I love Zrenjanin portal

  • Nexe
  • 3D gradjevinska kuca
  • Harmonija Zrenjanin
Vesti Zrenjanin

Violeta Todorov: Ljudima nas ne čine šaka, stopalo, ruka ili noga, već srce kojim volimo

Violeta Todorov je rođena u Zrenjaninu, a trenutno sa porodicom živi u Jarkovcu. Završila je srednju Ekonomsku školu “Jovan Trajković” u Zrenjaninu, smer pravni tehničar. Srednjoškolske dane provela je u Domu učenika Angelina Kojić Gina. Profesionalno se bavi sportom. Trenira tekvondo u klubu “Tigra” u Beogradu. Sport joj je, kaže, dao priliku da pored osvojenih medalja na svetskim i evropskim takmičenjima, proputuje i vidi nove zemlje, njihove kulture i običaje. A to je, objašnjava, neverovatno uzbudljivo. Ova devojka je, izmđu ostalih, obišla Veliku Britaniju, Jordan, Južnu Koreju, Tursku, Bugarsku, Grčku… Za sebe kaže da voli da se šali i zabavlja, upoznaje nove ljude i putuje. Violeta ima fizički hendikep, ali je to nikada u životu nije sprečavalo da ostvari svoje ciljeve. Kako zračiš tako i privlačiš – to je njen moto. O danima provedenim u domu učenika, ali i o životu sa hendikepom Violeta je govorila za portal I love Zrenjanin.

Violeta Todorov

Kako i po čemu pamtite vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina? 

Dom u kojem sam boravila kao srednjoškolka mi uvek budi lepa sećanja. To iskustvo je za mene zaista neporocenjivo. Upoznala sam prijatelje za ceo život, osamostalila sam se i postala tolerantnija, snalažljivija, komunikativnija i sigurnija u sebe. Tokom boravka, svoje slobodno vreme koristila sam tako što sam učestvovala u mnogim sekcijama organizovanim od strane naših vaspitača. Sve te aktivnosti pomogle su mi da u potpunosti ispoljim svoju kreativnost, usvojim nova znanja i veštine.

I Taxi Zrenjanin

Po čemu pamtite Zrenjanin i koliko se često setite vremena kada ste ovde boravili? 

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Zrenjanin me uvek seti na dane moje rane mladosti. Moje bezbrižne srednjoškolske dane, na boravak u spomenutom Domu, izlaske i druženja. Iako je mali, Zrenjanin ima posebno mesto u mom srcu.

Kako zračiš – tako privlačiš

Da li dolazite u Zrenjanin i koliko često? 

Iako me sada poslovne obaveze više vežu za naš glavni grad, dolazim i u Zrenjanin. Zrenjanin je mom selu najbliži grad, a i moj brat se tamo školuje pa me s vremena na vreme put dovede u Bečkerek.

Da li Vam i šta nedostaje, a što je iz perioda kada ste bili učenik u školi u Zrenjaninu?

Period pohađanja srednje škole i sam boravak u Domu su jedan od najlepših perioda mog života. Bilo je tu stvarno svega. Neponovljivi su to trenuci i nezaboravne uspomene.

Koliko Vam je školovanje u Zrenjaninu i boravak u Domu učenika pomogao da pronađete sebe i svoj životni put?

Zahvalna sam svim svojim profesorima i vaspitačima koji su mi uvek pružali pomoć i stajali na raspolaganju. Domski i đački život je jako važan za oblikovanje i usmeravanje čoveka.

Kako su Vas ostali stanari Doma prihvatili, budući da ste bili “drugačiji” od njih?

Kako zračiš tako i privlačiš! Ostali učenici su me prihvatili kao i svaku drugu osobu i moj fizički hendikep nije uticao na moj društveni život unutar doma. Smatram da kada nekoga upoznaš i svidi ti se njegova unutrašnjost, njegov fizički izgled ti neće biti prepreka u sklapanju prijateljstva. Bilo da je u pitanju telesna masa, boja kože, oblik nosa ili kao u mom slucaju, hendikep. Drago mi je što sam u domu bila okružena ljudima koji dele moje mišljenje.

Koliko je važno biti jak kada ste u situaciji u kojoj ste Vi i drugi ljudi koji imaju neki hendikep?

Nikada ne treba odustajati i treba biti jak. Sama činjenica da niko na svetu nije kao ti, zbog čega smo jedinstveni, je dovoljna da osetiš svoju vrednost. Bitno je imati cilj, a sve drugo je onda lakše.

Fizički hendikep ne mora da bude prepreka za ispunjenje želja

Zašto je bitno da Vas ljudi gledaju kao sebi ravnima?

Zapamtila sam jednu stvar, bez našeg pristanka, niko u nama ne može izazvati osećaj manje vrijednosti. Jedina i prava vrijednost je ona koju ti osećaš. To je znanje koje dolazi iznutra, osećaj vrednosti.

Iako ste osoba sa henidkepom uspešno slikate. Kako to postižete i odakle interesovanje za slikanjem?

Interesovanje je počelo još od ranijih godina kada sam bila veoma mala. Mama je pričala da sam više volela da crtam i švrljam šarenim bojama nego da se igram sa lutkama.

Šta najčešće slikate i gde završavaju Vaši radovi?

Kada stvaram sliku volim da imam prizore iz svakodnevnog života, sećanja na drage uspomene, putovanja, svoje veselo društvo i moje kućne ljubimce. Neki od radova završavaju kod ljudi koji su mi dragi. Takođe, jednu sliku poklonila sam Domu učenika Angelina Kojić-Gina u kojem sam provela četiri godine.

Član ste para tekvondo tima reprezentacije Srbije. Trenirate u klubu “Tigra” u Beogradu. Kako ljudi reaguju na to čime se sve bavite?

Obično se iznenade. Bude im neobično. Ali uvek kažem, sve se uči od malena, kako ostali ljudi tako i ja, samo možda drugačije i na svoj način. Nema tu mnogo filizofije. Jednostavno je sve.

Ljudima nas ne čini fizički izgled, već sposobnost da volimo

Da li ste u kontaktu sa nekim ko je u isto vreme kada i Vi živeo u domu?

Naravno, ostala sam u kontaktu sa mnogim bivšim stanarima doma i čujemo se. Okolnosti su takve da ne stižemo baš aktivno da se družimo i vidimo.

Šta biste poručili onima koji možda ne gledaju blagonaklono na boravak u Domu učenika? Da li ste, možda i Vi u dom došli sa predrasudama, a iz njega izašli sa promenjenim mišljenjem?

Naporotiv u Dom sam došla bez ijedne predrasude. Moji roditelji smatrali su da je Dom najbolje rešenje za mene jer u Dom nisam došla sama. Uz mene je bila moj sestra Viktorija, koja je krenula godinu dana ranije u školu. Samim tim bile smo u istom razredu tokom cele osnovne škole. Tako smo nas dve zajedno popunjavale konkurs za internatski smeštaj i bile smo u istoj sobi. Imala sam sreću da steknem i veoma dobre prijatelje. Sve je to doprinelo da moje iskustvo u Domu bude zaista pozitivno. Najveća prednost u Domu jeste druženje koje je trajalo 24 sata. Za mene je to bilo jako važno jer sam ja osoba koja obožava da se druži. I danas sam takva. Svaki svoj sekund slobodnog vremena posvećujem prijateljima.

Šta biste poručili ljudima koji imaju neki oblik invaliditeta ili hendikepa?

Ako su tužni, samo treba da promene ugao gledanja. Znate, nas ne čini ljudima naša šaka, stopalo, ruka, noga… Mi smo ljudi zbog našeg srca. Ono sve pokreće. Čini nas sposobnima da volimo, a ljubav je smisao života. Tu podrazumevam ljubav prema našim bližnjima, prema našem mestu rođenja, prema narodu kom pripadamo. Kad svoje dane ispunimo pozitivnim emocijama, sporedne stvari postaju potpuno nevažne. Iako neko ima hendikep, to ga ne sprečava da voli, a kada volimo sve je lepše i lakše.

Fotografije ustupila Violeta Todorov

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh