Daleke, nedodirljive 1854. godine, na dan 29. aprila, u lokalnim novinama „Gross-Becskerek Wochenblatt“, osvanuo je oglas u kome slikar kaligraf Ištvan (Stefan) Oldal obaveštava mesnu publiku da počinje sa izradom fotografskih portreta u svim formatima, po želji i zahtevima cenjene klijentele.
Tako je na ovim prostorima začela istorija fotografije, istorija zanata ili umetnosti, kojom se mogla poboljšati i zaustaviti prolaznost. Prvi svetlopisac u varoši sa sopstvenim ateljeom, ubrzo je u njemu počeo da portretiše bogate gazde, trgovce, zanatlije, obične bečkerečke porodice.. Odlazak kod fotografa, na „svetlopisanje“, uključivao je pravi kućni i porodični ritual – šila su se i peglala odela, doterivale frizure, kupovali šeširi, nove košulje i kravate. Dugo su se birali dan i vreme za taj radostan događaj. Po fotografiju se odlazilo porodično, s nestrpljenjem. Potom bi se uramljivala i pedantno postavljala na neki od zidova u gostinskoj sobi, kao kakva kućna relikvija, za tadašnje i generacije buduće…
Vek i po od tih izbledelih godina, neumitni civilizacijski napredak ugasio je mnoge lepe običaje. Porodice za posetu fotografu više nemaju vremena, ali ni preterane potrebe, s obzirom na prisustvo fotoaparata u gotovo svakom domaćinstvu. Po zidovima soba veša se sve osim uramljenih portreta, a i one neophodne fotografije, za dokumenta, brojni današnji svetlopisci izrađuju za nekoliko minuta. Draž iščekivanja više ne postoji. Tehnologija je progutala sve nekadašnje rituale, pretvorivši umetnost u industriju. Samo još stare, sačuvane fotografije, svedoci iste one pobeđene prolaznosti, u nekom zapećku nezaborava, kazuju priče i događaje o vremenima, za nas nedosegnutim i nepoznatim….
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
