su se opredelili za ovaj korak je i Stefan Pantović, rođeni Zrenjaninac, koji je pre nekoliko dana napunio 30 godina.
„Ja držim časove engleskog on line. Time se bavim od 2014. godine. Nije mi to uvek bio glavni izvor prihoda, ali sam to radio kao dodatni posao. Međutim, poslednjih godinu dana to mi je glavni posao. Za mene lično je dug neprihvatljiv, kao i novi način oporezivanja koji proizilazi iz poslednjeg predloga Vlade. U mom slučaju to bi bilo opterećenje od 53% na zaradu. To je jako mnogo. Ja živim u Beogradu trenutno, tu plaćam stan. Ako se ovo usvoji, onda bi to uslovilo neke nove odluke i promene u mom životu. Rešenje o starom dugu mi nije stiglo, ali sam preko kalkulatora koji je izrađen računao. Dug za prethodni period je oko 6.000 evra. Da li sam to zaradio ili ne, nisam vodio računa, jer sam od tog novca plaćao tekuće obaveze i živeo“, kaže Stefan Pantović.
„Jeste hladno, ali se apsolutno nisam dvoumio da li da se pridružim kampovanju i protestu. Kada je počela korona ja sam izgubio svoj stalni posao i zbog toga sam bio prinuđen da se bavim ovim poslom. Nisam se prijavio na biro, nisam uzimao pomoć države koja je nuđena, pa tako nisam na teretu državi. Sam sam se snašao za posao i zato je bitno da i država mene i sve nas razume. I nama je potrebna podrška države, a ne samo da nam nameću obaveze. Naša prava su diskutabilna i neregulisana u ovom trenutku. Novac bi odlazio na PIO Fond, na zdravstveno osiguranje koje nismo imali u prethodnim godinama… Mislim da zbog greške drugih mi ne treba da budemo u potpunosti odgovorni za situaciju u kojoj smo se našli“, dodaje naš sagovornik.
Ponuda za posao u inostranstvu kao rešenje problema za neke frilensere
Stefan ističe da je veoma zabrinut zbog čitave situacije u kojoj su se i on i njegove kolege našli.
„Postoje životni problemi zbog kojih moram da radim. Nikada nisam razmišljao da prestanem da radim i da izgubim ove prihode. To je jedan od razloga zbog kojeg se na ovaj način borim. Drugi način na koji se borim je taj što sam trenutno u procesu učenja nemačkog jezika. Imam mogućnost da odem tamo gde traže nastavnika engleskog za rad u školi. Njima nije problem da neko iz Srbije radi u državnoj školi, dok kod nas mi ne tražimo posao u državnoj službi, sami smo ga pronašli, ali nas na ovaj način „maltretiraju“, ističe Pantović.
Vuk se solidariše sa kolegama
Stefanov saborac je i naš sugrađanin Vuk Radulović, koji takođe ima 30 godina. I on predaje engleski preko interneta. Najviše klijentma iz Azije, prvenstveno Kinezima i Japancima.
„Ovim poslom se bavim od 2016. godine i to mi je „full time“ posao. Računao sam koliki bi mi bio stari dug i po toj računici nije veliki iznos, negde između 2.000 i 3.000 evra. To, uslovno rečeno, nije ogroman iznos pošto se nudi reprogram od 10 godina, ali tu postoji više problema. Taj novac može da se plati kada se podeli na toliko rata, ali imajte u vidu da sam ja u onoj tobože povlašćenoj grupi frilensera kojima su dugovi manje-više oprošteni. Da sam finansijski u problemu što se toga tiče nisam“, kaže Vuk Radulović.
„Međutim, mislim da kolege koje su više i duže radile od mene ne treba da budu šikanirane od strane Poreske uprave. Između ostalog sam i zbog toga ovde. S druge strane od oktobra ove godine, a po predlogu Vlade, ja bih praktično ostao bez posla, jer sa primanjima od 60.000 dinara i sa porezima koje bi morao da platim ne bih imao dovoljno sredstava za osnovne troškove života. Ako se ovo usvoji to znači da ja od oktobra mogu da računam na otkaz ne samo u firmi u kojoj radim, nego generalno u branši u kojoj sam bio prethodne 4,5 godine. Ja želim ovim da se bavim. A i da ne želim u ovom trenutku, želim da imam mogućnost da se u narednih 10, 20, 30 godina ukoliko bi mi bio potreban dodatni posao, vratim ovom poslu. Ne vidim zašto bih sebi zatvarao ova vrata“, dodaje naš sagovornik.
Frilenserima „visi Damoklov mač iznad glave“
Ni Vuk se nije dvoumio da li da se priključi kamperima.
„Nije bilo dileme da li da se priključim borbi za naša prava. Jeste hladno, ali obukli smo se slojevito. Ja sam u prethodne 4,5 godine upoznao dosta ljudi i sve i da hoću ne mogu da sedim kod kuće dok njima „visi Damoklov mač iznad glave“, kaže Radulović.
Milanove obaveze prema državi bi narednih 10 godina bile 12.800 dinara mesečno
Kao i prethodnici i tridesetdvogodišnji Milan Stanković iz Zrenjanina predaje engleski putem interneta od janura 2015. godine.
„Mene je bukvalno ovaj zakon obuhvatio u potpunosti, jer sam sa radom počeo 8. janurara 2015. i time se i dalje bavim. Računao sam preko kalkulatora koji je URI obezbedio svoje obaveze. To nije u potpunosti tačna računica, s obzirom na to da mora da se gleda kurs na dan uplate, ali je okvirna. Prema njoj ja bih narednih 10 godina trebalo da plaćam 12.800 dinara svakog meseca. To je za mene neprihvatljivo, jer sam 2018. godine išao u Poresku upravu da se raspitam i vraćen sam sa šaltera. Rekli su mi da nemaju na osnovu čega da me oporezuju. Sve ovo vreme unazad ja nemam zdravstvenu knjižicu, niti imam staž. A potražuje mi se 25,5 posto od svakog mog prihoda u prethonih 6 godina i 3 meseca“, objašnjavam Milan Stanković.
„Kalkulacija za buduće obaveze je mnogo komplikovanija. Normirani troškovi od 1. oktobra 2021. godine se kompletno gube, a ostaje neoporezovani deo od 18.300 dinara, kao po ugovoru o radu. Meni se plata u poslednjih godinu dana drastično smanjila u odnosu na prihode koje sam imao pre pandemije. To bi bilo dodatno opterećenje za mene lično. Otprilike porez bi bio 55-60 posto mojih primanja od oktobra ove godine do usvajanja novog zakona o fleksibilnim oblicima rada, a koji se još ne nazire. On jeste planiran za 2022. godinu, ali niko ne može da garantuje da će i biti donet. Takođe, ja ne mogu ni da garantujem da će mi primanja ostati na sadašnjem nivou. Ne znam da li ću u nekom trenutku možda i izgubiti posao“, kaže naš sagovornik.
Frilenseri se ne predaju
Milan trenutno radi za dve firme. Jednu kinesku i jednu vijetnamsku.
„Do 2019. godine radio sam samo za jednu firmu, ali je buking od strane studenata drastično opao, pa sam morao da počnem da radim za još jednu firmu kako bih obezbedio sredstva za život. Ali, kažem, može da se desi da ostanem i bez posla. Po zvanju sam master ekonomije i tokom 2013. i 2014. godine sam pokušavao da pronađem posao u struci, ali nisam uspeo. Ovo je bio neki vid početka moje nove karijere koji sam odabrao. Želeo bih da nastavim da se bavim ovim poslom. Šta će biti u budućnosti ne znam. Sada mogu samo da kažem da se ni ja, ni moje kolege ne predajemo. Borićemo se do kraja, pa i ako usvoje ovaj sramni predlog“, dodaje Stanković.
Pandemija drastično umanjila prihode nekih frilensera
Gordana ima 47 godina i u poslednje vreme primanja su joj drastično smanjena.
„Bavim se izradom ručnih radova – garderobe i igračaka. Meni je ovaj predlog neprihvatljiv jer dolazimo do toga da veliku većinu prihoda koju ostvarujem treba da dajem na stari dug i na tekuće obaveze. Konkretno u poslednjih nekoliko meseci posao mi je toliko opao da ja više nisam u stanju da zaradim dovoljno čak ni da platim najosnovnije račune. Nemam za mesečne troškove dovoljno, a ne da imam para da izdvajam za prethodne dugove i tekuće obaveze. Kada bih nastavila da radim, ja bih bukvalno morala da radim samo za državu ili bi u najgorem slučaju još bila i u minusu“, kaže Gordana.
„Računala sam da bih trebalo da zaradim 1.500 evra mesečno da bi meni ostalo za život 500 evra. Sve ostalo bi išlo na stari dug i tekuće obaveze. To je nemoguće, jer sam i do sada imala prihod oko 750 do maksimalno 1.000 evra mesečno. Sa tih 500 evra koji bi meni ostajali, pod uslovom da uopšte zaradim 1.500, ja ne mogu da izdržavam ni sebe, a ne još i dete koje je student u Beogradu. U prethodnom periodu sam išla u poresku da se raspitam da li i koliko treba da plaćam. Rekli su mi da bih mogla da otvorim ovde neku zanatsku radnju, ali da primanja iz inostranstva ne mogu da idu na zanatsku radnju“, dodaje naša sagovornica.
Svi građani treba da shvate ozbiljnost problema frilensera
Frilenseri kažu da im podrška ostalih građana i te kako znači.
„Jako je teško u Srbiji dobiti podršku kada je neki konkretan problem u pitanju, jer ljudi kao da nemaju dovoljno empatije za tuđe probleme. Večeras su ovde bili i doktor Panić i Ćuta iz pokreta Odbranimo reke Stare planine i pružili su podršku frilenserima. Mi smo nekako uspeli da objasnimo ljudima ko smo, uprkos spinovima koji idu da smo neki kriminalci. To je uspelo da nas poremeti do te neke mere da smo malterne i sami počeli da sumnjamo da smo kriminalci, iako znamo da oni rade strašne stvari. Mi nismo kriminalci, bili smo prinuđeni da se snađemo kako ne bismo do države tražili nikakvu pomoć i kako bismo svoje porodice prehranili“, objašnjava Gordana.
„Kamperi su dobro opremljeni, poneli smo opremu za ekstremne uslove. Nas ulica čeka ukoliko se ovo ne reši. Svako od nas je dužan toliko da ćemo doći do toga da će nam oduzimati imovinu ukoliko je imamo ili će nam na primanja koja ostvarujemo, kakva god ona bila, izvršitelji „staviti šapu“. Bolje da pokušamo da predupredimo sve to, nego da kasnije imamo veći problem. U kampu sedimo i pričamo. Razmenjujemo iskustva. Upućeni smo jedni na druge. U prvom momentu kada se sve to izdešavalo na nama je bio žestok pritisak. Psihički pritisak i sad imamo, ali je to znatno manje jer smo videli da nismo usamljeni slučajevi, već da postoji gomila ljudi koja je svojim znanjem, iskustom i pameću uspela da napravi neke poslove i da izdržava porodice od toga. Mnogo nam je lakše od kada smo zajedno i od kada imamo ovo udruženje“, dodaje naša sagovornica.
„Nisam spremna da „bacim“ 25 godina truda i rada“
Naša sugrađanka kaže da bi teško mogla sebe da zamisli da se bavi nekim drugim poslom.
„Što se mene tiče posao u koji sam uložila 25 prethodnih godina na usavršavanje, jer to nije samo uzeti mašinu i štiti ili uzeti igle i plesti ili heklicu i heklati ne mogu da napustim. To je jedan mukotrpan proces dok čovek ne dođe do stadijuma da može da pravi praktično čuda, sve što vidi. Mogu slobodno da kažem da sam nesposobna da radim bilo šta drugo osim ovog posla koji radim“, objašnjava Gordana.
Frilenserima su određene obaveze, ali ne i prava
Predsednik Udruženja radnika na interenetu Miran Pogačar kaže da poslednji predlog Vlade nije prihvatljiv za većinu frilensera.
„Ono što je Vlada iznela kao poslednji predlog, što je možda najbitnija stvar da ljudima do određenog iznosa, do 470 evra neće biti naplaćivan porez, to pre svega vidimo kao rezultat našeg pritiska. Kao nešto što smo donekle mi izborili. Ipak, smatramo da ni taj predlog koji je Vlada pod pritiskom iznela i predložila na usvajanje Skupštini nije zadovoljavajući jer ovde nije problem u tome ko je koliko zarađivao pa da tako bude rangiran. Smatramo da kompromisno rešenje treba da se odnosi na sve, bez obzira na prihode, jer je u pitanju situacija gde država godinama nije primenjivala zakon i nije vršila poresku kontrolu. Nije obaveštavala, ništa nije uradila po pitanju da reguliše status frilensera, koji nije definisan ni jednim zakonom. Nama su određene samo obaveze, a prava nikakva niti imamo, niti smo u prethodnom periodu uživali“, objašnjava Miran Pogačar, predsednik URI.
„Smatramo da zbog svega toga nema smisla da se porez plaća unazad, već od trenutka kada je Poreska uprava krenula u kontrolu i obavestila ljude da treba da izmiruju svoje obaveze. Od tada ima smisla plaćati porez. Doprinosi treba da budu ne samo zdravstveno i penziono, već da podrazumevaju i određena prava koja svako ko je zaposlen treba da ima. A to još uvek nema za frilensere. Dok se to ne definiše ne bi trebalo to ni da se plaća. Naši predlozi su bili oktobar 2020. da se krene u naplatu poreza i da se plaća porez po tom prelaznom rešenju do donošenja novog zakona. Kada bi se definisali doprinosi, onda bi imalo smisla to plaćati“, dodaje naš sagovornik.
Kampovanje frilensera ispred skupštine od 7 – 10. aprila
Trodnevno kampovanje i protesti su samo jedan od načina na koji se frilenseri bore za svoja prava.
„Spremni smo i više puta smo pokazali raznim protestima i pristiscima da smo istrajni u borbi. Ovo traje šest meseci i veliki je problem. U pitanju je oko 100.000 ljudi koji, ako nisu trenutno, onda će biti u ovom problemu ako se bude primenjivao zakon koji je trenutno predložen. Trudimo se da sprečimo da se to usvoji u skupštini. Tražimo da se predlog povuče i da se do rešenja prihvatljivog za većinu dođe kroz pregovore. Da to bude prihvatljivo i za državu i za nas. Ne tražimo da budemo izuzetak. Mi želimo da ostanemo ovde da radimo. Nećemo da idemo iz zemlje, da bežimo. Mi ovde ostajemo i to je bila naša poruka i ranije. Odluka da, po ovom vremenu, tri dana kampujemo ispred skupštine je dokaz naše odlučnosti. Ovo je stvar upozorenja da smo tu i da nećemo posustati“, ističe Pogačar.
Protestna šetnja frilensera u Beogradu okupila značajan broj ljudi
Prve večeri u kampu je bilo preko 100 ljudi. Procena je da ih je na današnjem protestu bilo više stotina, pa čak i hiljada.
„Nas testiraju na razne načine, pa i ovo je neka vrsta testa. Mislim da smo mi odgovorili svi zajedno samim tim što smo se pojavili ovde. Tu smo, izdržaćemo, to nije velika cena koju moramo da platimo budući koliko je ovo veliki i ozbiljan problem. Mi već šest meseci svakodnevno radimo na iznalaženju rešenja. Neke kolege sad ne rade, neki imaju ozbiljne zdravstvene probleme zbog ovoga. Ljudi ne znaju kako da se ponašaju, kako da nastave da obavljaju svoj posao. Zato i tražimo da se problem što pre reši da bismo mogli da normalno da radimo“, kaže naš sagovornik.
„Frilensere nije lako definisati kao jednu grupu ljudi. Tako se često nazivaju samozaposleni. To su različite kategorije ljudi koji obavljaju različite delatnosti. Poput muzičara. Mi bismo spadali donekle u tu grupu. Može na više načina da se tumači. Može da se definiše i preko Zakona o radu, strani poslodavac i da se menja definicija poslodavca ili radnika. Ili ko ima ugovor o radu. Mi nismo prepoznati ni ugovorom o radu. Mi smo prepoznati pod stavkom ostalo i ostali prihodi u Zakonu o porezu na dohodak građana. Ne spadamo ni u jednu kategoriju od 14 koje su pobrojane, kao izuzeci. Zakon je donet 2001. godine. On se nije primenjivao decenijama“, objašnjava Pogačar.
Frilenseri nisu protiv poreza i žele da ostanu u Srbiji
Budući da problem ima na desetine hiljada ljudi, za naše sagovornike je jasno da je sistem podbacio.
„U kategoriji frilensera ima oko 100.000 ljudi. To je bilo jasno i preko izvoda banaka. Država je ćutala na ovaj problem. Da niko ne reguliše obaveze. Ljudi koji su odlazili u Poresku upravu su išli da pitaju šta treba da plate, ali zaposleni u poreskoj nisu čak ni razumeli šta znači biti firlenser, a kamoli da li nešto treba da plate. Država nije informisala građane, a kada ih je informisala onda je krivo informisala. Da je u pitanju 10, 100 ili 1.000 ljudi pa da kažemo da je svesno rađeno. A kada je u pitanju sigurno 40.000 ljudi, što je polovina od onoga što mi mislimo da je, a to je znači zvanična brojka po Poreskoj upravi koja treba da dobije rešenja po tom novom predlogu“, kaže naš sagovornik.
„Mi ne želimo da ne plaćamo porez. Ne. Naš je stav uvek bio da porez treba da se plati, da obaveze moraju da se izmiruju, ali iz toga moraju i neka prava da proisteknu. Preko nas niko ne može da bude osiguran, što svaki osiguranik ima pravo. Nećemo imati staž, nego će se uvećavati osnovica za penziju. Ako vi nemate staž, propada vam ta osnovica. Da ne govorimo o bolovanju, odmoru, trudničkom bolovanju… Mi to nemamo. Treba da plaćamo veće iznose od onoga što se plaća po ugovoru o radu, a da nemamo nikakva prava. Još treba da plaćamo unazad. Predlog vlade nije problematičan samo po pitanju retroaktivnog plaćanja, već i budućih obaveza koje su gore nego što su ranije bile. Neko ko bude zarađivao više od 300-400 evra neće mu se isplatiti da radi. Predložena je progresivna stopa“, zaključuje na kraju razgovora Pogačar.
.gif)
.gif)
