Tribina „Zagađenje Zrenjanina“ koja je sinoć napunila veliku salu Kulturnog centra dokaz je velike zabrinutosti Zrenjaninaca za budućnost koji dolazi. Prošlost smo ispustili iz ruku, sadašnjost nam otimaju, i logično je da svaki pojedinac sebi postavi pitanje: šta je to što želimo u budućnosti? Da li smo se umorili od upiranja prstom u probleme, u neprestano savijanje kičme, i izgovore da nam „oni to rade“. Zaboravili smo da pristajanjem na obrasce gubimo slobodu izbora, odlučivanja, stavljajući u tuđe ruke sopstveni život. O tome da li se narod u Srbiji koji decenijama kleči na kolenima može u budućnosti uspraviti i živeti dostojanstveno, govorili su učesnici tribine – novinari Danica Vučenić, Biljana Stepanović i Aleksandar Milošević, reditelj Želimir Žilnik, arhitekta Dragoljub Bakić, akademik Vladica Cvetković, poljoprivrednik Slavko Vukov i aktivista Brajan Brković.
Iako su glavne teme bile neispravna pijaća voda, davanje državnog poljoprivrednog zemljišta stranim kompanijama u zakup, dolazak kompanije Linglong, govornici su sa publikom podelili svoja mišljenja o ulozi i posrnuću većine medija, o mogućoj suštini hapšenja prestupnika u privredi, o (ne)bezbednosti današnjih građevina – stambenih jedinica koje se neprestano podižu.
Tribinu su organizovali pokret Novi optimizam i udruženje Građanski preokret. U ulozi moderatora bio je Dušan Kokot, predstavnik Građanskog preokreta.
Upečatljivim govorom reditelj Želimir Žilnik usmerio je tok tribine navodeći publiku da se podseti prošlosti, događaja koji nas i danas prate, rekavši da će tako i ono što nam se danas dešava ostati kao „jedan trajan fenomen kojeg ćemo se stideti“.
– Možda neće biti filmova kakve smo ranije pravili o životima ljudi, radničkoj klasi, fabrikama, ali će ovaj medijski spektar tih različitih subjekata koji su na sceni, apsolutno ostaviti za budućnost jednu vrlo upečatljivu sliku koja ne može da bude izbrisana. To će biti jedna slika konfuzije i propasti, slika jednog društva, sistema koji je marginalizovan i koji ne uspeva da se stabilizuje. Zašto je to tako? Crni film o sadašnjem vremenu pravi se pod imenom spektakla, zabave, „zlatnog doba“, ali će se, kada to budemo gledali kasnije, doživljavati kao mračno doba, istakao je čuveni reditelj.
Novinar lista „Danas“ Aleksandar Milošević rekao je da mediji sa sedištem u Beogradu nemaju mogućnost da u velikoj meri prate stanje u „provinciji“ ali da teme poput davanja 2.500 hektara zemlje nemačkom Tenisu, dolazak kineske kompanije Linglong, zagađena voda, nalaze svoj put do šire javnosti.
-Kada pogledate i druge lokalne samouprave, u njima takođe postoje ekološki problemi, ali razlika je u tome što tamo imate velike industrijske komplekse koji predstavljaju sisteme nasleđene iz nekog ranijeg doba. Međutim, u Zrenjaninu imate niz ekoloških opasnosti koje nisu nasleđene niti za njih imate neki veliki razlog, recimo da imate neko ogromno energetsko postrojenje. Imate Linglong, prljavu industriju koja tek treba da dođe, imate preko 2.500 hektara datih Tenisu za proizvodnju svinja, i na kraju imate problem sa vodom 17 godina. Tri problema koji vas opsedaju, i nebrigu čitavog društva za pitanje ekologije. U Srbiji je to poslednja stvar o kojoj razmišljamo, to je nešto o čemu razmišljaju bogate zemlje. Mi stavljamo na prvo mesto to da moramo da se razvijamo, i razvitak jeste nešto o čemu moramo da vodimo računa, ali moramo da znamo koja je cena svega toga. I ta proizvodnja svinja i guma, sve to može da bude čisto. Danska proizvodi 28 miliona svinja pa se niko ne buni zato što se tamo poštuju standardi. I ne bi ni kod nas bio problem sa „Linglongom“ kada bismo imali poverenje u to da će kineski investitor poštovati sve evropske standarde i da će naša država to od Kineza zahtevati, rekao je Milošević.
Podatke koji teraju na razmišljanje ali i zabrinutost, izneo je arhitekta Dragoljub Bakić. Kroz konkretne primere pokušao je da pojasni koliko je Srbija, uprkos tome što je na evropskom tlu, stotinama godinama i milijardama koje nema, udaljena od te iste Evrope.
-Mi smo u Evropi najgora zemlja po pitanju ekologije i energetike. Imamo devet velikih ložišta od ukupno 16 koji zagađuju vazduh, isto koliko sva ložišta Evrope kojih ima na stotine. Niko nije objasnio zašto je Beograd u jednom trenutku ove zime imao gori vazduh od Pekinga i Nju Delihija kada tamo ima po 22 miliona ljudi, a kod nas 1,6 miliona. Mi kroz sto godina ne možemo da uđemo u Evropu jer nama nedostaje 10.000 kilometara kanalizacije, 350 fabrika za prečišćavanje otpadnih voda. Mi ništa nemamo. Milijarde i milijarde da bi se to dostiglo, a da ne govorimo o klimi. Pitali ste me i kao arhitektu, koliko su bezbedne zgrade i objekti koji se danas grade… Ako bi bilo nekog zemljotresa kakav je nedavno bio u Albaniji, od dva miliona divnih objekata u Srbiji, milion bi se srušio sigurno. Odavno se ne poštuju svi propisi koje smo poštovali jedno vreme posle 1963. i zemljotresa u Skoplju. Danas niko ne kontroliše konstrukciju. Vi biste se naježili ko se sve bavi izgradnjom kuća i stanova. Važan je đakuzi, a konstrukcija ne, zaključio je Bakić.
O najaktuelnijoj temi u Zrenjaninu, zrenjaninskoj vodi, govorio je akademik SANU-a i profesor geologije Vladica Cvetković. Profesor je upitan da kaže kako je moguće da najveći deo Banata i dobar deo Vojvodine ima problem sa pijaćom vodom i da se to ne tretira kao zdravstveni problem, nego kao biznis pitanje – kome će pripasti posao prečišćavanja vode.
– Ako vas je Bakić (Dragoljub) pitao hoćete li se boriti za svoja prava i svoj glas, ja bih mogao da vas pitam da li očekujete pomoć intelektualaca u vašoj borbi. I odmah da vam kažem, nemojte da je očekujete jer je nećete dobiti od onih koji danas u intelektualnom i akademskom smislu vode ovu zemlju. Ne možete očekivati pomoć jer je polovini od njih dobro ovako, a druga polovina ne može da pomogne ni sama sebi. Vaša jedina šansa je u tome da prepoznate onaj deo akademske zajednice koji je spreman za žrtvu, da nikako ne budete povezani sa sadašnjim režimom. Ovaj režim je lako analizirati ali je to besmisleno jer vi mu vidite anatomiju svakog dana, kao što ga ne morate ni paradirati. Dovoljno je samo da slušate šta oni govore. Ali, problem je što legitimet takvoj vlasti danas daju današnji intelektualci. Ja ne mogu da vam kažem ništa što uliva nadu osim da i vi podnesete žrtvu, a ona žrtva koja se od vas traži je da čitate i dosadne tekstove i govore koji govore o obrazovanju, o nauci i ostalim važnim i korisnim stvarima da bismo možda kroz 20 godina bili neko društvo u kome znanje penetrira sa onih najviših naučnih nivoa. Budite građanski neposlušni, poručio je između ostalog akademik Cvetković.
Poljoprivrednik iz Zrenjanina, Slavko Vukov, nije krio ogorčenost zbog današnjeg ambijenta i uslova u kakvim živimo. „Nekih pet godina, toliko je trajao period u kome nisam imao potrebu ništa da kažem, kada je ličilo na valjano“, istakao je Vukov dodajući da je preostali period predstavljao tešku atmosferu za domaćeg poljoprivrednika.
– Poenta je da imate ljude koji kad zagrabe parče vlasti zarad uverenja, interesa, čine takve stvari da svima ostalima zagorčavaju život. Najopasnije je zagađenje uma i to onog dela uma koji hrani nadu. Za sve ovo vreme koliko se bavim ovim poslom, jedva da se sećam perioda od možda pet godina da sam ćutao, da nisam imao potrebu ništa da kažem. Nije ovo proizvod jednog režima, mi imamo tradiciju da gajimo režime za koje posle izvesnog vremena zaključimo da su nam opasno radili o glavi. Pre pet godina usvojen je zakon koji je rekao da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini može izdati strancima na dug period od 30 godina. Naša lokalna samouprava je ubrzo donela odluku da daje 2.500 hektara firmi Tenis, i još 1.000 drugoj firmi. Uz sve nedaće koje su snalazile poljoprivrednike u prethodnim decenijama, a koji su i pored toga opstali, došli smo u situaciju da nam se kaže „vi niste potrebni, vi ste smetnja. Daćemo zemlju domaćim i stranim firmama, oni to bolje rade, s njima ćemo da se pogodimo a vi stalno kukate, nikad vam nije dobro“. I onda je pitanje šta reći ovoj našoj deci koja treba da naslede naše imanje i posao koji sutra treba da bude garant prehrambene sigurnosti ove nacije. Sve je to pretnja da ćemo mi izaći iz ovog posla, nestati, i onda je pitanje u čemu može ovaj narod da ima garanta, povoljne hrane po povoljnim cenama, i iole zdravsteno bezbedne. Verujte mi, još uvek je naše zemljište u tako dobroj kondiciji da ga nema u Zapadnoj Evropi sigurno, na istoku možda. Ali šta vredi istoku i zemljište kada nemaju svog seljaka. Naši ljudi odlaze u Rumuniju da obrađuju zemlju. Da li je to sudbina svih nas, da postanemo paori u nekim drugim zemljama? Bolno i tragično, ali ne bih bio ovde da ne verujem u optimizam. Ima rešenja, ustanite i govorite glasno i sve se može promeniti, pozvao je Vukov publiku.
Poslednja hapšenja u Zrenjaninu povodom sumnje u nezakonite radnje u poslovima podizanja postrojenja za preradu vode, inspirisale su novu temu za razgovor. Biljana Stepanović, glavna i odgovorna urednica časopisa „Nova ekonomija“, pojasnila je da li se hapšenja u Srbiji mogu tretirati kao deo predstave za javnost.
-Koliko ja vidim, ta hapšenja za privredni kriminal najmanje služe kažnjavanju onih koji se time bave i odvraćanju onih koji bi se time bavili, a više služe ili kao kazna i odmazda, ili u propagandno političke svrhe. Ako recimo ukucate u Gugl pojam „hapšenja privredni kriminal“ vi ćete naći da je na svaka tri meseca – šest meseci uhapšeno na desetine privrednika. Dakle, mediji to uredno prenesu, ali mi nikad ne saznamo šta se sa tim ljudima desilo. Međutim, ako istražujemo, ispostavi se da su oni pušteni već posle 48 sati ili mesec dana. Imate na televiziji spektakularno noćno hapšenje „najvećeg kriminalca“ u Srbiji, Dragolsava Kosmajca, koji na kraju biva pušten. A zatim se pojavi vest da Kosmajac „nije raspoložen da tuži državu“. Dalje, uhapse državnog sektretara u Ministarstvu saobraćaja, pa i on biva pušten posle dva dana i ne desi se ništa. Šta nam to govori? Jednu stvar, a to je da se hapse „sitne ribe“ i da to služi za propagandu, kako bi ljudi videli na televiziji da se država bori protiv kriminala. A šta se sa njima posle dešava, koliko država plati odšteta nevino uhapšenima, to nikada ne saznamao. I drugo, to može da posluži i kao odmazda za disciplinovanje političkih protivnika. Ovde se vlada uz pomoć medijskih manipulacija i „ispiranja mozga“. Bez otpora i bez stalnog govorenja: „neću ovo da trpim, pa makar se i ništa ne desi, ali bar da probamo“ – nećemo uspeti. Jer ako svi savijemo „šiju“ i sedimo kod kuće, nema nikakve šanse da bude bolje. Biće samo gore, i u jednom momentu ćemo se okrenuti a deca nam više neće biti u zemlji, poručila je Stepanović.
Novinarka Danica Vučenić koja je rođena u Zrenjaninu osvrnula se na situaciju u medijima i istakla važnost podrške građana medijima koji se bore za istinito izveštavanje.
-Nažalost, mi uglavnom imamo pokorene medije. Ključni alat onih koji vladaju su mediji, a s druge strane, mediji su dozvolili da budu pokoreni. Medijski sistem u ovoj zemlji nikada nije uspostvaljen na način na koji je uspostavljen u nekim velikim demokratskim zemljama. Mediji su tu da budu u službi svoje publike, a mediji u Srbiji osim par izuzetaka, nisu u službi svoje publike. I to je ključni problem svih naših problema o kojima govorimo. Mi ne znamo šta se u državi dešava. Zahvaljujući nekoliko istraživačkih redakcija, na kašičicu saznajemo o Jovanjici, Krušiku, o zagađenju vazduha. Mediji nemaju dovoljnu podršku građana. Jer građani s jedne strane ne veruju medijima, s dobrim razlogom jer se većina medija pretvorila u propagandne biltene, a s druge strane ne razumeju da njihov glas bez slobodnih i nezavisnih demokratski usmerenih medija neće stići do onih do kojih treba da stigne. Dakle, ako nema medija – nema ni pritiska na vlast, nema rešavanja problema, kazala je Vučenić.
Na konstataciju Dušana Kokota da se sintagma „mrtav grad“ nekada koristila radi opisivanja izostanka urbane kulture, a da se danas koristi kao opis stanja u kome živimo, student i aktivista Brajan Brković, pojasnio je zašto narod mora da podigne glavu i prekine stanje ćutanja i trpljenja u kome se nalazi.
-Mislim da u ovoj državi niko nema pravo da drži monopol nad patriotizmom i da nas etiketira kako nismo patriote. Najveći patriotizam kreće od nas samih. Svako od nas može da bude jedan kanal komunikacije. Medija nema, ali ako u ovoj sali ima 400 ljudi, vas 400 će u narednih nedelju dana doći u komunikaciju sa bar još 2.000 ljudi. Svako od vas mora biti kanal komunikacije i mora pričati i sa mladima, i sa starima. Ne trebaju nam sterilni govornici i sterilne ideje o tome kako ćemo nešto promeniti. Ako suštinski ne verujemo da možemo da budemo nosioci promena, i ako suštinski ne verujemo da možemo da promenimo nešto, mi nikada ništa nećemo promeniti, a sve ovo što se dešava i u Zrenjaninu jeste posledica politike. Čak i ako su uspeli da nas ubede da nas politika ne interesuje, treba da znamo da našu svakodnevnicu kroji politika, a mi se odričemo naše građanske odgovornosti. Da li je normalno da idemo linijom manjeg otpora? Ne. Ali oni to žele, oni su to uspeli u poslednjih 30 godina, sistematskim blaćenjem i pojma politike i pojma aktivizma, da sve to udalje od svake mlade osobe. Na njihovu vodenicu ide i to kada šire strah, jer strah je ono što nas parališe, zaključio je Brković kao najmlađi i poslednji govornik tribine „Zagađenje Zrenjanina“.
Foto: Novi optimizam
.gif)
.gif)
