Detinjstvo i period do devetnaeste godine pamti po batinama i očevom psihičkom zlostavljanju. Iako nije bila žrtva nasilja oba roditelja, majka se, u priči ove dvadesetjednogodišnje devojke, može nazvati saučesnikom. Nije htela da zaustavi nijednu pesnicu, nijedno batinjanje, već je nemo posmatrala, kao kakav sudija, svu torturu koju je njena ćerka N.N., tako dugo preživljavala. N.N. se danas, daleko od roditeljske kuće, bori da svoj život sama postavi na čvrste noge, i da prevaziđe traume.
Ovo je njena iskrena ispovest koju je želela da podeli sa javnošću, ne bi li ohrabrila ostale žrtve da na vreme prijave nasilje.
– Ne znam tačno kada je počelo. Znam samo da je već bilo strašno onda kada se sestra rodila, a ona je mlađa od mene pet godina. Sećam se da je i pre toga bilo par situacija kada sam dobila batine i kada mi je otac polomio sve igračke. Međutim, pravi užas nastaje upravo tada, kada je naša porodica, rođenjem sestre, postala bogatija za još jednog člana. Živeli smo kao podstanari. Otac i majka su bili nezaposleni, u sve vreme su živeli od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Stalno su se svađali zbog toga, zato što nema novca, zato što treba da nas nahrane… ali realno nisu ništa preduzimali da to promene. Sav taj bes, frustraciju, otac je ispoljavao na meni, kaže N.N. pokušavajući da hronološki poređa sve što je preživela.
N.N. nije znala kako da se ponaša jer je njenom ocu smetala svaka sitnica, svaki njen pokret. Zapravo, tražio je razlog da iskali svoj bes. Tako je bila kriva svaki put kada je izašla iz svoje sobe onda “kada njemu nije odgovaralo”, kao i kada je počela da jede ili krenula da se tušira tada “kada je njemu to smetalo”. Nalazio je razloge, sve bizarnije, da se izviče, a zatim je i istuče.
– Najgora i najveća trauma koju i sada, kada sam se oslobodila, često sanjam, desila se par dana nakon mog 18 rođendana. Tada sam dobila užasne, najgore batine ikada. Tog dana, na sam rođendan, očekivala sam da mi oboje čestitaju. Otac je, međutim, gledao TV i pravio se kao da nisam tu. Prošlo je posle toga i par dana, a ja sam uporno postavljala pitanja majci “zašto ne želi da mi čestita rođendan”. Majka ga je u jednom momentu naglas pitala, i tada je nastao pakao. Ušao je u moju sobu, istrgao mi je mobilni iz ruku, razbio ga a zatim me gađao njime. To mu nije bilo dovoljno pa je počeo da me udara po glavi, da me šutira, govorio mi je da me mrzi i da me nikada nije želeo. Pokušala sam da se odbranim rukama ali nisam mogla, bio je mnogo jači od mene. Kako bih se pridigla, on bi me bacio na krevet, nastavljao je da me grebe, čupa, udara. Mama je ušla u tom momentu u sobu jer sam počela da vrištim i da dozivam komšije, iako sam znala da je kuća preko puta naše prazna. Međutim, mama nije reagovala. Na kraju mi je prišao, pljunuo me u lice i rekao da me mrzi. To je bio prvi put da sam se uplašila za svoj život. Izašao je iz sobe, a majka me je samo posmatrala, priča N.N. i dodaje da je otac nasilnik nakon toga otišao kod babe i dede, te da su se oboje, i on i majka, trudili da prikriju istinu i da svoju ćerku predstave kao prgavu osobu koja ih napada i vređa. Plašili su se da bi mogli da prođu loše ukoliko ih ta ista ćerka prijavi za zlostavljanje.
NERAZUMEVANJE I ZLOSTAVLJANJE U ŠKOLI
“Kostim” žrtve nosila je, kaže i tokom cele osnovne škole i u jednom delu srednjeg obrazovanja, sve dok se nije prebacila u drugu školu. Razred je delila sa decom bogatih roditelja, a ona je bila siromašna, dete roditelja koji su se zadovoljavali visinom socijalne pomoći. Međutim, visoka svest o situaciji u kojoj se nalazila, zapravo joj je dala krila. Najpre mala, a kako je vreme prolazilo, i sve veća, tolika da se otisne iz porodičnog doma i potom preseli u Zrenjanin.
– Još u osnovnoj školi sam shvatila da je jedina stvar kojom mogu sebi da pomognem, dobar uspeh. Uči N., uči, da imaš sve petice – bodrila sam sebe… U osnovnoj sam imala dosta problema. U mom odeljenju su svi bili bogati, ja sam bila kao “crna ovca” – drugačija, povučena, i zbog toga sam verovatno bila i idealna meta. Ćutala sam, nisam se ni sa kim družila, ali sam imala dobre ocene, zato su me zvali štreberka. Jedan dečak me je tukao, sapleo me i razbila sam usta. Kada je majka došla u školu složila se sa nastavnicom da sam ja verovatno bila kriva. Nikad nije stala u moju zaštitu. Govorila sam joj da me vređaju u školi, prozivaju, ali nikad mi nije verovala. Kada me je otac tukao toliko da sam imala masnice po celom telu pa i licu, nisu me puštali u školu dve dok nije izbledelo. Dogurala sam i do kraja srednje škole kada sam već jasno videla šansu za svoj spas. Sa odličnim uspehom izabrala sam studije u Zrenjaninu i konkurisala za smeštaj u domu. Desila se retka situacija da je majka na moje uporne molbe odlučila da mi, mimo tatinog znanja, pomogne tako što će pribaviti svu dokumentaciju za konkurisanje.
Kada su roditelji saznali da je upisala školu i da će ubuduće živeti u drugom gradu, u studentskom domu, počeli su da negoduju. Nagovarali su je da ostane i da se zaposli kod Kineza, jer se tamo, po njihovom mišljenju, „ne radi ništa“. Pokušali su da neku svoju životnu perspektivu prenesu i na nju. N. N. se nije osvrtala. Gledala je ispred sebe i nadala se nekom drugačijem životu.
– Tog dana kada sam ušla u svoju sobu u studentskom domu, shvatila sam da sam slobodna. To je najlepši dan u mom životu. Danas nismo više u kontaktu, moja porodica i ja. Čujem od tetke da se raspituju o meni, i da rodbini pričaju kako mi pomažu i šalju pakete, kako me školuju, ali to me više ne zanima, iskrena je N.N.
SUOČAVANJE SA POSLEDICAMA DUGOGODIŠNJEG ZLOSTAVLJANJA
Usledila je nova broba. Studije su dobro išle, međutim u komunikaciji sa ostalim studentima primetila je svoju, do tada nepoznatu stranu ličnosti.
-Osim što mi je samopouzdanje bilo poljuljano, i činjenice da nisam bila svesna svojih vrednosti, ulazila sam u konfliktne situacije sa onima koji su hteli da mi priđu. U svakome sam videla osobu sa lošom namerom, i zbog toga nisam mgla da kontrolišem i kanališem svoj bes. Svaki kontakt sam posmatrala kao direkan napad na mene. Još uvek imam potrebu da se branim, i to ne radim na lep način. Planem, krenem da vičem. Ličim na oca u tim momentima, i to je ono što me najviše boli. Kada se „ohladim“ bude mi krivo jer ne želim da budem takva. Ima situacija kada se izvinim, ali retko. Uglavnom preteram. Sada kada više meseci unazad posećujem specijalnog pedagoga, vidim pozitivne pomake. Negde se taj bes stišava, priča N.N. suznih očiju.
Bila je nepoverljiva i prema momku sa kojim je sada duže od godinu dana u vezi. Kaže da se u početku plašila da mu ispriča sve o svom životu. Kasnije je i to došlo na svoje mesto, kada je shvatila da on ne želi da je povredi i da će joj, što se kasnije i pokazalo, mnogo pomoći da zaleči rane.
I POSLE TEŠKOG ŽIVOTA – ŽIVOT
Novi grad joj se, kaže dopao. Tokom leta je radila kao animator za decu kako bi zaradila novac za džeparac i za sve što joj je bilo potrebno da nesmetano studira.
Pokazala je zapravo koliko je jaka i hrabra. Iako je život pokušao da je slomi kroz očeve pesnice, ona je imala veći plan za sebe. Danas ga živi i polako, uz stručnu pomoć, ispravlja neke stvari ne bi li prošlost prestala da opterećuje i budućnost za koju ima velike ciljeve.
– Volim decu, i volela bih da predajem u školi. Do tada ima još, verujem, par godina. U međuvremenu, želela bih da uputim poruku mladim ljudima koji se možda sada nalaze u kandžama nasilja, u kakvim sam bila i ja. Želim da znaju da ne treba da se plaše da prijave nasilje. Što nasilje kraće traje, manja je i trauma. I nije važno šta drugi misle. Vaš život je samo vaš, uzmite ga u svoje ruke i idite prema svom cilju. Morate uspeti, poručila je N.N. u svojoj ispovesti za portal I love Zrenjanin, koja se odvijala u prisustvu specijalnog pedagoga.
B. Latinović
