Železnička stanica Veliki Bečkerek – Obala Begeja u Zrenjaninu

Veliki Bečkerek (Zrenjanin), kao županijski centar, bio je najrazvijeniji grad Torontalske županije.

Brz razvoj različitih grana privrede od druge polovine 19. veka zahtevao je savremena transportna sredstva. Voz je u Veliki Bečkerek stigao 1883. godine, kada je otvorena železnička linija Velika Kikinda – Veliki Bečkerek. Tom prilikom je izgrađena prva železnička stanica u gradu Veliki Bečkerek koja i danas postoji, ali bez prvobitne funkcije.

Na osnovu opisa iz 1911. godine saznajemo da su na teritoriji grada Velikog Bečkereka bile tri železničke stanice za putnički i za teretni saobraćaj, kao i četiri stajališta u gradu za zadovoljavanje potrebe gradskog saobraćaja. Imena stanica su bila sledeća: Nagybecskerek (Veliki Bečkerek), Nagybecskerek–Bégapart (Veliki Bečkerek–Obala Begeja) i Nagybecskerek-Vámház (Veliki Bečkerek–Carinarnica). U prigradskom delu su bile još dve stanice, Sándorudvar (Šandorudvar) i, posle izgradnje fabrike šećera 1910. godine, podignuta je stanica Nagybecskerek-Gyártelep (Veliki Bečkerek – Fabrika).

Putnička stanica, koja se koristi danas, formirana je malo kasnije, 1889. godine, kada je Akcionarsko društvo torontalske vicinalne železnice počelo da širi već postojeću železničku mrežu na ovim prostorima. Izgrađena je na obali Begeja, na oko jedan kilometar udaljenosti od prve stanice – Veliki Bečkerek. Za vreme dualizma je bila druga po značaju u gradu, dok nakon Prvog svetskog rata postaje glavna gradska stanica.

Krajem 19. veka, usled ubrzane urbanizacije mnogih važnih gradova monarhije, u županijskim centrima su umesto tipskih, jednostavnijih objekata, sagrađene reprezentativne građevine, koje su se uklapale u modernu sliku grada. Tu tendenciju je sledio i grad Veliki Bečkerek prilikom izgradnje stanice Veliki Bečkerek, a kasnije, na samom kraju stoleća, i prijemne zgrade stanice Obala Begeja koja je i danas u funkciji.

Prva zgrada stanice putničkog saobraćaja Veliki Bečkerek-Obala Begeja, koja se nalazila na mestu današnje, je izgrađena 1889. godine. Prvu dogradnju, odnosno ponovnu izgradnju, stanica je pretrpela 1899. godine, jer je u to vreme povećan saobraćaj stanice zbog izgradnje linije uskog koloseka između Žombolja i Velikog Bečkereka, 1898. godine, čija je polazna stanica bila Veliki Bečkerek-Obala Begeja. Za razliku od prethodne, koja je bila izvedena po tipskom projektu, stanica je sagrađena na osnovu posebnog projekta i rađena je u stilu koji je bio dostojan županijskog centra. Uprkos tome, imala je neke od obeležja tipskih stanica (imitaciju kamena na uglovima, kružni prozor na zabatu).

POMOĆNI OBJEKTI

Pored prijemne zgrade, kompleksi železničkih stanica su se sastojali od niza objekata, koji su bili u službi boljeg funkcionisanja železničkog saobraćaja. Grad Zrenjanin je krajem 19. veka bio veoma značajna tržnica žitarica i zbog toga su bili potrebni veliki žitni magacini, pogotovo pored transportnih sredstava. U železničkom kompleksu Veliki Bečkerek-Obala Begeja bila su izgrađena dva magacina za primanje po 12000 tona žita sa svojim kolosecima i pratećom opremom za tovarenje robe. Kod stanice je izgrađen 200 metara dugačak zid pristaništa, gde su brodovi, kao druga važna transportna sredstva, mogli da pristanu i da uzmu novu robu. Na osnovu situacionog plana železničke stanice, pre izgradnje danas postojeće prijemne zgrade, nalazili su se sledeći prateći objekti: na stanici je bilo pet koloseka, nužnik, jama za smeće, privredno dvorište, pećnica, carinarnica sa pomoćnim objektima, bunar stanice, magacin za održavanje šina, vodotoranj sa bunarom, jama za čišćenje, okno za dizalicu, mesto za istovar-utovar uglja, šupa za lokomotivu, nužnik za radnike, semafor, magacin za robu. Nakon izgradnje nove građevine, 1899. godine, menjaju se i okolne zgrade.

Objekat železničke stanice u Zrenjaninu, ranije Veliki Bečkerek-Obala Begeja (između dva svetska rata Petrovgrad-Begej), predstavlja značajno tehničko nasleđe koje odslikava ulogu železnice u dato doba, kao i značaj samog grada uopšte.

ZANIMLJIVOSTI

Izgradnja vicinalnih železničkih stanica na kraju 19. veka je realizovana po tipskim projektima koji su projektovani od strane arhitekata Mađarske državne železnice, uglavnom iz praktičnih razloga. Izradu projekata je olakšalo i to što su, u većini slučajeva, stanice bile na periferiji naselja i nisu morale da se uklapaju u već izgrađenu arhitektonsku strukturu naselja. U manjim sredinama ovi objekti su postali uzor za građenje ostalih javnih objekata.

U 19. veku mnogi slikari, uglavnom impresionisti, bili su inspirisani vozovima i železničkim satnicama. Osnovnu ideju za objekte vicinalnih železnica dala je slika ,,Ružičasta kuća u odmaralištu” Kamij Pizara (Cammile Pissarro: La chalet, la Maison Rose) na kojoj je oslikan jedan mali letnjikovac u prirodi. Uzori za rešavanje funkcije objekata su bili projekti iz 1883. godine i železničke stanice u gradu Ujsas (Újszász) i Komarno (Komárom). Stanični objekti vicinalnih železnica su rađeni na osnovu principa „rastuće kuće“ i bili su podeljeni u IV kategorije, svaki se sastojao od središnjeg bloka, koji je mogao da se proširi i da na takav način prelazi u sledeću kategoriju u slučaju povećanja stanovnika naselja ili saobraćaja na datoj liniji. Objekti I, II i III kategorije su bili jednospratni, a IV tipu su pripadali prizemni objekti. Kod spratnih objekata, prostorije namenjene putnicima su bile u prizemlju, a stanovi radnika na spratu. Putnici su mogli da koriste ulazni hol i čekaonice prvog, drugog i trećeg razreda, dok su radnicima bile pristupačne: blagajna, kancelarija, prostor za predaju kofera, ostava i stanovi.

Marija Silađi, arhitekta – konzervator i Bojan Kojičić, istoričar umetnosti – konzervator

Izvor: Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin