Mesec koji polako ostavljamo za nama, na kulturnoj mapi Zrenjanina, svakako je obeležio još jedan u nizu uspeha Omladinskog mešovitog hora „Josif Marinković“. Ovaj hor iznedrila je 1961. godine istoimena muzička škola u Zrenjaninu, a prve velike uspehe postiže s dolaskom profesora Slobodana Bursaća, zahvaljujući čijem entuzijazmu i umetničkoj širini će, transformisan u Muzičko društvo „Josif Marinković“, osvojiti laskavu titulu „hor sveta“. Poslednjih četrnaest godina hor vodi profesorka Zorica Kozlovački, pod čijom se dirigentskom palicom, istorija čudno ponavlja i jedan školski hor ponovo svojim uspesima, ime našeg grada krupno upisuje na svetsku scenu horske muzike.
Ovo je samo deo priče i više nego dovoljan povod za razgovor sa Zoricom Kozlovački, ponajviše o horskom muziciranju i toj neraskidivoj vezi sa ovim gradom.
Kakva je vaša lična veza sa horskim muziciranjem?
.jpg)
Moji horski počeci, kao i kod mnogih Zrenjaninaca “zaraženih” horskim pevanjem bili su u horu “Josif Marinković”, koji je vodio maestro Slobodan Bursać. Pevajući u “Josifu” kao srednjoškolac, našla sam se na velikim horskim scenama Nerpelta i Langolena, deleći ogromu radost i ponos sa ostalim pevačima prilikom osvajanja titula “Suma Kum Laude” u Belgiji i “Hor sveta” u Velsu. Zauvek me prati rečenica maestra Bursaća: “Ko jednom počne da pije vodu sa ovog izvora, uvek će se vraćati”, i eto ja sam izgleda baš žedna. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, profesorica Tatjana Ostojić naučila me je osnovama dirigovanja i postala mi ogromna podrška i uzor za dalji rad i napredovanje. Imala sam neverovatnu sreću da za uzore i u profesionalnom i ljudskom smislu imam ovakve dve izuzetne ličnosti. Horom srednje muzičke škole sam počela da dirigujem sasvim slučajno 2005. godine jer je na žalost koleginica koje je radila sa njima otišla na bolovanje a onda i u penziju. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da me rad sa horom suštinski ispunjava, da vreme ne postoji kada se na probi zaokupimo nekim problemom, da pevači i ja imamo odličan kontakt i da obožavam scenu, publiku i aplauz. Hor je postao moj način života, moja misija i iz te ljubavi osnovan je 2015. godine i moj drugi hor “Pannonica”.
Ljubav prema horskom stvaralaštvu, repertoarska širina, raznovrsnost i prepoznatljivi nastupi, krunisani su prestižnim nagradama na medjunarodnim takmičenjima…
Hor je u zavisnosti od propozicija takmičenja a i naše želje da se isprobamo u različitim horskim žanrovima i kategorijama 2010. Godine, osim kao mešoviti nastupio i kao ženski hor, prvi put na 1. Svetskom horskom takmičenju u Gracu 2011. godine i osvojio zlatnu medalju. Etno grupa je formirana 2009. godine od dela omladinskog mešovitiog hora. Na njenom repertoaru nalazile su se kompozicije srpske tradicionalne muzike, aranžirane modernim aranžmanima. Nastupala je u orginalnim narodnim nošnjama prvi put u Bad Ischl-u (Austrija) 2009. i osvojila zlatnu diplomu pobednika kategorije. Kompozicije koje je izvodila etno grupa izvodile su se A cappella ili uz instrumentalni ansambl sastavljen od klasičnih i folklornih instrumenata. Pop hor je nastao 2016. godine i debitovao je na Grang Pri festivalu “Šegici” u Italiji, osvojivši srebrnu medalju sa dirigentom Aniko Gardinovački. Rezultat zajedničkog horskog druženja skoro petnaest generacija učenika srednje muzičke škole i mene je veliki broj nastupa, učešće na 37 horskih takmičenja, festivala, projekata i ukupno osvojenih 41 nagrada, od kojih je 2 specijalne nagrade 28 zlatnih odličja, 9 srebrnih i 2 bronzane na prestižnim horskim takmičenjima u zemlji i inostranstvu Belgiji, Austriji, Rumuniji, Makedoniji, Slovačkoj, Italiji…itd. Hor je dobitnik nagrade „Talenti 2013“ koju dodeljuje Pokrajinski sekretarijat za omladinu i sport, najuspešnijim učenicima i njihovim mentorima koji su postigli vrhunske rezultate u zemlji i inostranstvu u oblasti nauke, tehnike, umetnosti i sporta.
Kakvi su utisci sa festival u Firenci ?
Horsko takmičenje se održavalo od 9 – 12.jula, takmičilo se 15 horova iz Danske, U.S.A, Kine, Južne Koreje, Tajvana, Filipina, Indonezije, Srbije i Španije, u sedam kategorija. Mi smo se takmičili u dve kategorije, kategoriji omladinskih horova – C gde smo osvojili srebrnu diplomu i kategoriji G – folklorne horske kompozicije gde smo osvojili zlatnu diplomu. Pre svega sam ponosna na moje horiste jer smo mesecima uvežbavali i sa maksimalnim zalaganjem, voljom i željom izveli naš program. Prezadovoljni smo i osvojenim nagradama, kao i komentarima žirija i reakcijama publike. Horovi koje smo slušali na takmičenju su pevali fantastično i ja sam fascinirana koliko su posvećeni u radu i koliko se ulaže u njihov napredak i prosperitet. Satnica je bila “gusta” puno smo pevali, pa smo osim takmičarskog dela otpevali i koncert duhovne muzike, koncert sa slobodnim repertoarom kao i koncert svečanog otvaranja i zatvaranja Festivala. U pauzama smo uspeli da uživamo u prelepoj Firenci, i inspirativnoj energiji kojom zrači taj grad sazdan od vekovnih slojeva arhitekture, kulture i umetnosti koji su vidljivi na svakom koraku.
Kakav je vaš odnos prema festivalima, stiče se utisak da učešće na ovakvim horskim sastajanjima ne propuštate? Izdvajate li neke posebno, dešavaju li vam se na ozbiljnim takmičenjima neke anegdote?
Kada planiram svaku horsku sezonu, trudim se da izaberem horska takmičenja i festivale koji su nam dostupni a koji imaju dugu tradiciju postojanja i visok renome u horskom svetu. Izdvojila bih nekoliko koji su svakako posebni na našem podužem spisku. Pre svega 56. i 58. Muzički festival za mlade u Belgiji u Nerpeltu, ogroman po broju horova koji učestvuju, savršeno organizovan i jedinstven po neverovatnoj pozitivnoj energiji koja ga okružuje. Festivali i takmičenja u Austriji u Bad Išlu i 1. Svetsko omladinsko horsko takmičenje, kada smo se prvi put našli među svetskom horskom elitom. i sva ostala takmičenja posebna su na svoj način i mi ih se rado sećamo kako zvaničnog takmičarskog dela tako i po raznim
Dešavalo nam se da se autobus izgubi pa posle višesatnog kašnjenja direktno iz autobusa izadjemo na scenu i pevamo. Mladi ljudi koji pevaju u horu imaju nepresušnu energiju, uvek su dobro raspoloženi za zabavu i duhovita iznenađenja. Tako su članovi orkestra etno grupe na takmičenju u Bad Išlu po završetku otpevane kategorije po dogovoru trebali da sviraju jedno srpsko kolo a oni su se spontano dogovorili da mene iznenade i odsvirali su pesmu “Oj Zoro, Zorice”, bili smo pobednici cele kategorije. I na ovom poslednjem takmičenju u Italiji na završnom koncertu izvodili smo našu omiljenu kompoziciju “Nyon” u kojoj izvodimo i puno pokreta i zvučnih onomatopeja. U toku izvođenja počela je lančana reakcija neverovatnih dešavanja, gde se najpre jedan bariton spotakao i zamalo pao, veliki deo hora počeo da se smejulji i pogledom prati njegov pokušaj da brzo ustane i zatim moje zamalo padanje sa scene jer sam pokušala da se uhvatim za šipku dirigentskog pulta koja nije bila pričvršćena. Za svo to vreme kompozicija teče i završava se uz ovacije publike, jer su svi oduševljeni onim što se desilo i misle da je to dogovoreno, a mi se puni adrenalina smejemo kao ludi iza scene.
Koji su najveći izazovi sa kojima se suočavate u radu i kako se suočavate sa njima?
Lično obožavam izazove, oni me pokreću i tu pre svega mislim na stručne, muzičke izazove. U stanju sam mesecima da preslušavam horove na You Tube u potrazi za nekom novom i interesantnom kompozicijom. Onda je pravi izazov pronaći i sto jeftinije kupiti partituru ili ukoliko imam sreće da je dobijem od nekog prijatelja dirigenta. I hor i ja jedva čekamo da je naučimo i čujemo “kako zvuči” kad se sve deonice spoje. Izazov je kada pre takmičenja i hor i sebe moram da dovedem u stanje maksimalne fokusiranosti i pažnje a da pritom umesto treme postoji samo sublimirana zajednička želja da u tih par minuta pokažemo nebrojene sate vežbanja i samouvereno damo svoj maksimum. Izazov je bio da hor konačno ima horsku garderobu i ove godine smo to prvi put uspeli zahvaljujući konkursu Ministarstva pravde. To su pozitivni izazovi i bilo bi zaista lepo kada bi se samo njihovim prevazilaženjem bavili. Svake godine je sve veći izazov da pronadjem takmičenje ili festival na koji mi finansijski uopšte možemo da odemo. Postoje divna horska takmičenja, svake godine ih čežnjivo pratim na internetu, ali za nas nedostižna zbog cene smeštaja i prevoza. Tu dolazimo i do najvećeg izazova a to je skupiti finansijska sredstva za odlazak ansambla na takmičenje. Ovogodišnja Firenca je bila mislim največi izazov do sada. Uspeli smo da otputujemo zahvaljujući ogromnoj podršci naših sugrađana, firmi, grada, republike i mi smo neizmerno zahvalni na tome. Ipak, bilo je i izuzetno iscrpljujuće mesecima, svakodnevno brinuti i istrajati u kampanji prikupljanja novca, bojim se da ćemo morati da odustanemo od ovakvih planova u budućnosti.
Ima li, po vašem mišljenju, naš grad kapacitet I dobru volju da postane grad kome će glavni kulturni brend biti horska muzika, poput Negotina, Niša…?
Zrenjanin jeste grad horova i horskih pevača. U gradu i okolini postoji oko 26 različitih horskih ansambala i vokalnih grupa. To je ogromno blago i potencijal kakav retko koji grad ima. Horski festival “Slobodan Bursać” je, naravno iz mog ugla, najbolja i najznačajnija kulturna i muzička manifestacija koja se ovom gradu desila. Ove godine održan je već 5. po redu, i svake godine je kvalitetniji, posećeniji i ispunjen raznim interesantnim propratnim sadržajima. Mislim da je postao odlican kulturni brend grada. Ta tri dana Festivala čine da se osećamo kao da je Zrenjanin deo sveta. Kada bih maštala kako da “horska priča” Zrenjanina zaživi, a to podrazumeva velika finansijska ulaganja, onda bi to bila rekonstrukcija velike sale i letnje scene Kulturnog centra,kako bi se stvorili adekvatni prostori za ovakva dešavanja. Fenomenalno bi bilo da ovaj grad ima komforan i tehnički opremljen proctor – scenu, jer entuzijazma i ideja u realizaciji, kod ljudi koji se bave zrenjaninskom horskom pričom, i promocijom horskog pevanja, nikada nije nedostajalo.
.gif)
.gif)
