I love Zrenjanin portal

  • Univer export
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

“Vizdaški letopis” Tatjane Mijatović Simanić – priča o Tihani nastala je u Zrenjaninu

„Buđenje vuka“, prvi deo zamišljene trilogije „Vizdaški letopis“ i treće ostvarenje Tatjane Mijatović Simanić, čitalačku publiku povešće put epske mitologije, u „priču o prošlosti i budućnosti, o sukobu starih i novih vera, a pre svega o odanoj ljubavi koja prkosi i ljudima i bogovima“.

Bezrezervna  posvećenost svetu  književnosti, prenošenje te ljubavi na druge, novi roman kojim je zakoračila u svet epske mitologije, dobar su povod za razgovor  o neraskidivoj vezi čoveka i knjige, o tome kako se ona gradi od najranijeg detinjstva, o poslu kao izvoru duhovnog a ne materijalnog blagostanja, o Zrenjaninu, gradu u kom je provela detinjstvo i mladost.

Znam puno ljudi koje ćemo, uprkos činjenici da svoje velike ili male, nesvakidašnje ili sasvim obične uspehe, odavno ostvaruju daleko od ovog grada, uvek smatrati našim sugrađanima. Pre svega dragim ljudima sa kojima smo u jednom životnom dobu delili detinjstvo, mladost, školsku klupu, sportski klub, umetnički ansambl…

Fordomanija

Tatjana Mijatović Simanić, čitalačkoj publici se već predstavila romanima „Čardaci“ i „Stakleni zid“, a ovog leta nudi nam svoj treći roman – „Budjenje vuka“ , zamišljen kao prvi u trilogiji „Vizdaški letopis“. Iz ličnog ugla posmatrano, jedna je od onih gore pomenutih dragih ljudi, naša sugrađanka.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Bezrezervna  posvećenost svetu književnosti, prenošenje te ljubavi na druge, novi roman, kojim je zakoračila u svet epske mitologije, bio je povod za priču o neraskidivoj vezi čoveka i knjige, o tome kako se ona gradi od najranijeg detinjstva, o poslu kao izvoru duhovnog a ne materijalnog blagostanja, o Zrenjaninu, gradu u kom je provela detinjstvo i mladost.

OD MLADALAČKE NAIVNOSTI DO LJUBAVI  ZA CEO ŽIVOT

Šta je bilo presudno u odluci da ćeš se baviti pisanjem, a ne, recimo,  prosvetom?

“Studije književnosti i jezika sam odabrala baš zato što sam u svojoj mladalačkoj naivnosti želela da jednog dana postanem pisac, a nisam ni imala svest o tome šta to znači. Od malena sam, očarana knjigama koje sam čitala, volela da izmišljam priče, a onda sam u osnovnoj školi počela i da ih pišem. Ne sećam se kako je to započelo, ali nekoliko nas najboljih drugarica tako smo provodile vreme. Pisale smo I jedna drugoj davale na čitanje, I to je bilo divno. Nastavila sam da pišem i u srednjoj školi, ali nekako, više sam se okrenula poeziji.

A prosveta? Ona je bila moja novootkrivena ljubav na poslednjoj godini studija. Metodika nastave i profesor Simenon Marinković, njegova rečenica da po očima dece možemo da vidimo koliko nam je čas uspešan. A mene su đaci gledali širom otvorenih očiju, nestrpljivo podignutih ruku i u polustojećem položaju. Često se dešavalo da ne čuju zvono za kraj časa. Neverovatan osećaj: dopreti do njih, probuditi ih, očarati. Da biste to uspeli potrebna je dobra priprema, a ja sam bila dovoljno maštovita i kreativna. Da sam se zaposlila u školi, sigurno ne bih imala vremena za pisanje jer bih u potpunosti bila predana svojim đacima i želji da što više njih pretvorim u ljubitelje književnosti.

Ali eto, nisam… Razlog tome su selidbe. Moj suprug je građevinski inženjer tako da smo išli za njegovim poslom. Imam običaj da kažem da nam naš život liči na onaj film “Ljubavni život”, Budimira Trajkovića. Tri godine Bijeljina, pa jedna u Zrenjaninu dok mi je suprug bio u Moskvi, onda tri godine u Herceg-Novom, pa pet u Beogradu. I sada smo ponovo u Novom. Ovde, naravno, kao strani državljanin nisam ni mogla da pomišljam na posao u prosveti. I tako dođoh do knjižare kao jedine mogućnosti da radim sa knjigama i onima koji vole da čitaju.

A u međuvremenu sam počela i da pišem… Ponovo…”

Neko bi možda pomislio da je u današnje vreme, otvoriti knjižaru I baviti se pisanjem, u egzistencijalnom smislu, stvar luksuza, da se od toga ne može živeti.

“I u pravu su, ne može. Bar ja ne mogu. Nisam trgovac, ovo radim iz ljubavi, radim  zbog onih ljudi koji leti uđu u moju knjižaru i kažu: Danas smo stigli, raspakovali se i došli do vas jer su deca htela da pozdrave  tetu u knjižari. Ovo radim zbog one dece koja su mi došla kao ne-čitaoci a sada mi se svake godine vraćaju po nove preporuke za čitanje. Pronaći za dete pravu knjigu znači pružiti mu ključ kojim će otvoriti vrata čarobnog sveta. A ja se trudim da to uradim.

Svi koji dodju u “Škver” kažu isto – knjižara mi je topla i lepa, a ja hrabra kad sam se usudila da je otvorim. I uvek od njih čujem neke zanimljive, nadahnjujuće stvari. Evo, danas mi je bio jedan muzičar iz poznate grupe… Vidim, poznato mi lice i kada sam ga upitala: Vi ste … , zar ne?, on je odmahnuo rukom i nasmejao se. A onda smo razgovarali o izgubljenom Atilinom grobu, tunelima ispod Save, sakrivenoj istoriji… Ljubitelji knjiga su uvek izuzetni ljudi, bilo da su poznati ili ne.”

Koju knjigu, prema tvom mišljenju, ovog leta ne treba da propusti jedan osnovac, tinejdžer a koju odrasli?

Još malo je ostalo od raspusta i pre nego što počnu školske obaveze našim bih školarcima preporučila knjigu u kojoj će sigurno uživati – „Kći trgovca svilom“, autorke Sali Grin. Reč je o vrhunskom delu dečje književnosti, spoju bajke i istorijskog romana, a napisanom raskošnim stilom. Tinejdžerima bih predložila duologiju Šest vrana, Li Bardugo – uzbudljiva avantura u svetu espke fantastike, iz pera autorke koja je pored Sare Dž. Mas trenutno najbolja spisateljica ovog žanra. A za odrasle jedno putovanje kroz svet umetnosti, a na relaciji Beograd, Pariz i Beč – upoznajete slikara Paju Jovanovića u romanu „Boja beskraja“, Lare Đorđević.

PRIČA O TIHANI ZAČETA JE BAŠ U ZRENJANINU

“Vizdaški letopis”  nastajao je dugo, kažeš da si u ovu knjigu utkala sve svoje snove. Možeš li nam otkriti makar deo tih snova?

“Priča o Tihani začela se baš u Zrenjaninu u mojim tinejdžerskim danima, kao odjek doživljaja knjige Tihana iz Erga, Predraga Uroševića i filma Cat People. Vremenem  sam zaboravila na nju, ali su je pamtile moje prijateljice iz srednje škole i one su me i podsetile. Gotovo dvadeset godina kasnije, opet u Zrenjaninu, počela sam da pišem pseudoistorijski roman želeći da kroz njega iskažem svoj odnos prema istorijskoj zamagljenosti koja ostaje iza pobednika. Ali ni takva priča mi se nije dala… Nekoliko puta započinjana i ostavljana, konačno mi se pre godinu i po dana vratila dovoljno zrela i u obliku kroz koji samo mogla da iznese sve ono što sam htela. Rečenica Znanje je moć je lajt motiv knjige I kroz nju sam iznela svoj odnos prema obrazovanja. Za setvu se bira najbolje seme, a toga više nema u našem školstvu.

Naravno, u knjizi je dominantna ljubavna priča, uronjena u epsku I mitološku fantastiku, sa mnogim mojim stavovima koji se (ne)nametljivo provlače kroz nju.”

Šta misliš o “krizi knjige”?  Postoji li ona i koji su eventualni razlozi tome?

“Ljubav prema knjizi i čitanju se zameće u ranom detinjstvu, u kući naravno, a onda su učitelj i nastavnik oni koji treba dalje da je razviju. Nažalost, roditelji imaju sve manje vremena, a neki prosvetni radnici samo otaljavaju svoj posao. A onda tome dodajte sve one ekrane, smeće kojim bombarduju našu decu, poremećen sistem vrednosti, i otkrićete da je u današnje vreme sramota biti 5,00 učenik i javno čitati knjigu. Takva su deca predmet poruge, a u tim godinama ona očajnički žele da budu prihvaćena u društvu… I šta se dešava? Ili napuste knjigu ili čitaju krišom.

I da ne zaboravim lošu ekonomsku situaciju. Naravno, uvek su tu biblioteke, ali i kod njih je problem nedostatak novca. Knjiga u papirnom obliku jeste u velikoj krizi, ali postoji PDF na netu 🙂 Raj za one koji su strastveni čitaoci, a ne mogu sebi da priušte nove naslove… Meni je zanimljivo to što mlađe generacije ne vole čitanje sa ekrana. Prosto neverovatno s obzirom na to da ne ispuštaju telefone iz ruku.

Dakle, čita se jer potreba za pričom je odvajkada  u čoveku i ne verujem da će ikada nestati… A u kom obliku će priča u budućnosti postojati, to ćemo tek da vidimo.”

UVEK PROĐEM KROZ SADA TIHU GIMNAZIJSKU ULICU

Zrenjanin i Herceg Novi imaju lepu kulturnu saradnju. Možeš li napraviti ličnu paralelu na polju kulture izmedju ova dva grada?

“Ne mogu da napravim paralelu jer u Zrenjanin dolazim tri ili četiri puta godišnje i to samo na nekoliko dana. A što se tiče kulturnih dešavanja u Novom, njih ima mnogo: Sajam knjiga, Trg od ćirilice, filmski festival, prolećni festival stripa, promocije knjiga, koncerti, izložbe slika i fotografija, razne tribine, i tako je tokom čitave godine. I naravno, sva ona dešavanja dok traju Dani mimoze, a oni su ovog februara obeležili svoj pedeseti rođendan. “

Saradjuješ li sa zrenjaninskim ustanovama kulture i možemo li očekivati promociju “Vizdaškog letopisa” u Zrenjaninu?

“Iskreno, nemam nikakakvu saradnju sa ustanovama u Zrenjaninu, osim poznanstava i prijateljstva sa osoboma koje rade u njima. Ali… postoje tri čarobna mesta u našem gradu: naša biblioteka sa starim bogatim knjižnim fondom i divnim bibliotekarima i knjižničarima,  prelepi muzej u koji sam dovodila i svoju decu, a planiram da ga opišem u završnoj knjizi Čardačke trilogije, i naravno, Teatar, omiljena knjižara Zrenjaninica. Što se tiče promocije novog romana u Zrenjaninu, još je neizvesna. Ja bih volela da je predstavim mojim Zrenjanincima. Možda na jesen u zrenjaninskom Muzeju. Videćemo još.”

Kako provodiš vreme kad dodješ u Zrenjanin?

“Zrenjanin je grad mog detinjstva i mladosti, tu su mi roditelji, sestra, porodica mog supruga, prijatelji, ali nikad nemam dovoljno vremena da se vidim sa svima. Naizmenično se javljam jednima pa drugima, kad je ko slobodan, tako se i sretnemo, ali uvek prođem kroz sada tihu Gimnazijsku ulicu i setim se kako je nekada vikendom bila puna mladog sveta. Osmehnem se s nostalgijom i pomislim – kako je nama bilo lepo!”

 

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh