„Sve nam je površno. Sve se radi samo da bi se brzo zaradilo. Od ove vrste zanata ne može brzo da se zaradi, a ni mnogo – ovakvim zanatom se bavite prvenstveno zato što ga volite, a tek onda da biste živeli od njega. I to možete samo živeti, ali ne nešto posebno.”
Ovako smo započeli razogovor sa Draganom Šaronjev, vlasnicom jedne o retkih časovničarskih radnji u gradu. Porazgovarali smo o časovničarstvu, satovima, obrazovanju, zanatima nekada i danas.
Zanat je pekla dugo, uz puno napora, muka i to baš na Kapetaniji, gde se i danas nalazi njena radnja. Da bi se zanat dobro naučio, potrebno je četiri do pet godina konstantnog rada i usavršavanja. To je jedan od razloga zbog kojih smatra da je sistem obrazovanja veliki krivac što se zanati danas nalaze u ovakvoj poziciji.
.jpg)
– Sve zanate je ubilo školstvo. Ne može da se jedan dan ide na praksu, a četiri dana u školu. Uče ono što im nikada neće trebati. Ja bi ih poslala 3 dana na praksu, ali pravu – a ne da idu po kifle i burek. Treba decu učiti stvarima koje mogu sami da primene. Iz matematike uče integrale – koji će im to đavo u životu? To treba mašinskom inženjeru, a majstoru treba praktično znanje.
Današnja deca, po njenom mišljenju, upisuju školu iz potpuno pogrešnih razloga.
– Danas se deca upisuju u školu, a ne znaju ni šta hoće. Dolaze tako da im prođe vreme ili upisuju nešto što ne vole, misleći da će posle lakše zaposliti. Meni je trebalo dobrih 4-5 godina da naučim zanat, a imala sam i sreće što je prethodnom vlasniku trebao majstor. Bio je tu neki drugi majstor, koji je bio dobar, ali je voleo da pije – a to ne ide. Pustio me je da radim, usavršavala sam se. Ovo sve sam počela iz ljubavi. U šali mi moji kažu da je mogao da me odvede ko je hteo, samo da je dao sat.
U poplavi kurseva danas, primetila je Dragana da postoje i oni iz časovničarstva. Ipak, sumnja u njihov kvalitet.
– Videla sam na jednom flajeru da se organizuje kurs za časovničare. Otišla sam na njihov sajt i videla da taj kurs traje dva meseca. Šta neko može da nauči za dva meseca? Nekada se zanat učio godinama. Prvo se učio neki red – da ne dođu tako raspušteni kao što to rade danas, a ako ne poslušaju majstora, padala je i šamarčina. Dakle, prvo se učila disciplina, pa se onda učio posao.
Interesovanje mladih postoji, ali iz potpuno pogrešnih poriva.
– Svako prvo pita, da li tu može da se zaradi? To ne može baš tako, ovaj posao prvo mora da se voli.
Ono što predstavlja dodatni problem kod obučavanja mladih jesu i današnji majstori, koji nisu poput onih pre.
– Mislim da ni jedan zanat, ako hoćete dobro da ga radite, ne možete da radite na brzinu. Danas imamo poplavu majstora samozvanaca, kojekakvih, raznoraznih, koji sve rade u brzini i na kraju ne urade ništa jer lete i nisu pažljivi.
Ukoliko neki mladi čovek ipak zavoli i odluči da se bavi ovim zanatom, potrebno je omogućiti mu adekvatne uslove.
– Stručna škola ne postoji, tako da mu ostaje samo neka mašinska škola i potrebno mu je obezbediti radno mesto da može da radi 4-5 godina. Nakon toga, dok se razvije sopstvena radnja potrebno je još desetak godina, da se muči – da bude dužan, da preboli dečije bolesti.
S druge strane, ljudi sve više u fijokama, ormarima, na tavanima pronalaze i donose Dragani stare satove.
– Mogu da vam kažem da sve više i više donose mehaničke satove. Mehanički sat se vraća. On se vraća, ali vraćaju se i malo bolji satovi. Kada kupite 4-5 puta neku kinesku šklopociju i ona isto toliko puta stane pa možete da je bacite, onda shvatite da je bolje da nađete svoj stari sat i da ga popravite.
Kvalitet mehaničkog sata i nekog jeftinog kupljenog u kineskoj radnji ne mogu da se uporede.
– Kada se redovno održava, mehanički sat imate doživotno. Pod uslovom da se na 4-5 godina očisti, podmaže i servisira. To su večite stvari. Kvarcnom satu može samo da se menja baterija i donekle da se održava, ali kada crkne elektronika, on je gotov.
U šali, na kraju našeg razgovora, Dragana kaže da se ne bi bavila ni jednim drugim poslom, ali da ipak malo zavidi poštaru.
– Često zafrkavam našeg poštara, da mu zavidim kad dođe leto. On kad svoje podeli, ide kući. Ima tu dosta odgovornosti, nose se paketi, novac, ali on posao završi do podneva i ide kući. Ja sam u ovoj radnji i čistačica i direktor i radnik. Njemu jedino zavidim. Mada ni njemu sada zimi i kada pada kiša, nikako ne zavidim.
.gif)
.gif)
