Industrija grada na Begeju može se podičiti tradicijom dužom od 260 godina.
Nakon otvaranja prvog fabričkog pogona – pivare Sebastijana Krajcezena, 1745. godine – impozantan je spisak preduzeća, privrednih grana i asortimana proizvoda koji su iz ove varoši odlazili put domaćeg i svetskog tržišta.
Mnogi su se pogoni gasili i nestajali, novi su otvarani i razvijani, ali se zamajac industrijske revolucije nikad nije dao zaustaviti.
Šta se danas u Zrenjaninu proizvodi svima je, uglavnom poznato. Manje se, međutim, zna o pojedinim fabrikama koje su radile kratko, ali su iz njih izlazili mnogi zanimljivi produkti poput čokolada, bombona i keksa, karata za igru, mreža za ribolov, poštanskih kablova… Proizvodile su se i – šibice.
Fabrika šibica postojala je u gradu daleke 1862. godine. Hemijska fabrika za izradu šibica i drugog zapaljivog materijala, u svojini Isaka Polaka i sina, nalazila se u današnjoj Pašićevoj ulici i nudila je tržištu šibice „bez sumpora“ u svim količinama. Bečkerečka je fabrika bila jedna od retkih ove vrste na teritoriji naše zemlje. Podsećanja radi, i u prethodnoj „velikoj“ Jugoslaviji egzistirale su svega dve fabrike šibica – u Osijeku (danas Hrvatskoj) i Dolcu, kod Travnika (danas Bosni i Hercegovini).
Moderni banatski Prometeji poklanjali su tako ljudima vatru „upakovanu“ u kutije sa palidrvcima. Rađanje plamena i stvaranje vatre, staro koliko i ljudski rod, pojednostavilo se do te mere da danas na svakom koraku nailazimo na priručna sredstva koja to omogućuju. Šibice još čuvaju svoje mesto – ni manjih stvarčica, ni većeg plamena, od njih proizvedenih.
Šibice u Bečkereku – ekonomska potreba, slučajnost ili nešto treće? Svejedno. Proizvodile su se u našem gradu, i to je dovoljno. Za njegove hronike i male priče o nepredvidivim ljudskim sklonostima i mogućnostima…
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
