Vaskrsija Kovačević je rođena poslednjeg dana aprila 2005. godine u Subotici. Muzičko obrazovanje započela je u MŠ Novi Kneževac, odsek klavir. Sa 13 godina upisuje nižu muzičku školu odsek solo pevanje u klasi prof. Ljiljane Lončarević. Svoje srednjoškolsko obrazovanje nastavlja u MŠ „Josif Marinković“ u Zrenjaninu, gde upisuje solo pevanje i od tada je u klasi prof. Ane Aleksić Šajrer. Vaskrsija je nosilac brojnih nagrada u oblasti muzičke umetnosti.
Kada ste odlučili da se bavite muzikom?
Muzikom se bavim od malena, pa, nažalost, ne mogu tačno da kažem momenat kad sam počela. Konkretno operom sam krenula da se bavim sa nepunih 13 godina.
Zbog čega upisujete Muzičku školu u Zrenjaninu i kakva su Vaša iskustva u ovoj školi?
Iskrena da budem uvek sam htela da upišem muzičku školu, ali nisam znala koji smer. Činjenica je da sam počela prvo da se bavim pop muzikom i u 8. razredu sam već dobila diplomu za performera. Odnosno završila sam srednju školu za pop muziku. Ideju za srednju školu klasične muzike sam dobila kad sam se zaljubila u operu.
Imala sam bliže muzičke škole, ali kad sam upoznala prof. Anu Aleksić Šajrer kod koje sam sad u klasi, za mene druga opcija nije postojala, znala sam svoj put. Upoznala sam divne ljude i potpuno sam se sklopila sa Zrenjanincima. Putovala sam na mnoga mesta, ali toplije i brže nisam bila prihvaćena nigde drugde.
Nagrade i priznanja
Do sada ste učestvovali na brojnim takmičenjima. Koje ste sve nagrade osvajali?
Tokom školovanja osvajala sam mnoge nagrade od kojih bi izdvojila Laureat Republičkog takmičenja pretkategorija niže škole, I nagrada na Međunarodnom takmičenju „Nikola Cvejić“ u Rumi, I nagrada na Međunarodnom takmičenju „Vera Kovač Vitkai“ Novi Sad, Laureat Međunarodnog takmičenja „Mita Topalović“ u Pančevu, I nagrada na Republičkom takmičenju, Laureat – Republičko takmičenje kamerne muzike u Beogradu, I nagrada na Međunarodnom takmičenju solo pevača “ Lav Mirski“ Osijek, Hrvatska, I nagrada na 31. Obzorjima na Tisi i specijalna nagrada za najbolje izvođenje kompozicije Josifa Marinkovića.
Šta za Vas znače ova priznanja? Koliko je čast osvajati ih, a kolika je to i obaveza da se bude što bolji iz nastupa u nastup?
Priznanja za mene su kao prvo velika čast, ali takođe su i podsetnik da ako nastavim da vežbam mogu da postignem i više. Ne gledam na takmičenja kao na obavezu, više ih postavljam na mesto nagrade nakon rada i truda. Kao neka velika petica posle duge nedelje konstantnog učenja. To je nešto što me podstiče da vežbam i da budem istrajna u tome. Takođe, najbolji način da se pređe preko treme je da se što više puta susrećem sa njom.
Nije lako vežbati naporno i biti zdrav
Šta je za Vas najveći izazov kada je reč o solo pevanju i nastupima?
Najveći izazov je izbalansirati rad i zdravlje. Ako vežbam „punom parom“ konstantno, napredujem tehnički, a umaram se fizički i onda sve to što sam navežbala ne mogu da iznesem, jer mi je telo preumorno. A ako se odmorim nekoliko dana onda mi je telo dovoljno odmorno da otpeva sve što treba, ali nisam u dovoljno velikom treningu da tehnički iznesem sve što sam vežbala pre odmora. Nažalost, još nisam našla taj neki balans, ali s dovoljno iskustva za nekoliko godina možda naučim šta odgovara mom telu.
Koji je Vaš repertoar tj. šta najviše volite da pevate?
Za razliku od instumentalaca, mi pevači program prelazimo dosta brzo tako da, iskreno da vam kažem, nemam baš neko određeno delo koje mi duže vreme bude na repertoaru. Jedan od ciljeva od početka mog muzičkog putovanja je uvek bila kompozicija Rachmaninoff „Zdes khorosho“, a verovali ili ne polako se bližim tom cilju.
Kako izgledaju pripreme za jedan ozbiljan nastup?
Uglavnon ujutru neka sveža ili kuvana hrana, vežbe disanja i malo istezanja. Upevavanje, prolaženje programa. Ponavljanje prevoda i značenja priče i na kraju svega šminka, frizura i naravno haljina.
Koliko je bitno obrati pažnju na svaki detalj – od samog izvođenja kompozicije do frizure, šminke, garderobe…?
Verujem da je bitno kada je ozbiljan posao u pitanju. Uspešniji ljudi se oblače u skladu s temom muzičkog dela koje izvode. Mi početnici uglavnom oblacimo šta imamo, jer je dosta skupo ispratiti teme svakog koncerta. Što se tiče kompozicije jako je bitno dobro analizirati priču i naći bilo šta u delu sa čim možemo da se poistovetimo. Mlađi ljudi poput mene, koji još nisu doživeli puno toga u životu, neke ozbiljnije teme možda mogu glasovno da iznesu, ali nemaju dovoljno emotivnog iskustva da bi preneli to na publiku. Tako da ću vam na ovo pitanje tačnije odgovoriti kad budem imala više iskustva.
Predrasuda je da je pevanje lako
Da li, po Vama, ljudi shvataju koliko je pevanje ozbiljan posao, koliko zahteva truda i rada ili, ipak, ne?
Ne mogu sve ljude da stavim u isti koš što se tiče predrasuda, ali većina ljudi ne shvata koliko je ovaj posao zahtevan i težak. Dobijala sam komentare: „što sad vežbaš kad znaš da pevaš“ ili „ma to ti je lako samo staneš pevaš i dobiješ pare“. Da ne ređam dalje, ali iskrena da vam budem i ja sam tako mislila dok nisam probala, jer je pop mnogo lakši i manje zahtevan, dok je opera jedna tehnika za koju treba vremena, strpljenja i motivacije.
Kako ste Vi doživljavali pevanje, pre nego što ste se odlučili da se za to školujete?
Pevanje sam doživljavala mnogo drugačije pre nego što sam se oprobala u njemu nego sad. Pre mi nije zvučalo teško, jer se po pevačima videlo da pevaju sa lakoćom i bez ikakvog naprezanja. Nakon što sam i sama probala da pevam shvatila sam da je preteško i mnogo izazovno. Početak je bio najteži. Nezreli glas koji tek sad sazreva bio je poprilično težak za kontrolisati, ali posle nekoliko godina sam se polako uhodala.
Kako su Vaši najbliži reagovali kada ste rekli da ćete se baviti muzikom, a kako danas kada vide sve Vaše nagrade?
Moji roditelji su znali da ću se ja baviti muzikom još i pre mene, a mojim nagradama se ponose s istom radošću koliko god male ili velike bile.
Kakvi su Vam planovi za budućnosti?
Planove za budućnost ne bih puno da otkrivam, ali svakako bih nastavila ovim pravcem.
Šta biste poručili onima koji se dvoume da li da upišu muzičku školu?
Ako se dvoume, to znači da im želja nije dovoljno velika ili im je strah previše duboko usađen. Šta god da je od ta dva, neka prvo to prebrode, pa će imati čistu sliku pravog odgovora.
.gif)
.gif)
