Frontmen “Partibrejkersa” kaže za „Blic” da su političari svojim višegodišnjim delovanjem obesmislili stvaranje kritične mase za bilo kakve promene u društvu.
– Ubili su nas u pojam. Ljudi veruju da će im neko drugi rešiti probleme. Znaju da od obećanja iz izbornih kampanja nema ništa, ali lakše im je da povere svoje živote drugima. Ta apatija i odsustvo odgovornosti za bližnje koštaju nas mnogo. Zavisimo od milosti beskrupuloznih ljudi, i to većini nije signal da potisne strah u sebi i da pokuša da ostavi slobodu svojoj deci – kaže Kostić.
Uključili ste se u borbu za pijaću vodu u Zrenjaninu. Mogu li građani išta da promene u ovoj zemlji?
– Gledam starije ljude u Zrenjaninu kako na razdrndanim biciklima vozaju kanistre vode. Loša energija i neprihvatljiva slika za 21. vek. Ako nekom na republičkom nivou ne kvrcne da nam reši osnovna egzistencijalna pitanja, slaba vajda da ćemo mi našim protestima nešto promeniti. Nedostaje nam solidarnost, ali patrijarh Pavle je kazao da je pokušaj najvredniji.
A ugledni umetnici, intelektualci? Gde je njihovo mesto, znači li išta njihova reč?
– Reč nekolicine odvažnih nije dovoljno glasna da bi u ljudima probudila hrabrost. Mnogi od njih su izgubili samopoštovanje u teškim vremenima, pa gledaju kako da prežive. Mnogo puta se u istoriji zapalila iskra kada je niko nije očekivao, ali mi smo potrošili mnogo energije. Ovaj narod je umoran. Voleo bih kada bi naša deca uspela da se ugledaju na najvrednije među njima i da na taj način menjaju sebe i sistem.
Šta kažete na rekordni uspeh jedne stranke na izborima? Da li je bilo pravog izbora?
– Hvataju se ljudi za slamku spasa. Naš narod voli da ga drugi vodi i da mu priča o slobodi. Takvi smo, tu nema pomoći. Ljudi ignorišu izbore, jer ne veruju da će ikad biti bolje u Srbiji. Bez vere nema svetlosti i zato smo u mraku decenijama. Deo društva misli da će pobednici ovih izbora raditi za dobrobit svih. To je film koji smo gledali nekoliko puta. Kada nestanu šarene laže, narod će zaboraviti ove što su sad na vlasti i poverovati novim mesijama.
Ko je izneverio narod?
– Narod je izneverio sam sebe jer je poverovao da bez poštenja i marljivosti može pristojno da se živi. Političke elite su raspirivale tu opijenost. Logika ‘Ma može uvek gore da bude‘ obesmislila je svaku nadu kod naroda, a vođe baš briga dok udobno žive.
Da li neki političar može da nam donese dobro?
– Može ako pobedi sebe i natera svoje okruženje da se ne bavi sitnim, jajarskim interesima. On bi morao da razbija sistem koji je godinama zidan. Nisam siguran da bi mu okruženje to dopustilo.
Jednom ste izjavili da su “Đinđića ubili ko psa”. Da li je on bio onaj koji je mogao da pokrene stvari?
– Mi to nećemo saznati. Izdavao se za takvog, ali mi smo ga brzo neutralisali da nam ne bi pomogao da se promenimo.
Ima li heroja danas?
– Ima. To su pošteni ljudi koji rade marljivo i brinu se o bližnjima. Oni nisu poverovali u tajkunske bajke i političku estradu, već i dalje veruju u dobro. Kada voliš bližnje, ti zapravo veruješ u boga.
Kako pamtite Titovo vreme?
– Bili smo tada mladi i nismo mnogo marili za komesarske preporuke. Imali smo svoj fazon i bili hrabri da ne ćerdamo život. Tada su ubeđivali narod da odustane od sebe i to se nije promenilo sve do danas.
A Miloševićevu vladavinu?
– On je bio brutalan u represiji. Ogoljeno nam je ukidao slobodu i mnogo smo energije potrošili da mu se odupremo. Hrabrio nas je da stalno neke visoke ciljeve imamo, razmišljamo o našem mestu u svetskoj istoriji. A ljudi su sve bednije živeli. Pripadao sam grupi koja je sa kamiona okolo vikala “Mir brate, mir”. Ljudi su odabrali da veruju u mitove i propagandu sa televizije i zato su puno platili.
Ovi posle njega?
– Nije bilo snage u ljudima da se promene i pogledaju napred, a političari su se, kao uvek, brinuli o sebi. Sad nam stiže račun za “promene” koje su se dogodile posle 2000.
Je l’ taj račun veliki?
– Jeste, i nema ko da ga plati. Političari i tajkuni neće, a narod ne može.
Da li ste imali ponude da rentirate vašu slavu zarad nečije pobede na izborima?
– Naravno da sam imao, ali nije problem samo u partijama već i u raznim organizacijama. Zovu te, a kad ih pitaš nešto suštinski, oni nemaju pojma o tome. Pričaju ti o Kosovu, a da nikada nisu bili tamo. Borba za Srbiju je postala borba za stan u Beogradu. Mnogi suštinu vide samo kao lični prelazak iz neke uništene provincije na Terazije. Ljudi hoće hleb bez motike, a zarađuju hleb uništavajući druge.
Da li je rokenrol izgubio bitku protiv površnosti, rijalitija?
– Nije. Rokenrol je vitalniji od institucija kulture. Postoji scena, svira se odlično… Sa druge strane muzeji su zatvoreni. Neko je rekao da smo siromašni jer smo nekulturni. Sve to odgovara političarima. Velika je bruka za državu da su joj muzeji zatvoreni. To je jasna poruka da joj ne trebaju misleći ljudi. Ko misli može da traži slobodu, a to nije dobro za vlasnike kapitala… i tako u krug.
Izvor: blic.rs Foto: novosti.rs
.gif)
.gif)
