„Zrenjaninska Alisa u zemlji čuda“ je istinita priča koja se može svrstati u kategoriju bajke sa srećnim krajem. Glavna akterka ove priče je Alisa, kuja koja je sa svega par meseci, u oktobru 2020. godine, ostavljena na deponiji. U martu 2021. godine lovci su pucali u nju, a volonteri „Zelenih šapa“ je pronalaze dvanaest dana kasnije, bez vode i hrane sa prostrelnom ranom na grudima. Prednja noga je amputirana i kreće težak i turbulentan oporavak… Alisa je nakon svega, u oktobru 2021, stigla u Holandiju, u svoj novi dom. Dobri ljudi postoje. Neka nas ova priča uvek podseća na to.
Alisa sa deponije
Volonteri „Zelenih šapa“ su mešanku ptičara Alisu pronašli na jednoj divljoj deponiji u oktobru prošle godine.
– Na divljim deponijama oni koji nemaju ljudskosti u sebi, bacaju i pse, baš kao i smeće… Veći broj naših štićenika je sa neke deponije ili njive. Tako je bilo i sa Alisom. Imala je svega četiri meseca, po našoj proceni, kada smo je spazili gladnu i uplašenu među hrpom smeća. Svakodnevno smo joj donosili hranu i vodu. Bilo je potrebno vreme da stekne poverenje i da odluči da nam se približi, objašnjava za portal I love Zrenjanin Aleksandra Radojčić volonterka „Zelenih šapa“.
Navodi da su Alisu nakon toga odveli na jednu od svojih hranilica gde je bilo još pasa. Tamo su ih redovno obilazili, donosili hranu i vodu, a psi su imali i svoje kućice.
– Postali su pravi mali, druželjubivi čopor koji se nalazio između grada i sela, daleko od ljudi, na sigurnom. Ili smo, bar, tako mislili, priseća se ona.
Prijateljstvo Alise i Balua
U tom malom čoporu Alisa je pronašla svog najboljeg prijatelja Balua. Stalno su bili zajedno. Dočekivali su i ispraćali volontere. Zajedno su se igrali i istraživali okolinu. Umeli su zajedno i da odlutaju, ali bi se uvek vraćali, osim poslednjeg puta, kada su nestali.
– Tog dana sam otišla na hranilicu, ali ih nisam zatekla. Nije bio prvi put. Nikad nije prijatno kada vidite da ih nema, ali nisam paničila, jer su se uvek vraćali.
Aleksandra Radojčić napominje da su svi kapaciteti smeštaja kod volontera i hranitelja i tada, kao i sada, popunjeni i da se mesecima delio apel i za Alisu i za Balua kako bi se udomili ili makar primili u privremeni smeštaj koji je uvek bolje i sigurnije mesto za psa od hranilice.
– Nije ih bilo ni sutradan. Tražila sam ih, dozivala, ništa. Nisu došli ni dan posle. Znala sam da im se nešto desilo. Svi smo posumnjali na lovce i nadali se da grešimo. Nažalost, priča da lovci pucaju u pse nisu retke. Za dosta pasa smo čuli, ali ih i nalazili po njivama nakon što ih lovci ubiju tokom lova, bila sezona ili ne. Jedina retkost u ovoj priči je ta što je Alisa uspela da preživi. Toliko je bila jaka i imala je toliku volju da nastavi da se bori da ju je to spasilo. Operacije, nega, terapije i jačanje su posle došli, ali da ona nije imala toliki nagon da preživi nakon teškog ranjavanja, dvanaest dana bez hrane i vode sve bi bilo uzaludno.
Nakon 12 dana, ranjena Alisa se vratila
– Nismo se pomirili sa tim da ih nema. Tražili smo ih i dozivali svakog dana. Prelazili smo njive i njive. Obilazili smo i lovačka mesta, čeke. Ništa. Kao da ih je ravnica progutala. Dvanaestog dana dolazim na hranilicu, gde već par dana obilazim i šest novih štenaca koje je neko u kutiji ostavio. Čujem ih da uznemireno laju. Idem ka njima i malo dalje od hrane i kućica vidim Alisu. I onda shvatam šta zapravo vidim. Vidim izobličenu Alisu koja jedva stoji na tri noge sa ogromnom ranom na grudima i četvrtom, prednjom, nogom koja nije u funkciji. Mahnula je repom, napravila korak ka meni i srušila se. Vrištim, urlam, plačem i trčim ka njoj. Uzimam je u ruke i osetim svaku kosku, toliko je mršava. Rana je velika, inficirana, oseća se strašno.
Aleksandra Alisu premešta na sigurno mesto i zove veterinara Eugena Muca.
– Izbezumljeno mu plačem, pokušavam da objasnim celu situaciju. Iako u tom momentu nije radio rekao je da je dovedem. Zatim zovem volonterku Sanju koja mi je pomagala oko ovih šest ‘malaca’ da je preuzme i vozi za Zrenjanin, jer sam ja morala da se pobrinem o njima i još jednom leglu u selu.
Sanja Aleksić dolazi iz sela, preuzima Alisu i vozi je veterinaru.
– Potvrdio je naše sumnje. Rekao je da je u Alisu ispaljen lovački metak i da je to urađeno izbliza, kaže Aleksandra.
Pošto je Alisa bila u jako lošem fizičkom stanju, veterinar nije mogao da garantuje da će preživeti amputiranje noge i saniranje inficirane rane.
– Operacija je bila rizik za nju, ali i jedina opcija da ostane u životu. Opet je bilo sve na njoj, da li će izdržati i da li će pobediti sve šanse koje joj nisu išle u korist, kaže Aleksandra.
Operacija je uspešno završena i krenulo se u nastavak borbe kroz terapiju, negu, jaču ishranu.
– Konačno smo videli svetlo na kraju tunela kada je njen oporavak u pitanju. Izgledalo je da je sve loše prebrodila, a onda se to svetlo još jednom ugasilo.
Uspavaćemo je
Sanja je preuzela brigu o Alisi nakon operacije. Kod nje je bila oko nedelju dana i delovalo je da će sve biti u redu. Sanja je počela ponovo da radi i paralelno da brine o povređenom psu. Kada se jednog dana vratila kući, nakon smene zatekla je Alisu kako leži u lokvi krvi.
– Alisi je pukla arterija. Hitno smo je prebacili kod veterinara i ponovo je morala da prolazi kroz sve sa još manjim šansama da preživi. Bili smo slomljeni. Taman smo se ponadali da će sve proći kako treba, a nove muke su je snašle, priča Radojčićeva.
Na sreću, i ova operacija je uspešno završena, a o Alisi počinje da se stara volonterka Ana Goronja, inače doktorica, koja ju je redovno obilazila i na oporavku kod Sanje.
Usledili su teski razgovori i još teže odluke za volontere koji su se borili za Alisu. Šta ako ponovo krene po zlu?
– Sve je ukazivalo na to da želi da živi, da je žilava i da neće da odustane, ali smo teška srca doneli odluku, ukoliko se situacija ponovi, uspavaćemo je. Jednostavno nismo tu da je mučimo i ponovo provlačimo kroz teške zahvate i još teža oporavljanja, koliko god da ne želimo, moramo da je pustimo da konačno bude mirna, spokojna, bez boli i bez mogućnosti da joj čovek ponovo naudi, rekla je Aleksandra.
Dodaje da gledano sa ove distance svi su bili veoma potrešeni, u strahu i panici i da je verovatno celokupna nemoć dovela do takvih razgovora.
– Bile smo smoždene velikom tugom prema Alisi, umorne, slomljene, neispavane. Sada kada se setim tih dana i tih razgovora, pre bih sve prepisala „nervnom slomu“.
Alisina pobeda
Alisa i ovog puta pobeđuje smrt i kreće sa sporim, ali sigurnim oporavkom i nakon dosta vremena čvrsto staje na svoje tri noge.
– Neizmerno smo srećni što je sve prošlo kako treba i što su nam ljudi pomogli oko jače hrane, lekova, pelena i ostalih troškova. Strepnja je počela da jenjava, a Alisa je iz dana u dan bila sve snažnija i stabilnija. Počela je i da šeta.
Radojčićeva kaže da su pored brige o Alisi i svih ostalih štićenika, kojih je preko sto, konstantno bili u potrazi za Baluom.
„Lov“ na lovce i potraga za Baluom
– Balua, našeg velikog, belog, dobroćudnog medu, nikada nismo pronašli. Tražili smo ga još neke dve nedelje nakon što se Alisa pojavila, ali ni traga od njega. Zauvek smo ga izgubili.
Dok su se „Zelene šape“ i veterinar borili za Alisu, Aleksandra je krenula u „lov“ na lovce.
– Mnogo sam bila besna. Sve sam zvala, raspitivala se. Saznala sam da je taj potez gde su bili Alisa i Balu tromeđa za tri lovačka udruženja – Stajićevo, Lukićevo i Orlovat. Sve sam ih kontaktirala. Razgovarala sam i sa upravnicom lovišta LU „Grada Zrenjanina“ i lovnim radnikom gospođom Milenom Romanelli. Bila je zgrožena i osudila je sve to što se desilo. Rekla je da će popričati sa svim lovačkim udruženjima, a ako ponovo bude problema da je nazovem.
Navodi, da od tada, na tom potezu nije više viđala ubijene pse i da lovci iz Stajićeva redovno javljaju kada primete psa na lovištu.
– Koliko god da ne volim i ne razumem ljude koji ubijaju životinje, moram da kažem da sam naišla na otvorenu komunikaciju sa njima. Naravno, svesna sam da će svog čoveka zaštititi i da neće reći ko je, jer bi odmah bila podneta tužba, ali sam svesna i da je mogao da bude bilo koji drugi lovac. Od tog incidenta i mog nimalo ljubaznog obraćanja, na tom potezu nije bilo ubijenih pasa, što ne mogu da kažem za druge lokacije.
Ističe da u tom periodu, kada su Alisa i Balu nestali, nije bila sezona lova, odnosno da su lovci išli u krivolov.
Sofija kao spas
– Kada je Alisa ojačala i kada smo mogli bez strepnje da kažemo da je van životne opasnosti, postavlja se naredno pitanje – kako je udomiti. Bliža sam drugoj deceniji nego prvoj, kada je reč o spašavanju napuštenih životinja i znam da psi poput Alise izuzetno teško pronalaze dobar dom kod nas. Odličila sam da kontaktiram Sofiju za pomoć.
Zrenjaninka Sofija Crkvenjakov Lukić je Aleksandrina dugogodišnja prijateljica koja živi u Holandiji. Upoznale su se putem Fejsbuka na inicijativu zajedničkog prijatelja.
– Sofija je spašavala napuštene životinje dok je bila tu, a borbu je nastavila u Holandiji nakon što je odlučila da ode iz zemlje. Nakon par godina onlajn prijateljstva, otišla sam prvi put kod nje.
Dogovorile su se da Aleksandra osnuje „Zelene šape“ u Zrenjaninu, a Sofija „Stichting Groene Pootjes„, odnosno „Zelene šape“ na holandskom.
– Uradile smo par projekata oko sterilizacije napuštenih pasa u Zrenjaninu i ona nam dosta pomaže. Ceo svoj život posvetila je životinjama i ako je neko mogao da nam pomogne oko Alise to je onda bila Sofija.
Sofija je odmah nakon poziva u pomoć pristala da pomogne oko traženja udomitelja u Holandiji, međutim, sledećeg jutra se sve menja.
– Sutradan ujutru mi je javila da ne želi da traži Alisi udomitelje, jer je odlučila da je ona udomi. Nisam mogla da verujem. Bila sam presrećna. Bolji dom i boljeg čoveka nije mogla da dobije, a uz to dobiće još par ‘repatih drugara’, ali i jednog prijatelja Šapu sa tri noge kojeg je Sofija takođe udomila iz Srbije.
Alisin put do Holandije
– Nažalost, ni to nije bilo jednostovno i proces sređivanja potrebne dokumentacije trajao je mesecima. Od novog doma delilo je gotovo 2000 kilometara. Znajući da je čeka najbolji mogući dom, Nera Vlaisavljević, volonterka „Zelenih šapa“ i ja smo odlučile da Alisi to omogućimo. Obećala sam Alisi tog dana kada sam je pronašla u stanju koje ne možete zamisliti da će biti sve u redu, da mora da se bori i da će sva bol proći, da će dobiti dom kakav je oduvek trebalo da ima.
Njih tri su sele u kola, Alisa je dobila zadnje sedište za sebe, van kaveza, i uputile su se ka svom cilju.
– Put je bio dosta naporan i trajao je 40 sati tokom kojih je Alisa bila divna, kao da je osećala i znala da konačno ide u svoj dugo čekani dom. Pravile smo češće pauze kako bi mogla da obavi nuždu, da jede i da prošeta. Ono što je bilo neverovatno, baš kao i cela njena priča, je to da je, kada smo prošle pored table na kojoj je pisalo „Groesbeek“, mesto u kojem ju je čekala nova porodica, ustala i počela da gleda kroz prozor. Pogledom kao da je govorila „stigla sam.“. Nera i ja smo se u neverici pogledale. Isad se naježim kad se setim te scene.
„Vredelo je!“
– Kad smo stigle, Sofija je plakala od sreće, nije mogla da je dočeka. Odmah ju je zagrlila i počela da je ljubi. Dočekao ju je i ceo čopor koji ju je prihvatio, kao i ona njih, i zaista nije bilo nikakvih problema.
Volonterke „Zelenih šapa“, ostale su par dana u gostima kod Sofije i Alise, uživajući u njihovom zbližavanju, ali i celokupnoj kulturi odnosa između vlasnika i ljubimaca.
– Tamo je drugi svet. I ne samo tamo. Prošle smo kroz Mađarsku, Austriju, Nemačku i Holandiju sa punim kolima hrane u slučaju da sretnemo neku napuštenu dušu, ali nismo videli ni jednu. Ljudi ih gledaju i tretiraju kao članove svoje porodice. Psi žive u kući sa njima, bili mali ili veliki, rasni ili ne, linjali se ili ne, lajali ili ne, bili bolesni ili sa tri noge.
Aleksandra opisuje jedan od mnogih primera koje su, kako kaže, punog srca posmatrale dok su šetale sa Alisom, Šapom i Sofijom.
– Dok smo išle u šetnju, jedan stariji gospodin je izveo svoja dva psa – malog starijeg psa koji se jedva kreće i drugog, mlađeg i bržeg. Mlađi je hteo da šeta i trči, dok je stariji posle par koraka morao da zastane. Vlasnik se okretao u tim momentima, dozivao ga pokretom ruke ili poslasticom, nakon čega bi on napravio par koraka i ponovo stao. I tako u nedogled. Ali vlasnik ostaje strpljiv i svaki put ga doziva umilnim glasom i svaki put kada pas došeta do njega, pomazi ga i ohrabri. Divno je koliko su strpljivi i mirni sa njima. Ukratko – druga planeta kada je odnos prema ljubimcima u pitanju. Zaista jeste zemlja čuda za napuštene životinje, pre svega.
Opraštanje od Alise
– Kada smo Nera i ja kretale, Alisa nije htela da izađe iz kuće, toliko se navikla na svoj novi dom. Poljubila sam je i rekla joj: „Obećala sam ti da će sve proći, da ćeš dobiti najbolji mogući dom, sećaš se.“. Ispunila sam joj to obećanje. Sve sam ponovo videla u tom trenutku, kako je pala, kako sam je držala. Neverovatan je osećaj setiti se tih scena i videti je sada ovako zdravu, jaku, srećnu i u svom sigurnom domu. Mazila sam je, zagrlila i ostavila u njenoj zemlji čuda.
Sofija o Alisi, sada Feli
Ovo su reči Sofije o novoj ljubimici, novom članu porodice: ’’Alisa, koja je dobila novo ime za novi početak, sada se zove Feli. Sa nama je desetak dana, a kao da je oduvek bila ovde. Njena dobrota u očima i zahvalnost su neopisive. Oči ove mile kuce su prepune ljubavi. Moj pas Če ne može da se odvoji od nje, tako krupan i nezgrapan upotpunjuje Alisino prisustvo u kući. U kući su još dva psa, Milkica i Šapa, isto pas sa tri noge, sa kojima se divno uklopila. Takođe, u mojoj kući žive i mačke, a neverovatno je koliko ih je Alisa brzo zavolela. Voli da gleda mačke, da posmatra njihove igrarije i jurcanje i sve je savršeno kada je kuća puna tolerancije i ljubavi prema životinjama. Alisa je jedna velika maza koja stalno stavlja glavu na moje koleno, kako bi se mazila. Ona traži podršku i pažnju, spava pored mene i to je neprocenljivo. Ovo čudo od psa je zaslužilo da bude najsrećnije na svetu i nadam se da ću moći to da joj pružim. Alisa, anđeo Feli, je napokon kod kuće.“
.gif)
.gif)
