Zašto je Mekdonalds otišao iz Zrenjanina?

Mekdonalds je jedna od stvari koja je delila Zrenjanince na one koji za njim žale i na one koji kažu : Nije nam ni trebao. Ima malo te nesrećne crte u našem ravničarskom mentalitetu da proteramo kroz iglene uši ono što je novo, da zagledamo, zakeramo, zažmurimo na levo, pa desno oko dok ne donesemo strašan sud da li nam je novina potrebna ili ne.

Leta 2012., 25.jula, navršilo se punih 10 godina od kada je na vrata Mekdonaldsa u centru Zrenjanina stavljen katanac.

Nakon jednog popodneva, uz priču i toplu kafu u jednom popularnom zrenjaninskom kafeu, sagledala sam činjenice o Mekdonalsu iz jednog potpuno drugog ugla. Popunjavala sam halapljivo prazne redove u haotičnoj novinarskoj beležnici, rečima koje mi je jedan od bivših Mekdonaldsovaca  pričao. Sa suzama u očima. Navikla sam da takve suze gledam dok sam intervjuisala radnike propalog BEK-a, šećerane, Sloge, Udarnika, fabrike tepiha…ali ne i bivše radnike najvećeg lanca fast food-a na svetu.

Deceniju posle zatvaranja, saznajem da je Mek potrajao tačno 4 godine koje u njihovom poslovnom sistemu predstavljaju period u kojem se pokazuje da li je investicija food-a isplativa ili ne. U Zrenjaninu nije bila, finansijski. Nije bilo opravdanja da veliko žuto M krasi glavnu gradsku ulicu.

„Ne mogu da kažem da Zrenjaninci nisu prihvatili vrstu hrane koju je Mek nudio. Nisu mogli da prihvate količinski tu hranu, jer smo mi na ovom podneblju navikli na ogromne porcije. Bila je to klasična greška jer su Mekdonaldsovi obroci količinski mali ali veoma kalorični. Oni koji nisu želeli da dolaze imali su računicu da za cenu jednog big meka mogu da kupe dva sendviča u sendvičari…Dolazile su i porodice i pojedinci, ali uglavnom se „vrtela“ ista klijentela. To nije bilo dovoljno da se objekat u Zrenjaninu održi. Imali smo često goste iz okolnih sela, iz Kikinde, Vršca…voleli su ljudi Mek…ali došlo je do prezasićenja, to je prava reč“ –  kaže sagovornik.

Big mac

Jedno sleganje ramenima, dugi gutljaj kafe i direktan pogled u moje oči.

„Da, to želim da pitam, čitaš mi misli – da li ste vi, radnici, bili zadovoljni?“ – pitala sam otvoreno.

„I više od reči – zadovoljni. Mekdonalds nije posao, to je način života. Deset godina posle rada u tom restoranu brze hrane mnogi od nas su zadržali brojne navike koje smo tamo stekli. Pre svega mislim na organizaciju, ophođenje prema drugima, tačnost, higijenu. To su pozitivne stvari koje su ostale ugrađene u naše karaktere. Kompanija je imala stroge principe, tajminge, ali sve je išlo u korist potrošača koji su uvek bili u besprekorno čistom prostoru, dobijali su svežu hranu čiji se rok nije merio danima nego satima, toliko je sve moralo da bude sveže…Površine smo dezinfikovali na 15 – 20 minuta, tajmer nas je tokom celog dana podsećao na higijenu ruku. Svi smo prošli vrhunsku obuku, dobili činove, ali Mekdonaldsov sistem je takav da se oni gube nakon šest meseci po prestanku rada, što opet govori o njihovom profesionalno uređenom sistemu.“

U daljem razgovoru „ispreskakala“ sam sagovornika pitanjima koliko je potrebno minuta da se pripremi najprodavaniji Mek-ov proizvod na svetu, šta sadrži jedan Fišburger, koliko se minuta peče sezonska pita, ko je pravio hamburger zemičke, ko prelive… Odgovori su stizali kao „iz topa“, deset godina posle.

Idemo dalje. „Čini se da je najbolniji trenutak bio ne onaj kada je saopšteno da Mek napušta Zrenjanin, nego da su kompletna oprema, mašine – preseljeni na Vidikovac, u opštini Rakovica? To je bio goli znak da je nekome Mekdonalds ipak potreban, da za njega mesta ima?“ pitam sagovornika.

„Jeste, to je „naš“ Mekdonalds. Ne mogu ništa da kažem za kompaniju, zaista su bili korektni, svima su nam ponudili posao. Mnogi od nas se nisu snašli u kalkulacijama putovanja do Beograda, troškova…i većina nas je odustala“. Na pitanje da li bi ponovo bio jedan od zaposlenih u toj kompaniji, bivši Mekdonaldsovac je uz široki osmeh rekao : „Ovog časa“. Posle ovih reči, suviišno bi bilo da sam bilo šta pitala.

Mekdonalds na Vidikovcu

Ono što je prilično iritiralo svih ovih godina i zbog čega je ova priča nastala jeste činjenica da je Zrenjanin nepravedno nazivan „jedinim gradom iz kojeg je Mek otišao“. Žigosani smo kao grad u kojem ništa ne uspeva. Netačno. Mekdonalds  je otišao i iz Jagodine, Čačka, Šabca, Kragujevca  iz istog razloga – nerentabilnosti. Malo nas i danas zna da se objekat u našem gradu zvao „Panonsko more“, i eto simbolike. Oba su presušila, nestala.

Zanimljiva je činjenica da mnogo Zrenjaninaca prilikom odlaska u Novi Sad ili Beograd, ne zaobiđe Mek, ako ništa a onda zbog Happy meal-a na kojeg klinci otkidaju. Često sretnem poznanike iz Zrenjanina, sudarimo se tacnama punim pomfrita, sezonske salate, čizburgera, koka kole, savršene pite od jagoda… nasmejemo se jedni drugima, slegnemo ramenima uz jedno „Vidimo se“. U Mekdonaldsu.

*zahvaljujem se sagovorniku za sve informacije koje smo podelili.

DA LI ĆE ZRENJANIN PONOVO IMATI MC DONALDS?

Prema nezvaničnim navodima, ukoliko bi se ova kompanija i odlučila da ponovo dođe u naš grad, to bi se moglo desiti na lokaciji Aviv Parka u Zrenjaninu, u kojoj bi radio i Mc Drive. Za sada, takođe nezvanično može se čuti da vlada zainteresovanost za ovakav poduhvat, ali nema potvrda da se o njemu intenzivno razmišlja. Svi su izgledi da se vodi dobra statistika prometa kako se ne bi desilo da se najrasprostranjeniji lanac restorana brze hrane u svetu zatvori po drugi put.