Zrenjaninci obišli srpske svetinje na Kosovu i Metohiji

Putem srpskih svetinja 10.06. –  13.06: Tokom vikenda u kojem je nekoliko autobusa sa vernicima iz Srbije vraćeno sa administrativnog prelaza Jarinje, grupa Zrenjaninaca je ipak uspela da uđe na Kosovo i Metohiju i obiđe pravoslavne manastire.

PUTEM SRPSKIH SVETINJA

– Opšte stanje na Kosovu i Metohiji u poslednje dvr decenije, a naročito u poslednje vreme, kao i svakodnevna dešavanja i informacije o našem narodu i srpskim crkvama i manastirima o kojima čujemo putem medija, već izvesno vreme me je inspirisala da posetim našu južnu pokrajinu. Želeo sam da se lično uverim kako žive porodice u enklavama i monasi u srpskim svetinjama i da vidim da li im je potrebna pomoć i podrška u sveopštoj situaciji u kojoj se nalaze – kaže u uvodnom izlaganju Dragan Todorović, organizator putovanja pod nazivom “ Putem srpskih svetinja“.

– Putovanje sam organizovao tako što sam pozvao osobe koje su slično razmišljale kao i ja i kojima je ovo versko-istorijsko putovanje tj. hodočašće poslužilo da upoznaju vrednosti, koje naša država još ima i da prenesemo poruke, koje su nam prenela naša bratija sa Kosova i Metohije i jugozapadne Srbije. Budući da sam i ranije organizovao slična putovanja, ali sada prvi put ka Kosovu i Metohiji, bilo mi je bitno da ovo hodočašće protekne u najboljem redu i stoga sam nedeljama ranije najavio posete svim manastirima i napravio plan posete i satnicu.

Todorović je na putovanje mini – busom su krenuo sa kolegama iz Gomeksa, kao i saradnicima i prijateljima. Krenuli su iz Zrenjanina u četvrtak oko 16.00 časova. Stigli su u Kuršumliju oko 21 čas, gde su prespavali u jednom motelu.

– Planirali smo da krenemo rano ujutro za manastir Gračanicu na liturgiju, ali smo dobili informaciju da je integrisani granični prelaz Merdare do 7 časova jako teško preći, tako da smo u petak ujutru odmah nakon doručka krenuli. Došavši na Merdare dobili smo vest da su vraćena dva autobusa sa Jarinja, ali nas to nije obeshrabrilo da budemo smireni i da nastavimo putovanje ka cilju. Umirujućom i hrabrom reakcijom našeg vozača i njegovim razgovorom sa carinicima kao i molitva Gospodu Bogu omogućili su nam da pređemo prelaz i uputimo se ka Gračanici. Neplanski smo svratili u centar nove Prištine, samo iz razloga da vidimo šta se to sve promenilo u gradu nekada sličnom Zrenjaninu,  gde sam poslednji put bio ‘ 98 godine na studentskoj ekskurziji kada smo posetili “ Univerzitet Priština“ i Studentski dom i nisam ni sanjao da ću tek posle 23 godine tek ponovo doći u taj grad…Ali taj grad više nije onaj “ stari “ u centru Kosovkog polja…Ogromni bulevari Bila Klintona,Vilijema Vokera…i ostalih samo se šire i u gradu koji je nekad krasila čuvana “ Biblioteka “ i “ Hotel Grand “ sada su samo ogromne fasade i jako puno ljudi… Po proceni Priština ima oko 350.000 stanovnika, od toga na žalost svega 20 – 30 Srba…

ČUDESNA SUDBINA GRAČANICE

Nastavili su putovanje ka manastiru Gračanica, koja se praktično nalazi u predgrađu Prištine i sedište je istoimene enklave.

– Tu nas je dočekao brat Boban Todorović – moj prezimenjak, koji nam je poklonio skoro dva sata svog vremena, pričajući nam o Milutinu i Simonidi, a i čudesnoj sudbini Gračanice. Manastir Gračanicu je sagradio kralj Milutin 1321. godine i posvetio je Uspenju Presvete Bogorodice. Manastir pripada Eparhiji raško -prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Manastir je ženski, jer su ga posle Drugog svetskog rata obnovile monahinje, a njena igumanija je Teodora od prošle godine. Nakon rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine u manastir Gračanica je preneto sedište episkopa raško- prizrenskog, koji je morao da napusti Prizren. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine zajedno sa još tri manastira SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“. U crkvi se nalaze freske, koje prikazuju rodoslov dinastije Nemanjića, kopija iz manastira Dečana, zatim lik kraljice Simonide, žene kralja Milutina i kćeri vizantijskog cara Andronika II.

Nakon posete Gračanici grupa vernika iz Zrenjanina je krenula za Gazimestan.

– Na Gazimestan se stiže za oko 20 minuta obilaznicom oko Prištine, gde nas je sačekalo obezbeđenje u vidu kosovskih policajaca, koji su bili Srbi i sa kojima smo se ispričali o svemu, pre svega o njihovim statusima u okviru policije Kosova i opštim problemima sa kojima se se sreću svakodnevno, jer žive i rade u delovima koje nisu enklave i gde im život nije nimalo bezbedan.

TRAGIČNO STANJE NA GAZIMESTANU

Gazimestan je memorijalni kompleks i uzvišenje na severoistoku Prištine, pet kilometara od grada, s desne strane magistrale za Kosovsku Mitrovicu.

– Na njemu je vođena Kosovska bitka na Vidovdan 1389. godine. Kao istorijski prostor odnosno centralno mesto sudara srpske i turske vojske, predstavlja jedinstvenu celinu u kojoj se nalaze: spomenik kosovskim junacima, u obliku srednjovekovne kule, podignut 1953. godine po projektu Aleksandra Deroka, Muratovo turbe i Gazimestan turbe (Barjaktarevo turbe). Na uzvišenju je Spomenik kosovskim junacima, dok je kilometar prema selu Lazarevu Muratovo turbe, a na jugu, na 500 m, Barjakrarevo turbe. Centralno mesto čini kula visine 25 m, u čijoj su unutrašnjosti ispisani stihovi epskih pesama kosovskog ciklusa. Na vrhu kule je platforma sa koje se sagledava prostor Kosovske bitke. Stanje oko Gazimestana je tragično…zarasla trava i žbunje oko memorijalnog kompleksa, koji se ne održava i gde više ne možemo pronaći ni videti čuveni Kosovski božur.

Nakon Gazimestana uputili su se ka Prizrenu – carskom gradu Cara Dušana. Do Prizrena se stiže veoma brzo (za oko 45 minuta od Gazimestana) autoputem, koji ide od Prištine, preko Prizrena do Tirane.

Za sve koji se pitaju zašto se regija zove Kosovo i Metohija i gde je granica između ova dva subregiona, malo objašnjenje: Kosovo je kotlina u pravcu severozapad -jugoistok, čija se visina povećava ka planinama Drenici i Crnoljevoj, nedaleko od Prištine, u pravcu Metohije i u pravcu jugoistok ka planinama, koje pripadaju južnoj Srbiji. Ime Kosovo je dobilo od reči Kos – crna ptica . Metohija u prevodu znači manastirski posed – metoh, jer se na tom prostoru nalaze veliki broj pravoslavnih crkava i manastira, koje su izgradili srpski vladari. Kao što sam i rekao malopre, granica između Kosova i Metohije je na pobrđu Drenica, koja se nastavlja na planinu Crnoljevu na kojoj se nalazi hidrografski čvor Srbije, jer se tu nalazi razvođe reka koje teku ka tri sliva – Jadranskom, Egejskom i Crnomorskom. Dakle, posle 15 minuta vožnje smo sa Kosova polako prešli u Metohiju i uputili se ka Prizrenu.

SRPSKI CARIGRAD

Prizren je smešten u južnoj Metohiji, u Prizrenskoj kotlini, koja sa Prizrenskim i LJubiždanskim poljem, čine poseban region šarsko – pindske oblasti.

– Grad Prizren se nalazi na nadmorskoj visini 412 – 500 m i na prostoru između brda Cvilen (1381 m) i planina Ošljak (2212 m), Paštrik (1978 m) i Koritnik (2395 m) i planinskog lanca Šar planine. Kroz Prizren protiče reka Prizrenska Bistrica, koja ga deli na dva dela. Od oko 1214, u vreme Stefana Nemanjića, grad pripada srpskoj srednjovekovnoj državi i postaje privredno i duhovno središte. U doba kralja Milutina, Prizren je postao najznačajnije trgovačko mesto u Srbiji. Grad na Bistrici ekonomski jača naročito u vreme kralja Milutina, cara Dušana i cara Uroša. U to vreme Prizren kuje i svoj novac. Iz tog perioda su najznačajniji istorijski spomenice srpske srednjovekovne baštine, crkva Bogorodica LJeviška i manastirski kompleks Sveti Arhangeli, zadužbina cara Dušana.

Povremeno je Prizren bio i prestonica careva Dušana i Uroša. Putopisci toga vremena Prizren nazivaju „carski grad“ i „carska prestonica“, a u narodnim epskim pesmama navodi se kao „srpski Carigrad“.

– U carski grad smo stigli oko 13 časova i uputili se ka manastiru Sveti Arhangeli, gde su nas dočekali monasi Mihajlo i Nikolaj i dve žene iz srpske enklave Štrpci, koje im pomažu oko uređenja manastirskog kompleksa i dočeka i smeštaja hodočasnika. Manastirski kompleks Sveti Arhangeli – nalazi se 3 km od Prizrena i zadužbina je cara Dušana. Crkva u kompleksu je posvećena Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu. Manastir je za vreme Turaka uništen i ostaci su bili korišteni za izgradnju Sinan pašine džamije. Nakon predaha u manastiru uputili smo se u centar Prizrena, kako bi posetili i ostale relikvije.

POLICIJA LEGITIMIŠE PRE ULASKA U CRKVU

Bogorodica LJeviška – crkva podignuta za vreme kralja Milutina na ostacima crkve iz 12. veka pretvorena je za vreme turske vladavine u džamiju, ali posle povratka Prizrena pod srpsku vlast crkva je restaurirana.

– Posetili smo brata Đorđa, koji je jedini monah u ovoj crkvi, koja je pod zaštitom UNESCO. On nam je ispričao jezivu sudbinu crkve, naročito tokom martovskog pogroma 2004. godine. Do današnjeg dana crkva nije restaurirana i obnovljena. Čuvaju je, kao i ostale svetinje, kosovski policajci. Da ne zaboravim, kada dođete do svake crkve ili manastira za koji ste se najavili da ćete posetiti, dočekuju vas kosovski policajci, koji vas legitimišu ali zaista ne prave nikakve probleme, nego je to zvanična procedura (gotovo su svi komunicirali sa nama, čak se i šale i preneseno nam govore da žale za nekadašnjom velikom državom). Prizren je po tome karakterističan, jer su nam to i rekli mnogi hodočasnici, koje sam pitao pre putovanja obzirom da svi stariji stanovnici znaju i govore srpski jezik i komunicirali smo vrlo lako sa njima i bili su vrlo ljubazni.

Nakon posete ocu Đorđu i crkvi Bogorodice Ljeviške, Zrenjaninci su se uputili u Sabornu crkvu, gde ih je dočekao otac Jovan.

– Saborna Crkva svetog Đorđa – nalazi se u samom centru Prizrena i sagrađena je 1887. godine. Tokom Martovskog pogroma 2004. godine, Saborni hram Svetog Đorđa u Prizrenu je teško postradao. Albanci su ovu crkvu prvo zapalili, a potom minirali. Nakon mnogih poteškoća, hram je tokom narednih godina postepeno obnavljan. U njemu je 26. decembra 2010. godine izvršen svečani čin uvođenja u tron novoizabranog episkopa raško – prizrenskog Teodosija. Novog vladiku je ustoličio patrijarh srpski Irinej uz sasluženje četrnaest srpskih arhijereja i preko sedamdeset sveštenoslužitelja.

Ovim svečani činom naglašen je istorijski značaj Sabornog hrama Svetog Đorđa u Prizrenu i potvrđena je njegova funkcija katedralnog eparhijskog hrama. U julu 2012. godine, hram je posetio Ban Ki – Mun, tadašnji generalni sekretar OUN. U martu 2016. godine, u pratnji raško-prizrenskog episkopa Teodosija, hram je posetio ser Čarls, princ od Velsa.

– Nakon toga smo otišli u Bogosloviju gde nas je dočekao otac Isidor. Bogoslovija u Prizrenu – osnovana je 1. oktobra 1871. godine od strane velikog srpskog dobrotvora Sime Andrejevića Igumanova inače rođenog Prizrenca. To je bila njegova kuća, koju je kasnije poklonio gradu i osnovao Bogosloviju. Tokom martovskih nereda 2004. je zapaljena kao i većina crkava u Prizrenu i KiM. Inače po dolasku NATO snaga 1999. u Prizren, bogoslovija je prestala sa radom i premeštena je u Niš zbog sigurnosnih razloga, a u njoj su živeli raseljeni. Bogoslovija je 2011. godine obnovila rad. U Bogosloviji ima ukupno 43 učenika koji su trenutno na raspustu.Učenici su uglavnom sa Kosova i Metohije, ali ih ima i iz centralne Srbije.

Nakon Bogoslovije, Zrenjaninci su se uputili ka tvrđavi Kaljaja iz turskog perioda sa koje se pruža fantastičan pogled na grad Prizren i Šar planinu, Paštrik i Koritnik.

– Na tom putu uklesana u stene nalazi se Crkva Svetog Spasa, koja je izgorela još u turskom periodu i naravno martovskim pogromom dodatno zapaljena, ali je njen mali deo sačuvan i tu smo se pomolili za naš narod. Vratili smo se u manastir Sveti Arhangeli, gde smo večerali sa bratijom i otišli na spavanje u konacima. Sutra ujutro, nakon liturgije i doručka pozdravili smo se srdačno sa našom braćom i poželeli im mnogo zdravlja i mira pre nego što smo nastavili naše putovanje. Oni su nam poručili “Hvala braćo i nemojte ono “Dogodine u Prizrenu“, nego dođite uvek, jer ste uvek dobrodošli i to prenosim svima, koji to žele i hoće, da smo uvek svi jako dobro prihvaćeni i to našim ljudima na Kosovu i Metohiji mnogo znači i samo tako možemo da se borimo i branimo naše svetinje i kulturu i istoriju našeg naroda!

VINOVOD CARA DUŠANA

U subotu ujutru putovanje su nastavili ka mestu Velika Hoča, koja je enklava sa 450 stanovnika blizu Orahovca, koju je posetio i čuveni austrijski nobelovac, Peter Handke. Nagrade od svojih književnih dela donirao je meštanima Velike Hoče. Svoju Nobelovu nagradu u iznosu od 50.000 evra je poklonio Velikoj Hoči da se izgradi bazen za omladinu.

– Što se tiče naše ekspedicije, mi smo došli u porodicu Petrović, kod Srđana koji je vlasnik vinarije Vinica. U toj vinariji rade troje Srđanove dece, kao i on i njegova supruga. Dočekuju goste iz svih delova sveta, a imali smo priliku da popričamo i sa Srđanovim ocem, koji je enolog i radio je još u nekadašnjoj SFRJ u dosta vinarija, a sticajem okolnosti ga je sudbina dovela u rodno mesto, gde živi u domaćinstvu sa svojim sinom i unucima. Inače, da podsetim sve da je Metohija izuzetno vinogorje još iz vreme stare SFRJ i njihova vina su se prodavala širom zemlje i van granica, a tu tradiciju su nastavili neke od porodica među kojima su i Petrovići. Oni su nas jako lepo dočekali i ugostili i ispričali nam istoriju Velike Hoče, kao i neke interesantne priče koje nismo čuli do sada. Naime kroz Veliku Hoču je tokom 14 veka prolazio čuveni “ Vinovod “ ispod zemlje koji je izgradio Car Dušan Silni i koji je išao od Velike Hoče do Prizrena tj. do manastira Sveti Arhangeli u dužini od 25 km. Naime, u to vreme svi stanovnici bili u obavezi da se bave proizvodnjom vina i da porez plaćaju u vinu. Deo tog vinovoda se može videti i danas na mestu, koji je pored kuće Petrovića.

Veliku Hoču je osnovao Veliki župan Stefan Nemanja kao metoh manastira Hilandar u 12. veku i danas u njoj ima ukupno 14 crkava koje su iz perioda Nemanjića. Srđanov sin Milan nas je sproveo do većine od tih crkava i ujedno smo imali priliku da uručimo humanitarnu pomoć u vidu osnovnih životnih namirnica koju smo u okviru kompanije “Gomeks“ poklonili dvema najugroženijim porodicama.

SLOVENAČKI SPECIJALCI

– Nakon Velike Hoče, put smo nastavili ka manastiru Dečani i Pećkoj Patrijaršiji. Išli smo putem kroz Orahovac, pa kroz Đakovicu i u pravcu Dečana i Peći. Uz put smo nailazili na ostatke naših crkava, ali iz bezbednosnih razloga nismo hteli da se zaustavljamo, jer su nam to savetovali svi obzirom da u tom potezu od Prizrena do Peći ima svega nekoliko desetina Srba (izuzev enklave u Velikoj Hoči). Naše sledeće odredište bilo je manastir Dečani. Uprkos najavljenoj poseti sačekali su nas na ulazu jake KFOR jedinice slovenačkih specijalaca i detaljan pregled, a onda nas je sačekao brat Srđan, Zrenjaninac koji je tamo već 13 godina i koji nam se jako obradovao i posvetio vreme da nam dočara istoriju jednog od najlepših srpskih manastira.

Samo jakom voljom i upornošću italijanskih vojnika iz sastava KFOR ovaj manastir je jedan od retkih koji nije stradao tokom pogroma 2004. i danas je pod jakim merama obezbeđenja.

– Sem toga,ovih dana ste možda pratili da planirana trasa autoputa od Prizrena do Peći treba da prođe odmah pored manastirskih zidova i kapije i to su sve problemi i muke sa kojima se susreću naši monasi i srpska pravoslavna crkva i nadamo se da će se sve to završiti kako treba. Manastir Visoki Dečani je srpski srednjovekovni pravoslavni manastir — zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Stefana Dušana. Inicijativa za gradnju ovog manastira pripadala je Svetom Savi. Kralj Stefan Dečanski u njegovoj hrisovulji je jasno kazao da je mesto za dizanje hrama Božijeg u Dečanima izabrao Sveti Sava, ali ga je smrt prestigla, a bilo je suđeno kralju Urošu III da podigne manastir na tom mestu. Gradnja je trajala između 1326/1327. i 1334/1335. godine, freske su završene oko 1348. godine.

BRAT SRĐAN – ZRENJANINAC

Manastir je posvećen Vaznesenju Gospodnjem — Spasovdanu (freska praznika se prikazuje i u kupoli pod nazivom Hrist Svedržitelj, svevladar — na grč. Pantokrator). Glavni neimar bio je majstor Vito Kotoranin. Manastirska crkva predstavlja petobrodnu građevinu i pripada raškom stilu.

– Manastir se nalazi u jednoj udolini pored rečice Dečanska Bistrica jugozapadno od Peći, ispod planinskog masiva Prokletije. Mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog i Svete Jelene Dečanske počivaju u Manastiru. Kada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine dogodilo se čudo kojim su u tome sprečeni i koje se pripisuje njoj. Danas u manastiru Visoki Dečani ima 7 monaha. Rastanak sa bratom Srđanom nam je teško pao, on je pozdravio sve Zrenjanince a njegovoj porodici smo poslali poklone koje im je namenio jer ga dugo nisu videli.

Put su nastavili ka Pećkoj Patrijaršiji do koje se relativno brzo stiže obzirom da je udaljena oko 20 km. Ona je kao i Gračanica ženski manastir, nalazi se na periferiji Peći.

– Pećka patrijaršija – jeste skup crkava na domaku Peći, kraj Pećke Bistrice, a na ulazu u Rugovsku klisuru. Pećka patrijaršija je jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti. U njoj se vekovima nalazilo sedište i mauzolej srpskih arhiepiskopa i patrijarha. Od svoga postanka u 13. veku, Patrijaršija je okupljala učene teologe, vrsne književnike i obdarene umetnike i svi su oni u njoj ostavljali svedočanstva o svom pregalaštvu. Stoga je ona danas ne samo staro središte srpske crkve, već i mesto gde se čuva značajna umetnička zaostavština. Ovde se nalazi Spomenik prirode Šam – dud star oko 750 god. Manastir je ženski, a starešina je igumanija Mati Haritina, a u manastiru boravI 11 monahinja. Ove godine je planirano ustoličenje njegove svetosti patrijarha Porfirija baš u Pećkoj Patrijaršiji, gde se ustoličili i ostali srpski patrijarsi.

Putovanje su nastavili u pravcu Kosovske Mitrovice kako bi stigli u manastir Banjsku, gde ih je čekao iguman Danilo.

– Prvobitan plan je bio da idemo preko planinskog prevoja Peć – Kula – Rožaje kako bi stigli u Novi Pazar, ali smo se odlučili za put ka Kosovskoj Mitrovici. Sticajem okolnosti smo se zadržali u Kosovskoj Mitrovici duže od planiranog gde smo imali priliku da vidimo dve različite Mitrovice preko mosta na Ibru, koga obezbeđuju italijanski vojnici – karabinjeri. Sa jedne strane visoke zgrade i fasade u američkom stilu – takozvana. južna Mitrovica i preko Severna Mitrovica sa tipičnim stilom gradnje iz jugoslovenskog period,a koja je sedište Severnog Kosova. U centru se nalazi monumentalni spomenik Caru Lazaru izgrađen pre 5 godina, koji svojom visinom od 12 m je impozantan i ispred koga smo se naravno fotografisali. U razgovoru sa meštanima Severne Mitrovice videli smo njihov stav i razmišljanje o aktuelnoj situaciji, ali i veru u život i budućnost.

– Budući da smo kasnili i da se noć bližila nismo imali vremena da posetimo manastir Banjsku, koji je bio planiran kao poslednji na Kosovu i Metohiji u okviru putovanja. Nastavili smo put ka prelazu Brnjak i došli smo oko 22 časa u Novi Pazar.  Odmah ujutru smo otišli u manastir Sopoćani, gde nas je dočekao monah Kozma, koji je jedno vreme živeo u Zrenjaninu i zaista nam pružio interesantne informacije o manastiru, koje nismo znali.

Manastir Sopoćani

Manastir je podigao kralj Stefan Uroš I (1243—1276) nedaleko od izvora reke Raške. Manastir se nalazi na 17 km zapadno od Novog Pazara. Na ovom mestu, izvorištu srpske srednjovekovne države Nemanjića, treći sin kralja Stefana Prvovenčanog je iza sebe ostavio zadužbinu koja svojom veličinom i lepotom nadmašuje sve dotadašnje srpske crkve. Freske manastira Sopoćani su pravo remek  -delo umetnosti, što je mnogo godina kasnije Sopoćanima donelo svetsku slavu. Danas je jedan od najznačajnijih srpskih kulturnih spomenika, koji je 1979. godine uvršćen na UNESKO listu svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom Stari Ras i Sopoćani.

– Ono što je jako ružno i što nas je razočaralo je mnoštvo smeća na parkingu ispred ovog izuzetnog verskog objekta koje ostavljaju posetioci iako imaju kante za smeće na 50 m! Međutim, odjednom smo svi pomislili isto, uzeli rukavice i džakove za smeće i za 15 minuta očistili parking što u svakom slučaju ide na dušu onima koji su to ostavili.
Sledeća poseta nam je bila manastir Đurđevi Stupovi koji su takođe u blizini Novog Pazara, ali na suprotnoj strani.
Đurđevi stupovi su manastir Srpske pravoslavne crkve, posvećen Svetom Đorđu koji se nalazi na brdu iznad Novog Pazara, u Starom Rasu. Đurđevi stupovi su jedan od najstarijih srpskih manastira. Manastir je podigao veliki župan Stefan Nemanja u prvim godinama posle stupanja na presto velikog župana (izgradnja je završena 1171. godine), a crkva je oslikana oko 1175. godine. Ktitorski natpis Stefana Nemanje u Đurđevim Stupovima iz 1170/1171. godine je jedan od retkih spomenika toga doba koji je datiran, a predstavlja važno svedočanstvo o počecima naše pismenosti. Manastir je uvršten u Svetsku kulturnu baštinu i pod zaštitom je UNESKO – a. Manastir postoji već preko 845 godina, a od toga je 300 godina u ruševinama, koje su napravili Turci i 40 godina se obnavlja. Danas je manastir velikim delom obnovljen. U manastiru žive 4 monaha i 2 iskušenika. Manastir se nalazi na jednom uzvišenju sa koje se pruža izuzetan pogled na Novi Pazar i planinski venac Golije i čvrsto verujem da će kule (stupovi) manastira koje su bile 40 m (sada su oko 20 m) za mog života ponovo osvanuti na manastiru.

Put su nastavili ka manastiru Studenica za koje me vežu divne uspomene jer sam prvi put bio u manastiru tokom srednjoškolske ekskurzije pre skoro 30 godina.

– Manastir Studenica jedan je od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine. Nalazi se 57 km od Kraljeva, odnosno oko 12 km od mesta Ušće koji se nalazi na putu Raška – Kraljevo a osnovao ga je Stefan Nemanja 1190. godine.Utvrđeni zidovi manastira okružuju četiri crkve: Bogorodičnu crkvu i Kraljevu crkvu (crkvu svetih Joakima i Ane), obe izgrađene od mermera, crkvu Nikoljaču (crkvu svetog Nikole) i još jednu crkvu, očuvanu u temeljima.

– Ako treba da odlučim, koji manastiri su na mene ostavili najveći utisak to su Studenica i Visoki Dečani ali i svi ostali verski i istorijski objekti koje smo obišli za ova tri dana su na sve ostavili fenomenalan utisak i to je opšti zaključak svih putnika na kraju ovog hodočašća.

– Naše putovanje se bližilo kraju i krenuli smo ka Zrenjaninu sa namerom da pravimo pauze po potrebi i stignemo u dogledno vreme. Ali Novak Đoković je počeo i uveliko igrao svoj meč finala. Svi smo se nervirali uz put i pratili rezultat jer nismo mogli da gledao uživo, ali nekako smo se nadali da će preokrenuti meč koji je gubio… Molili smo se Gospodu Bogu i za njega i za sve nas na ovom divnom putu i gle čuda uspeo je da izjednači u setovima na 2:2. Tada više nismo mogli da izdržimo, pronašli smo kafanu pored puta ,ispregovarali sa gazdaricom da ćemo istovremeno da gledamo meč,da jedemo ali i da navijamo i da budemo glasni…što bi rekli 3 u 1 …Dogovorili smo se brzo iako smo se prvi put videli…samo je trebalo još da Novak pobedi…A to se i desilo naravno uz oduševljenje svih u kafani koji su u međuvremenu došli sa istim ciljem kao i mi…Novak je šampion Rolan Garosa, srpska himna se emituje i peva a hodočasnici iz Zrenjanina se vraćaju nikad srećniji i ispunjeniji.

– Nadam se da smo ispunili naš cilj i obišli deo naših svetinja i da smo ovom posetom bar malo pokazali našoj braći i prijateljima na Kosovu i Metohiji da neko misli na njih i da ovo bude samo početak naših poseta i prijateljstva jer je to njima dole itekako potrebno. Pravoslavne srpske crkve i manastiri na prostoru Kosova i Metohije, a i ostalim delovima su ogromno bogatstvo koje naša država ima i svaka relikvija je posebna na svoj način i to treba da prenosimo našim pokoljenjima. Nakon ovog putovanja sam osetio izuzetnu radost i ushićenje zbog sadržaja koje smo obišli i sa koliko smo se ljudi i sveštenika sreli,pričali i prisustvovali službama ali istovremeno tugu i nesreću koja je zadesila naš narod u južnoj pokrajini jer svi mi dođemo i odemo a oni ostaju da žive. I za kraj ove reportaže želim još jednom svima iskreno da poručim da posećujemo naše svetinje i enklave sa srpskim stanovništvom u južnoj pokrajini jer tako ćemo im vratiti veru u život i pokazati da nisu sami u ovim teškim vremenima – rekao je Dragan Todorović na kraju razgovara za portal Ilovezrenjanin.