Vladimir Vasiljev : Kultura je danas plod entuzijazma pojedinaca

I love Zrenjanin : Kako se može oceniti rad biblioteke u prethodnim godinama, njen položaj u kulturnoj sferi grada? Da li može bolje od ovoga?

Vladimir Vasiljev : Uvek može bolje. Kada se uporedi prošla sa pretprošlom godinom, što se tiče bibliotečke delatnosti – koliko je građana učlanjeno, koliko je knjiga obnovljeno – na istom smo nivou. I na pozajmnom i dečijem odeljenju svake godine se upiše oko 3.500 članova, na naučnom stotinak, a obrt knjižnog fonda je oko 65%, što je neki standard u bibliotekama. U prevodu, izda se oko 20.000 knjiga godišnje, međutim to nije toliko važno, koliko ono zbog čega biblioteka postoji, a to su nove knjige, jer one privlače nove čitaoce. To ne zavisi od rada biblioteke, nego od finansiranja nabavke. I to nije problem samo u zrenjaninskoj biblioteci, nego generalno u svim bibliotekama. U celoj Srbiji ne postoji nabavka novih knjiga. Postoji Zakon o bibliotečkoj delatnosti, kao što postoje zakoni za sve u ovoj zemlji, ali se ne primenjuje. Po tom standardu, biblioteka u Zrenjaninu bi trebalo da dobije 7,5 miliona dinara za nabavku knjiga, a mi smo prošle godine dobili 190.000 dinara. Svaki komentar je suvišan. To u stvari onemogućava rad biblioteke i na duži rok je gasi. Jer, u čemu je smisao da se neko učlani, plati članarinu, a nema ničeg novog ? To što je staro – neko je pročitao, a odgovor “čitaj nešto drugo” nije na mestu, jer ljudi imaju pravo da imaju nove knjige. Još paradoksalnija situacija je to što mi u našoj knjižari imamo nove knjige za prodaju, ali nemamo da ih pozajmimo, što je sramota. I tako je u svim bibliotekama. Biblioteka grada Beograda po standardu za nabavku treba da dobije 80 miliona dinara, a realno dobiju 5 miliona. Onda kad pratite taj trag, od lokala, preko Beograda, pa do Narodne biblioteke Srbije, vidite da u stvari problem leži u Ministarstvu kulture.

„Svaka civilizacija počela je da propada gašenjem kulture“ – Vladimir Vasiljev

Budžet za kulturu ove godine je 0,5%, a bio je 2-2,5%, i kao takav je bio katastrofalno nizak. Sada je došla nova vlada koja ga je smanjila do potpune besmislenosti. Za kinematografiju, koja je najbolja od naše kulture i sa kojom imamo najveći međunarodni uspeh, Ministarstvo kulture je za 2013. godinu izdvojilo 0 dinara. Kada se tako postave stvari, onda je sve jasno. Svaki uspeh u kulturi Srbije, da li ga postigla zrenjaninska biblioteka ili kinematografija u Beogradu,  jeste čist plod entuzijazma pojedinaca. Ako vam kultura nema nikakav plan i budžet,  zavisi od entuzijazma pojedinaca, a entuzijazam u takvim uslovima je potrošna roba, onda ćete na neki srednji ili duži rok izgubiti kulturu i nećete je imati , a narod koji nema kulturu, on u istoriji sigurno nestaje. To je početak gašenja jednog naroda. Svaka civilizacija, a bilo ih je  osam koje su propale u istoriji čovečanstva, počela je da propada kada je zapala u dekadenciju i kada je počela da gubi kulturu.

I love Zrenjanin : Pre izvesnog vremena organizovana je javna debata na temu kulturne politike u gradu. Da li su finansije jedini problem u kulturi, ili imamo problem i u programskim aktivnostima?

Vladimir Vasiljev : Apsolutno nije problem samo u finansijama. Da krenem prvo iz svog dvorišta: Matično odeljenje biblioteke tri poslednje godine za redom ima najbolju biblioteku ili bibliotekara u okviru naše matične nadležnosti u celoj Srbiji. Za to vam ne trebaju pare, to rade ljudi koji su zaposleni ovde. Jedina smo matična biblioteka u Srbiji koja je prošla na konkursu za evropske projekte međugranične saradnje i tu isto ne trebaju nikakve pare – naprotiv, mi smo tu zaradili novac, oko 10.000.000 dinara, što je više nego što je grad uložio u razvoj biblioteke za ceo moj mandat. Napravili smo dva fonda za koji takođe ne treba nikakav novac. Potreban je menadžment koji zna da radi svoj posao i potebno je i selektovati tim zaposlenih kojih svakako ima viška u svakom javnom preduzeću, pa da se od tog kvantiteta bar probere kvalitet. Taj sastanak bio je masovan – pored direktora i zaposlenih u ustanovama kulture bili su prisutni i predstvanici lokalne samouprave, građani, međutim u čemu je probem? Problem je u socijalističkoj svesti. Generalno, srpski narod ne može da se otrgne iz socijalizma. Taj sastanak je bio tipičan primer socijalističkog samoupravljanja. To se vidi u zaključcima koji su na kraju sastanka donešeni, a glasili su da – treba napraviti strategiju i napraviti savet za kulturu. To bi moglo možda da prođe u vreme OUR-a, SOUR-a i Tita, jer strategija nije ništa drugo nego moderan izraz za komandnu privredu, a Čerčil je još pre drugog svetskog rata rekao da “ako hoćeš neki problem da ostaviš nerešen, samo napravi savet ili komisiju”. Ako ustanove kulture imaju svoje direktore, šta će onda da radi savet, ko god ga činio? U čemu je onda smisao tih direktora? Znači treba da formiramo neki savet da nas savetuje, a svaki direktor je u svojoj firmi izmislio još par savetnika, i onda ćemo imati jedno šest nivoa saveta… To je besmisleno. Drugo – strategija. Da li svaka ustanova ima plan za sledeću godinu? Pa to je strategija. Problem je što imamo socijalističko uređenje u kojem niko ništa ne radi, a ne radi niko ništa jer nije motivisan da radi jer zna da neće odgovarati za to što ne radi. Možemo mi da se sastajemo i donosimo strategije, osnivamo komisije, ali sve dok ne budu stručni ljudi na mestima za koja su odgovorni i budu odgovorni za to što rade i dok god oni koji nemaju rezultate ne budu smenjeni, a ovi koji imaju rezultate budu nagrađeni, mi se nećemo pomaći. Drugo, ostaje problem publike: da bi kultura i knjiga uspele da opstanu i prežive,  potreban je pun stomak. Nema kulture s praznim stomakom. Ako vi razmišljate kako da iskombinujete da imate da jedete i da vam ostane za struju, onda vam nije do kulturnog uzdizanja. Na ovakav pogrešan  način “radi” i cela država, a rezultate gledamo decenijama. Naš narod živi u zabludi da su pojedinci bitni, svi čekaju od Cara Dušana, preko Karađorđa, Tita, Slobe, Đinđića, danas Vučića, da dođe neki Mesija i izbavi nas. Pojedinci su nevažni, već pravila igre- odnosno sistem. Ista pravila daju iste rezultate. Nobelovac iz ekonomije Bjukenen je rekao – dovedite u loš sistem same anđele s neba, za godinu dana će postati korumpirane barabe.

I love Zrenjanin : Stavimo na trenutak po strani funkciju koju obavljate. Kako kao građanin Zrenjanina i mlad čovek posmatrate kulturnu ponudu u gradu? Da li su Vam zabavni kulturni sadržaji koje nam nude institucije kulture?

Vladimir Vasiljev: Ja sam 15 godina živeo u Beogradu i drage volje sam se vratio u Zrenjanin. Beograd je grad po meri studenta, a ne čoveka, a Zrenjanin baš ima potencijal da bude grad po meri čoveka i nekada je i bio. Postavlja se pitanje kako ovde čovek može da bude danas kulturno zadovoljan. Naravno da ne može zato što mi nemamo dobru kulturnu ponudu, ali nije tačno da građani ne znaju da je prepoznaju, da je ima – građani bi je konzumirali. Kada se prikazivao film “Montevideo – Bog te video”, dve nedelje se nije moglo doći na red u bioskopu jer građani znaju šta valja. Kada sam pre par dana organizovao predavanje o učenju po sistemu “Nikola Tesla centra”, došlo je oko 400 ljudi u Kulturni centar, jer su roditelji imali potrebu da prisustvuju tome, prepoznali su  kvalitet. Kada je Guta iz “Zelenog Zvona” takođe nedavno pravio omaž Zoranu Đinđiću, bilo je krcato. Ima sadržaja, ali ga je malo. Tu se vraćamo na ono “ko nam kreira kulturnu ponudu”. Odgovornost je na radnicima koji kreiraju kulturnu politiku države u celini i onih koji to rade na lokalnom nivou. Institucije su nesposobne da urade ni marketing kako valja. Jedini koji je pokazao da zna da radi na visokom nivou, za ovih 20 godina, jeste upravo pomenuti Branislav Grubački-Guta, kroz “Zeleno Zvono”. Iako sve vreme radi u okruženju filozofije palanke, ima odlične rezultate. Kada živiš u gradu i u državi u kojoj niko ništa neće, ili ne zna da radi, jer je takav sistem koji omogućava svakoj vlasti da postavlja svoje poslušnike bez ikakve odgovornosti, onda nije čudno što zemlja tone od republičkog do lokalnog nivoa, a ljudi koji imaju znanje, zgroženi time – povuku se. Podsetio bih na čuvenu Andrićevu rečenicu da “dođe vreme kad fukara progovori, a pametan čovek se povuče i ćuti”. Mi smo uvek u tom vremenu.

I love Zrenjanin : Pomenuli ste da radite na realizaciji značajnog projekta za Zrenjanin, a koji je plod međuregionalne saradnje. O kakvom je projektu reč?

Vladimir Vasiljev : Projekat se zove “Biblio-ident” i njegov cilj je da Univerzitetska biblioteka iz Temišvara i zrenjaninska biblioteka prikupe svu građu o Banatu u bilo kom kontekstu u književnosti. Da li je beletristika, istoriografija… ko god je nešto pisao o Banatu u poslednjih 100 godina. Potrebno je da se sve prikupi na svim jezicima na kojima je pisano, da se skenira i postavi onlajn kako bismo imali celovitu bazu podataka o Banatu. Da bi se to realizovalo, biblioteka će dobiti digitalni robotski skener koji nema nijedna gradska bibloteka u Srbiji, gde dolazimo do održivosti projekta, jer i kada bude završen – nama će ostati skener koji vredi oko 30.000 evra i moći  ćemo da ga izdajemo drugima da digitalizju svoju građu. Time ćemo imati siguran izvor prihoda i možemo na tome da zaradimo značajna sredstva koja bi opet uložili u biblioteku. Mi smo to dobili kroz projekat i to ostaje naše vlasništvo. Ostaje problem implementacije projekta, jer jedno je dobiti projekat, a sasvim drugo uspešno ga sprovesti. Biblioteka je pridruženi partner, a glavni partner je temišvarska biblioteka. Na njima je gotovo sva odgovornost i ako nešto ne urade kako treba, projekat propada. Slikovito- oni drže volan, a mi smo suvozači. Do sada sam primetio da postoje veliki problemi u ekspertizi njihovog tima i plašim se grešaka na koje moj tim ne može da utiče. Moj tim čini INV office iz Novog Sada, koji je implementirao na desetine EU projekata i za naš deo posla se ne brinem.

I love Zrenjanin : Zrenjaninska biblioteka poznata je i po izdavačkoj delatnosti, kakva je situacija u toj oblasti? Koliko knjiga godišnje izdate?

Vladimir Vasiljev : Kada sam počeo da radim imali smo jedan mali rekord na sajmu knjiga 2010. godine, na kojem smo se pojavili sa 15 novih naslova, međutim zbog finansijske krize koja je sve pogodila, prošle godine smo izdali samo 5 knjiga, a to je po pravilu časopis “Ulaznica”, knjiga Pesničke štafete, a ostalo knjige su iz  oblasti istoriografije, medicine, uglavnom oblast nauke. Interesantan je podatak da smo u krizno vreme napravili odličan posao sa Pesničkom štafetom pre dve godine, kada je gost – voditelj bio pesnik Saša Božović, za kojeg se ispostavilo da je bio najuspešniji voditelj Štafete od Ljubivoja Ršumovića do danas. U toku je štampa četvrtog izdanja njegove knjige i za nepune dve godine prodato je oko 5000 primeraka, što je u današnje vreme jako puno za dečiju književnost, kojoj je ciljna grupa ograničena. Napravili smo modernu knjigu sa muzičkim CD-om, jer Saša Božović ima preko 120 komponovanih pesama, što dodatno privlači decu.

I love Zrenjanin : Nedavno ste prihvatili poziv našeg portala da učestvujete u objavljivanju tekstova istorijske i ekonomske tematike kroz poseban blog? Šta će čitaoci dobiti uvidom u taj sadržaj?

Vladimir Vasiljev : I na redovnim i postdiplomskim studijama bilo je dosta istorije i ekonomije i te dve oblasti su mi postale osim struke i hobi. Poznavanje istorije je temelj nacionalnog identiteta, a naš narod je decenijama učio pogrešnu istoriju i izgradio pogrešan identitet, ako ga uopšte ima. Jedan vladika je rekao: “Kojom merom smo merili našeg boga i pretke, tako nam je i odmereno”. To što danas živimo kako živimo, jeste posledica ove misli, izrečene pre 100 godina. Istorijski serijal će prikazati odabrane momente naše istorije u kontekstu evropske istorije, gde će čitaoci moći da vide zbog čega je Srbija stradalnik i ko je odgovoran za takvu našu sudbinu. Druga ključna stvar koja dolazi posle identiteta jeste ekonomska pismenost. Ona omogućava da pojedinac pronađe način da deluje tako da mu u životu bude veće blagostanje. Svi pojedinci i svi narodi žele isto – da žive dobro. Ali se razlikuju načini delovanja. Zbir načina delovanja nekog naroda ustrojava određena pravila igre, odnosno sistem. Ako je sistem pogrešan, rezultat je siromaštvo. Zato imamo zemlje izuzetno bogate resursima, u kojima građani žive krajnje bedno – Rusija, afričke zemlje, balkanske zemlje, Kina, dok imamo zemlje gotovo bez resursa, u kojima građani imaju visok standard – Japan, Švajcarska, Holandija, Australija… Razlika je u sistemu, odnosno pravilima igre. Ista pravila daju iste rezultate. U serijalu o ekonomskim temama biće objašnjena različita pravila igre, posledice i načini kako ih menjati da bi se dobio bolji rezultat. Osnovni i jedini motiv objavljivanja ovih tekstova jeste prenošenje znanja onima koje znanje interesuje. To je moralni imperativ svakog ko je na društveno odgovornoj funkciji u društvu, ma kako ona bila mala – kaže Vasiljev na kraju razgovora.