Vetrenjača je krajem XIX veka u Vojvodini bilo 282, danas ih je tek 11 i nijedna nije u funkciji, navodi se u monografiji Živane Krejić – Vetrenjače Vojvodine nekad i sad.
Nekoliko takvih objekata još uvek postoji i u našem neposrednom okruženju kao nemi svedoci jednog dela istorije. Pored one često pominjane u Melencima „Bošnjakove“, koju zbog blizine putu Melenci – Bašaid putnici mogu da vide kao na dlanu, ona u Belom Blatu daleko je od bilo kakvog puta, sklonjena od pogleda u malom šumarku i destinacija je tek nekolicine znatiželjnika koji svrate do dvorišta trskare na obodu ovog mesta.
Vetrenjače danas sve više ostaju samo u sećanjima najstarijih sugrađana kao i na retkim izbledelim fotografijama s početka 20. veka. Tako o vetrenjačama npr. u Kumanima, Bočaru ili Đurđevu svedoče samo fotografije, a one sa boljom sudbinom možemo videti u Bačkoj Topoli, Bečeju ili Karađorđevu. Ipak nijedna nije ni blizu, ni nalik ovakvim objektima koji sijaju u susednoj nam Mađarskoj, a o Holandiji tek da ne trošimo reči. Dok se u tim zemljama vetrenjače koriste čak i u privredne i poljoprivredne svrhe (proizvodnja elektirčne energije, pumpanje vode) ili su objekti ugostiteljskog tipa kod nas su tek u najboljim slučajevima koje možemo nabrojati na prste jedne ruke, nešto nalik muzeju. O jednoj vetrenjači koja kao i mnoge čeka neku bolju sudbinu pričao nam je Adam Jonaš iz Belog Blata koji je kao dete imao priliku da nosi pšenicu na mlevenje kao i da se sa svojim drugarima igra u i oko nje.
.gif)
.gif)
