Vuk Vujčin je maturant Zrenjaninske gimnazije. Ide u odeljenje IV-2 društveno-jezičkog smera i učestvuje na takmičenjima iz filozofije, istorije i književnosti. Književnost ga, kaže, najviše zanima. Slobodno vreme pokušava da ispuni čitanjem, ali i pisanjem poezije. Pored toga iz hobija svira saksofon, klarinet i gitaru. Učesnik je i školske Filozofske sekcije, koju drži profesorka Gordana Dunai, koja ga je spremala za takmičenje u pisanju eseja za takmičenje u Finskoj. Kao najinteresantniji događaj prošle godine ističe program razmene Američke ambasade Benjamin Franklin Transatlantic Fellowship, koji se, nažalost, održao preko Zoom aplikacije, a ne uživo. Ipak, to ga je spojilo sa mnogim istomišljenim mladim ljudima širom sveta i postavilo osnove za političko-građanska predavanja koja će održati u narednim mesecima zajedno sa prijateljicom iz škole Jonom Arsenić. O ljubavi prema filozofiji, književnosti, istoriji, takmičenjima i planovima za fakultet Vuk je govorio za portal I love Zrenjanin.
Pre nekoliko meseci si osvojio nagradu na takmičenju u pisanju eseja u Finskoj. O kakvom se takmičenju zapravo radi, kakva je bila konkurencija i jesi li očekivao ovo priznanje?
U pitanju je Baltic Sea Philosophy Essay Event (BSPEE) – međunarodno takmičenje u pisanju filozofskih eseja na zadatu temu. Učenicima su ponuđena četiri filozofska citata, izdvojena iz značajnih dela, među kojima je potrebno odabrati jedan i onda dva sata pisati esej na temu. U okviru naše škole se prijavilo dvadesetak učenika, a na svetski nivo se plasiralo oko hiljadu učenika iz različitih zemalja. Priznanje nisam očekivao. Rad sam, pre svega, pisao iz ličnog zadovoljstva, nenameravajući da bude pročitan. Prosto, prikazao sam jedan filozofski razgovor sa sobom.
Vuk je za takmičenje u Finskoj saznao 5 dana pre održavanja
Kako si saznao za takmičenje i kako si se odlučio da na njemu učestvuješ?
Profesorka filozofije Gordana Dunai mi je skromnih pet dana pre takmičenja na času pomenula takmičenje, objasnila koncept i uputila me na termin. Nismo znali teme, citate, ništa. Učestvovali smo “na slepo”, prosto rečeno, bilo je potrebno samo pojaviti se i pisati. Upravo to me je i zainteresovalo. Zvučalo je kao krajnje zanimljiva umna vežba pojaviti se i na brzinu stići da razmišljaš, formiraš misli i najzad napišeš esej na zadatu temu.
Kako je izgledalo samo takmičenje – kako je bilo organizovano, koji je koncept takmičenja, šta se ocenjuje, kakva je saradnja sa učesnicima iz drugih zemalja?
Zbog širine takmičenja i epidemiološke situacije, takmičenje se održalo u digitalnoj formi. Eseji koje smo pisali u Zrenjaninskoj gimnaziji slali su se dalje do žirija, koji je najbolje radove prosleđivao komisiji u Finskoj. Pisali smo radove na kompjuterima u informatičkom kabinetu Gimnazije i bilo je veoma interesantno razgovarati sa ostalim učesnicima pre, a i posle takmičenja. To je bila jedna skupina mladih ljudi sa idejama i sa voljom da odvažno pokažu svoje znanje i filozofsko umeće. Pa su diskusije bile raznovrsne i intrigantne.
Šopenhauer kao inspiracija za esej
Tvoj esej se zasnivao na radu Šopenhauera. Šta je tačno bila tema i zašto si se odlučio baš za ovog filozofa?
Citat na osnovu kog sam napisao svoj rad se odnosio na slobodu volje. Šopenhauer je opisao čoveka koji se posle posla vraća ženi i ispija kafu umesto da se vere po planinama i krovovima. Uporedio ga sa vodom u jezeru koja se odlučuje da docilno sedi i miruje umesto da bude reka koja se dinamično, silno obrušava po slapovima. Tema me je posebno zainteresovala jer mi je dala veliku kreativnu slobodu i nekako me „otvorila“. Osećao sam se kao da u tom trenutku nisam čovek, već duša sa rukama i da je pisanje sve što mi sada preostaje, da mi je to načisto u prirodi. Obradio sam i teme umetnosti, razvijanja filozofske misli i kreativnog stvaralaštva uopšte. To me je dalje navelo da i posle takmičenja nastavim da razmišljam u ovom pravcu.
Kako je izgledalo predstavljanje tvog rada i kakvi su bili utisci ostalih učesnika i žirija? Šta su istakli kao dobro u radu i je li bilo nekih zamerki?
Zbog formata takmičenja, jedina povratna informacija koju sam dobio bio je jedan razgovor sa profesorkom filozofije Aleksandrom Maksić, koja se potrudila da istakne šta joj se najviše svidelo u radu. A to je bio moj prikaz vremena i ljudskog doživljaja koncepta prolaznosti. Pokrenula se jedna interesantna tema koju smo dalje obrađivali na filozofskim susretima i javnim časovima i na taj način podstaknuli mlade da razmišljaju i otvoreno pričaju.
Književnost kao životni izbor
Šta za tebe predstavlja ovo priznanje?
Samo priznanje nije imalo toliki uticaj na mene koliko je ceo ambijent takmičenja. Činjenica da sam pisao i da mi se svidelo to što sam napisao i to što sam se potpuno oslobodio. Posle takmičenja sam, na ovim krilima, počeo mnogo aktivnije da pišem poeziju i krenuo sam i da eksponiram svoje radove, da ih šaljem u javnost, da ih čitam na festivalima i predstavljam ljudima. To me je, najzad, dovelo do zaključka da je književnost ono za čime žudim i čime jednostavno moram da se bavim u životu.
Ovo ti nije prvo takmičenje na kojem si učestvovao. Ranije si osvajao medalje i priznanja i u drugim oblastima. Kako su reagovali tvoji roditelji i drugari kada si počeo da osvajaš prva mesta na nadmetanjima, a kako danas?
Često me ljudi pitaju “a ko te tera na ta takmičenja?” i ja im na to uzvratim pričom o svom prvom takmičenju. Bio je to treći razred osnovne škole. Imao sam temperaturu 38.6 noć pred takmičenje iz matematike. Roditelji su me gurali u krevet, gasili svetlo, sklanjali svesku, govorili su mi da treba da se odmorim i ozdravim, a ja sam sedeo i prelazio zbirku, govoreći “čekajte još jedan zadatak”.
Sutradan, roditelji nisu navili alarme, u nadi da ću prespavati i oporaviti se, a ja sam hvatao prve zrake sunca i u dnevnoj sobi pisao formule i iznova nalazio nove zbirke sa novim zadacima. Od tog silnog rada sam ozdravio. Ili se makar tako činilo. Probudio sam majku u 9, otišao na takmičenje i vratio se sa 100/100. Već tada je, čini se, porodici bilo jasno da, isto kao što me niko nije terao da na takmičenje odem, nema sile koja će me naterati da odustanem od nečega što tako iskonski želim.
Roditelji treba da budu odskočna daska svojoj deci
Da li je sada na tebi veći pritisak budući da se nekako očekuje, podrazumeva da dobro prođeš na takmičenju ili, ipak, nije?
Ne, nikako. Na takmičenja sam uvek izlazio zbog sebe samog, nikada nisam imao pritisak sredine, roditelja, porodice, drugara… Samo taj adrenalinski osećaj da ću sutra dobiti test i pokazati svoje znanje pred žirijem, te predstaviti rezultate pred manjom ili većom publikom.
Koliko je bitno da dete ima podršku okruženja u onome što radi?
Neverovatno je važno. Roditelji, volite svoju decu, ne secite im krila već ih usmeravajte, ne budite im naplatne rampe već odskočne daske za dalji život. Upoznao sam toliko vršnjaka koji su, recimo, na nekom sportu ili instrumentu čisto „jer su roditelji tako želeli“. I uvek me duša zaboli. Treba prepoznati talente u svakome i gurati svoje dete dalje, a ne truditi se da živiš svoj život kroz svoje sinove i ćerke.
Da li je tvojim prijateljima možda čudno što si se okrenuo filozofiji, pisanju…?
Za divno čudo, uopšte nije. Okružen sam mladim ljudima istog sentimenta, koji me uvek razumeju i uvek pokreću diskusiju o važnim temama. Ne bih mogao da zamislim da je ikako drugačije. Prosto mi je neverovatno drago što i kada sednemo u kafić ili restoran da prezalogajimo, započnemo neke suštinske teme i vodimo sjajan razgovor.
Kad nisi dobro organizovan, nešto uvek mora da trpi
Kako uspevaš da uskladiš sve obaveze? Imaš li vremena za druženje?
Ako nisi izuzetno dobro organizovan (a ja, eto, nisam) onda u trouglu škola-druženje-spavanje moraš u svakom trenutku žrtvovati makar jedno, što za mene najčešće biva spavanje. Mislim da je zapravo moguće iskoristiti svaki trenutak koji ti život pruža. Ne osećam da sam u nekakvoj žurbi, verovatno zato što u školi, sekcijama i takmičenja ne vidim obavezu već priliku. I ta sama početna stavka u mentalitetu mnogo znači za organizovanje. Druženje, takođe, ne vidim kao nešto što se kosi sa obavezama. Štaviše, da nisam noć pred okružni nivo Književne olimpijade izašao sa drugarima, ne bih se plasirao na republičko. Jedna moja drugarica Jelena me je sasvim slučajno pitala koje godine je Andrić održao svoju besedu, a upravo to pitanje se sutra pojavilo i napravilo razliku za plasman dalje na republički nivo gde sam odneo 20/20 bodova.
Mladi su marginalizovani i gurnuti u stranu
Zbog čega se, po tebi, mladi više ne odlučuju da se posvete umetnosti, stvaralaštvu… Ili, je problem što nemaju prostor da prikažu svoje radove tj. da je društvo nezainteresovano za to što mnogi rade?
Upravo se u tome i nalazi problem. Mladi su danas marginalizovani, gurnuti u stranu, fakultetski život se svodi na menzu i nudle, studentski popusti na autobus polako nestaju, izložbe nam se zatvaraju i to nas prosto dovodi u situaciju gde smo saterani u ćošak. Ipak, šta će čovek u ćošku drugo raditi no srušiti zidove oko sebe i povinuti se naviše? Upravo to su i učinile moje drugarice Tijana Šakić, Nina Antić i Olga Dragaš koje su otvorile kulturno-umetnički klub mladih “Kružok” u Kulturnom centru. Ovakvih pokreta je sve više (“Prepad Fest” u Beogradu, gde smo Tijana i ja učestvovali kao jedan sjajan i dobro organizovan primer) i to govori mnogo o teškoj situaciji u kojoj se omladinska kulturna scena našla, ali i o hrabrosti i motivaciji koju mladi imaju da se odatle izbave.
Priperma za književnu olimpijadu
Da li je predrasuda ili, ipak, ne da mladi danas nisu zainteresovani da rade, da se usavršavaju, da istražuju?
U jednu ruku nije predrasuda, ali i to ima svoje razloge. Školski sistem je takav da u gimnaziji imaš trinaest predmeta i testovi nisu ravnomerno raspoređeni, već tri nedelje ne radiš ništa te onda jedne nedelje imaš deset propitivanja. Ovo narušava bilo kakvu slobodu i podstiče kampanjsko učenje, što je dalje nezdrava navika, pa mnogi mladi jednostavno izgube volju da rade i usavršavaju se. Kako da naučim novu skalu na saksofonu ako prekosutra imam kontrolni iz fizike i pismeni iz nemačkog i matematike? Zato je važno shvatiti svaki predmet kao zasebnu stvar i kao šansu, priliku, a ne kaznu. Ali i ovo je lakše rečeno nego urađeno.
Veoma je jasno kako školski sistem može da uguši pojedince. No drago mi je što to i mnogi profesori vide te se trude da nam izađu u susret i učine časove zanimljivim, kao i da organizuju sekcije gde se školsko gradivo preliva u stvaran život.
Kakvi su tvoji planovi za naredni period? Da li pripremaš učešće na još nekom takmičenju?
Za koji dan čeka me okružni nivo Književne olimpijade. To za učenike četvrtog razreda podrazumeva petnaestak poprilično obimnih dela iz školske lektire, tako da se trudim da se, uz pomoć profesorke dr Natalije Ludoški spremim kako treba. Potrudiću se da što ozbiljnije shvatim ovo takmičenje, pošto plasman na republičkom označava preskakanje prijemnog ispita na katedri koju upisujem. Pored toga, učestvujem u redakciji školskih novina naše škole, takođe sa profesorkom Ludoški, te i u tome pronalazim zanimaciju i način da produktivno ispunim vreme.
Književnost daje mnoge mogućnosti
Budući da si maturant znaš li već sada šta ćeš studirati i gde vidiš sebe za 10-15 godina?
Da, kao što sam pomenuo u odgovoru na prethodno pitanje studiraću opštu književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prečesto se susrećem sa pitanjem „šta ćeš posle toga“ ali za mene je, na primer, posao profesora jedno od najlepših zanimanja. A uvek možeš biti i lektor i prevodilac što su sve zanimljivi smerovi sa velikom mogućnošću daljeg razvoja i napretka. Ovaj fakultet je, naprosto, prirodan korak dalje u trenutnom razvoju mojih interesovanja i najviše će mi omogućiti kreativnu slobodu pisanja i spojiti me sa mladim istomišljenicima iz umetničkih krugova.
Fotografije ustupio Vuk Vujčin
.gif)
.gif)
