I love Zrenjanin portal

  • 3D gradjevinska kuca
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Zrenjaninka Zorica Aleksić veze Miroslavljevo jevanđelje (VIDEO)

Neobičan splet okolnosti naveo je našu sugrađanku Zoricu Aleksić da počne da se bavi ručnim radovima. Pre svega zlatovezom i slikanjem na svili. Za svoje radove osvajala je brojne nagrade i priznanja. Motive za rad je najpre pronalazila na internetu, a potom i u starim časopisima. Njene slike Bogorodice na svili nalaze se i u najudaljenijim mestima na svetu. Trenutno ova Zrenjaninka veze Miroslavljevo jevanđelje.

Radni vek provela je radeći u banci. Zorica Aleksić nije ni slutila da bi u životu mogla da se bavi ručnim radovima. A upravo joj je to pomoglo da prebrodi najteži period u životu.

„Ovim se nikada nisam bavila dok nisam otišla u penziju i to sam počela da radim tek kada sam bila u najtežim trenucima u svom životu, između dve operacije. Da bih smirila sebe i svoj strah jednostavno sam počela da radim zlatovez. Zlatovez je izuzetno težak da se radi. Zavisi na kom se platnu radi. Dosta toga sam uradila, dosta sam poklonila, nešto malo radova sam prodala, jer su mi tražili za krštenja i venčanja. Zlatovez se dugo radi. Peškiri se vezu minimum dva meseca. Najduže sam radila peškir dimenzija pola metra puta dva metra i trideset. Za to mi je trebalo četiri i po meseca. Svaki dan sam radila po osam sati najmanje“, počinje priču Zorica Aleksić.

PerSu marketi

Zorica Aleksić

 

„Zlatovez je teško raditi jer se konac lomi i osipa“

Sudbina ili nešto drugo uticalo je na to da se Zorica danas uspešno bavi zlatovezom. Što potvrđuju i brojna priznanja.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

„Malo je čudno kako sam počela da radim zlatovez. Ja sam sanjala da treba da počnem to da radim. Ustala sam ujutru i mama me je pitala šta mi je. Ja sam joj rekla da sam sanjala da treba i da bi bilo dobro da radim Bogorodicu u zlatovezu. Ona mi je rekla „pa radi“. Ja sam pitala kako da radim, kad ne znam da vezem. Bogorodicu sam jedino videla na ikonama. Ona mi je rekla „ne znam, idi do grada, nađi konac, nađi materijal“. Ja sam nabavila materijal, došla kući i nisam znala šta dalje. Skinula sam sa interneta sliku, otišla do kopirnice i uveličavala, uveličavala sliku i sama sam to istrukovala i krenula sam da vezem. Verujte mi bez i jedne greške sam to uradila. Ja sam se oduševila i krenula sam to da radim“, objašnjava naša sagovornica.

„Uradila sam do sada tri-četiri Bogorodice na platnu i jednu na tkanici što sam priremila za takmičenje. Kada se radi o takmičenjima sve mora da bude ručna izrada. Čak i porubi kada završavamo moraju ručno da se rade. Žiri sve gleda i pregleda. Radovi za inostrana takmičenja ne smeju da imaju ni klasičnu čipku. Zlatovez se od običnog veza razlikuje po lepoti. Međutim, i običan vez je jako lep i može da se radi na više načina i u više boja. Zlatovez se radi samo sa zlatnim koncem i to sa srmom. Jako je težak da se radi, jer se konac lomi i osipa. Moj svaki rad je rađen na tri milimetra. Za zlatovez sam dobila nivo nagradu. To je nagrada iznad prve i to na međunarodnom takmičenju. To mi je jako drago i ponosim se time“, dodaje naša sagovornica.

Motivi iz muzeja i raznih manastira našli su se na peškirima koje je radila Zorica Aleksić

Motive koje je radila u zlatovezu Zorica je nalazila na internetu, ali i u starim časopisima.

„Ja sam malo korigovala te šeme onako kako je meni odgovaralo. Ne kako mi je bilo najlakše, nego najteže, jer se svuda na takmičenju traži da rad bude što teži. Imam zlatovez za koji sam šemu dobila iz našeg muzeja u Zrenjaninu. To je šema kape zlatare koju su nosile devojke i udate žene. Jedna šlajfna kape zlatare je dugačka 70 centimetara. Kada se žena porodi, kada dobije prvo dete onda se ta šljafna skraćuje na 35 centimetara. Na taj način se zna razlika između devojke i udate, porodične žene. Ostale šeme sam sama pravila. Sama sam pravila šemu za Bogorodicu. Mustre iz manastirskih motiva sam skidala sa interneta. Jako mi je drago da sam uspela da to odradim. Bitno je da ti motivi budu izraženi. Svaki taj vez prati liniju šeme. To su sve okrugline“, kaže Aleksić.

„Meni je jako drag peškir krune srpskih vladara i skipta Cara Dušana. Tu šemu sam našla iz manastira Lesnov iz Severne Makedonije. On je originalne veličine koja se nalazi na fresci u manastiru i tačno je rađen u milimetar sa freskom. Radila sam i sliku u zlatovezu. To mi je poslao moj prijatelj sa fejsbuka, kojeg nikada nisam upoznala. Rodom je iz Botoša, a sveštenik je u Argentini. On mi je poslao sliku u crno-beloj tehnici. Ja sam to odradila u zlatovezu i poslala sam mu da vidi kako to izgleda kada se tako uradi“, objašnjava naša sagovornica.

„Radove najčešće poklanjam dragim ljudima koji cene to što radim“

Većinu peškira koje je Zorica izvezla u zlatovezu poklonila je njoj dragim ljudima.

„Nisam do sada stavljala na prodaju. Ispričaću vam jedan paradoks. Na fejsbuk sam stavila nekoliko peškira. Od toga je jedan bio peškir Presvete Bogorodice na tkanici. Zvala me je žena telefonom i pitala me je koliko košta, gde se nalazim… Ja sam rekla da ne znam koliko bih mogla to da naplatim i da ćemo se čuti kad razmislim. Ona je rekla da joj to treba za krštenje. Rad na tkanici je po meni najteži i najkomplikovaniji. Tkanica nije toliko gusta kao materijal, i onda morate da vodite računa kakva vam je igla, da ne prođe konac“, kaže Aleksić.

„Mama me je pitala neću li valjda stvarno da prodam taj peškir i rekla mi je da ga ostavim u kući, jer je najlepši moj rad. Nakon toga me je zvala ćerka moje sestre i rekla mi je da krsti dete i da me zove na krštenje. Pitala me je da li imam peškir za krštenje za njenog sina. Ja sam rekla da imam. Taj peškir sa Bogorodicom sam sam sačuvala. On je ostao u porodici, korišćen je na Reljinom krštenju, a ženi koja me je zvala sam se izvinila i rekla sam da je peškir našao svoje mesto. Od svega mi je najdraže to što moji najbliži vrednuju moj rad. Daju mi podršku. Znam da će sestričina to čuvati. Najveći kritičar mojih radova, ali i najveću podršku mi daje moja mama“, dodaje naša sagovornica.

Miroslavljevo jevanđelje kao izazov

Kada je svoj rad sa zlatnim koncem usavršila naša sugrađanka je pronašla novi izazov.

„Mnoge žene koje se bave tim vezom su mi rekle da su radovi stvarno super. Onda sam odlučila da krenem nešto teže da radim. A to je Miroslavljevo jevanđelje. Gost udruženja „Dositej“ bila je gospođa Biljana Ećimović, koja Miroslavljevo jevanđelje radi u Beogradu. Mi smo se upoznale preko fejsbuka i ona je došla u Zrenjanin i pokazala mi je kako se to radi. Donela mi je šeme Miroslavljevog jevanđelja i rekla „drago mi je ako hoćeš da radiš, ja sam ti donela šeme, ja ću te naučiti, da ima neko iza mene ko će nastaviti taj rad“. Hvala joj do neba što me je naučila. Ja je jako poštujem i cenim. Ona je vrhunski umetnik“, kaže Aleksić.

Miroslavljevo jevanđelje i  Dušanov zakonik ostaju u kolekciji Zorice Aleksić

„Krenula sam da radim Miroslavljevo jevanđelje. Ja imam kod kuće jednu stranicu. Ostale koje sam radila su poklonjene. Ovu koja je ostala neću nikome pokloniti. To je 166 stranica jevanđelja koju je Putin vratio kod nas kada je bio ove godine. Ja sam je odštampala i krenula sam da vezem. Potom sam uzela i uradila sam naslovnu stranicu Dušanovog zakonika. Teško je bilo to raditi. Sav ispis i sve šupljine je trebalo popuniti da se ništa ne pogreši. Različitu vrstu konaca sam morala da koristim. To sam zdušno radila, jer me to smiruje. Trenutno vezem naslovnu stranicu Miroslavljevog jevanđelja i kada ona bude gotova ove tri jako vredne stvari ću uramiti i ostaviti u svojoj kolekciji da ih imam“, objašnjava naša sagovornica.

Miroslavljevo jevanđelje za očuvanje kulturne baštine

Miroslavljevo jevanđelje je specifčan dokument. On svedoči o našoj kulturnoj baštini i mora da se radi po strogim pravilima.

„To je najlepše pisano staroslovensko pismo i ono ima veliku vrednost. Ja želim da to ostane i da se sačuva bar nešto od tih stranica. Miroslavljevo jevanđelje se čuva u muzeju, ali ovo je nešto drugo. Dosta slova sam naučila da čitam vezući ovo. Da nisam samo na ovome završila dokazuje i to što postoji i slika gde sam na staklu ispisala Jefimijinu pohvalu knezu Lazaru. To je trebalo uraditi bez greške. Ja sam to 7-8 puta pregledala da ne bi došlo do neke greške. Kada ne mogu da spavam, ja uzmem i ovo radim. Uživam u tome. Imaš svrhu, pohvališ se, neko to vrednuje, neko ceni… Ja sam ovo izlagala u muzeju, zajedno sa radovima članica udruženja „Dositej“, čija sam predsednica i mi smo dobile nagradu Kraljevske akademije naučnika i umetnika za očuvanje kulturne baštine“, kaže Aleksić.

Slike Bogorodice na svili nalaze se širom sveta

Osim zlatoveza i toga što veze Miroslavljevo jevanđelje Zorica Aleksić se oprobala i u slikanju na svili.

„I na svili slikam Bogorodicu i to u dimenzijama 45 centimetara puta metar osamdeset. Prva Bogorodica na svili koju sam uradila je otišla u Jerusalim i nalazi se na pokrovu presvete Bogorodice. Ja u Jerusalim verovatno nikada neću otići zbog finansija, ali iza mene stoji trag tamo. Jedna naša Zrenjaninka mi je pre mesec dana rekla „Zoko, bila sam u Jerusalimu. Kada sam ušla u crkvu videla sam Bogorodicu koju si ti radila i počela sam da plačem“. Tu Bogorodicu će videti milioni turista koji tamo dolaze i drago mi je jer tamo piše Zorica Aleksić, Zrenjanin, Srbija“, objšanjava naša sagovornica.

„Druga Bogorodica na svili se nalazi u sobi Svetog Nektarija Egejskog u Egini. Nju su tamo odneli ljudi dobre volje, sveštenici. Meni je želja da odem u Eginu, pošto je bliža. Takođe, jedan moj rad Bogorodice na svili se nalazi u Beču, a jedan u Hjustonu. To su privatne kolekcije. Isti rad se nalazi i u Sankt Peterburgu u crkvi presvete Ksenije, kao i u Sibiru u najsevernijoj pravoslavnoj crkvi. I nju su tamo odneli monasi. Do te crkve ne može kolima da se dođe, nosili su je pešice po snegu. Jedna ovakva Bogorodica se nalazi i na nekom ostrvu u Baltičkom moru… Jedna Bogorodica se nalazi u manastiru Tumane kod Golupca. Nju sam odnela ja. Dve Bogorodice se nalaze u Severnoj Makedoniji. Spremila sam jednu koju ću odneti u manastir Đunis u crkvu Pokrova Presvete Bogorodice“, kaže Aleksić.

Cilj mi je da naučim da radim reljefni vez

Radove Bogorodice na svili Zorica je, takođe, poklanjala.

„Kad me pitaju koliko košta, ja kažem ne košta ništa. Samo mi čitajte molitvu za zdravlje, zato što sam imala tri neprijatne operacije. Bogu hvala, ja sam sada ovde, radim ovo. Uživam u tom radu. Drago mi je da će nešto ostati iza mene. Da će milioni turista to videti. Možda će se neko i diviti tome što sam uradila“, zaključuje na kraju razgovora Zorica Aleksić, penzionerka i predsednica udruženja žena „Dositej“.

Naša sagovornica kaže da se u mnogim ručnim radovima usavršila, ali i dalje ima želju da uči i da napreduje. Sada joj je cilj da uz to što veze Miroslavljevo jevanđelje nauči da radi i takozvani reljefni vez tj. vez koji se radi na narodnim nošnjama.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh