Vandali kažnjavaju grad jer njih nema ko(da kazni)

Juče je, iako vetrovit, dan u Zrenjaninu bio lep. Nakon šetnje oko jezera i potrage za „devojkom“ našeg labuda Laleta, namera mi je bila da sednem na jednu od klupa. I mogla sam, ali „malo sutra“.

Neki su se potrudili da od lepih klupa naprave „ono što je od njih ostalo“. Po njima ovo verovatno i nije totalna šteta jer su se smilovali pa bar ostavili čelični deo klupe. Hej…Teško mi je da shvatim ovo i mislim da me svaki put oči zabole kada vidim grafit ispisan na sveže okrečenim fasadama, i sve te polomljene kante, klupe, saksije.

Pa ne trebamo baš svugde da stavljamo naš potpis, ionako nas, kao naciju, svi znaju.

Teško nam ide civilizovanje i vaspitanje. Nije li poražavajuće da grad kupi u jednom momentu oko 250 plastičnih kontejnera ne bi li se uklopili u Evropske trendove za kojima kaskamo ne jednu nego nekoliko decenija, a da onda za nepune dve godine spalimo više od 80% pomenute ture zelenih kontejnera. Ne zna se ko je u toj priči bio gori, da li oni destruktivni dežurci kojima je javni mobilijar slabost ili oni koji su se grejali na čvrsto gorivo, pa su praznili pepeljare iz peći sa još neugašenim žarom. Više puta je tako dolazilo i do požara u kamionima gradske čistoće, nakon što su komunalci kontejner sa tinjajućim žarom ispraznili u auto smećar, da bi posle izvesnog vremena shvatili da se nešto baš dimi i da je opet nečija nepažnja moga da izazove katastrofu. Pa mislim stvarno, neće valjda neko da duva u žar kad isti može da se zvizne u kontejner… I onda se, nakon bezuspešne borbe s nesavesnim građanima, preduzeće „Čistoća i zelenilo“ oglasilo saopštenjem koje je trebalo da nam fino kaže da još uvek nismo dorasli plastičnim kontejnerima, i da smo na nivou limenih. Dakle – mozak nam je još uvek zakrečen, vidimo se za 20 godina na novoj proveri.

Padoše mi na pamet i svetiljke u parkovima koje su jedno vreme bile strahovito urnisane od strane tih dežuraca koji noću ordiniraju gradskim parkovima, uglavnom vikendom. Malo – malo pa smo,mi ostali, u potpunom mraku bauljali pored jezera ili kroz parkove vraćajući se kući. Ko zna koliko smo tada para iz gradskog budžeta spiskali na saniranje besnih ispada. E onda smo se u toj našoj borbi protiv destruktivaca popeli nivo više, pa smo kupili anti-vandal kugle koje su skoro pa neuništive. I eto poruke situacije – hteli smo da budemo moderni al nismo još tome dorasli. Zamislite poražavajući čin vraćanja limenih kontejnera i postavljanja kugli kojima niko ne može ništa. To je čin kada postajemo svesni gde smo ili i dokle smo stigli. A stigli smo tamo gde smo bili, u prevodu – nowhere. Bahati, nevaspitani, destruktivni – mnogo je takvih. A nije problem samo što su oni takvi, nego je još veći problem što nema ko da ih kazni. Što nikad nisu došli u situaciju da neko upre javno prstom u njih i kaže „Ti ………. polomio si novu klupu na gradskom jezeru, koja je javna imovina i koja je koštala toliko i toliko“. Ma šta štetočine briga koliko je koštala, sve dok je njihov džep nedodirljiv. Ali bi zato prva javna i visoka kazna za divljanje po mobilijaru itekako otvorila mnoge oči. Grad bi trebao da osmisli radikalna rešenja jer je evidentno da imamo jedan broj nekontrolisanih omladinaca koji ne zna gde da usmeri preveliku dozu snage. A ne da se reaguje uvek mlakim apelima u lokalnim medijima da je „eto počinjen još jedan vandalizam“, te da se istog dana postave nove plastične kante, klupe i ostalo. Dakle, uvek se nađu pare za plaćanje štete nečije dece i tako u krug, iz kojeg nećemo izaći nigde, ali baš nigde.

Da li je iko ikada kažnjen za čupanje muškatli iz saksija na malom mostu kod Suda, za prevrtanje betonskih žardinjera i đubrijera u parkovima, za lomljavu kandelabara? Ma nije. Teško ih je uhvatiti, jel?! Lakše je izdvojiti nove novce iz budžeta i krpiti rupe. Daj da ne pravimo te rupe ni na ulicama ni u glavi i da počnemo da razmišljamo da nekim stvarima mora da dođe kraj.

Šta je sa obećanim video nadzorom oko gradskog jezera, šta je sa komunalnom policijom? Pa ništa. Za prvo verovatno nema para, a ovi drugi – samo oni znaju gde su. Ako već znamo da je u gradu ustaljena krađa bista, najpre u Karađorđevom parku, zašto to ne posmatramo kao rizično mesto. Zašto parkove ne bismo osigurali i obezbedili nekim čudom tehnike, video nadzorom recimo? Sad će neki da kažu „ pa još uvek je aktuelna ideja, to je u planu“. Jeste, poslednjih deset godina. Možda imamo problem sa tim gde instalirati kameru u sred parke. Da pitamo strance ne vredi, ne znaju oni to…To je upravo srpska istina – da uvek imamo problemo koji ostali ne znaju da reše jer se kod njih takvo nešto odavno ne dešava, njima budalaštine ne padaju na pamet. Ako nekom i padnu, zadrže je u svojoj glavi. Zamislite da onaj gore pomenuti ostatak u klupe u jednom gradu veličine Zrenjanina, osvane u Švajcarskoj? Pa neko bi bio delete sa liste uzornih građana.

Zašto Novobečejci imaju onaj prelepi Tiski kej, očuvane klupe, smećarnike, čistu, nezagađenu zelenu travu? Pa verovatno zato što vole i poštuju svoje mesto za život. Zato što sve to osećaju kao SVOJE. Stigli smo do poente problema! Znači bahatost se zasniva verovatno na osećaju da to : NIJE MOJE. I dok god tako budemo razmišljali šetaćemo po dnu.

Mi ostali, kojima smeta ponašanje štetočina možemo samo da budemo kivni i da posmatramo nekontrolisano stanje. Ponešto i možemo, kao građani da uradimo, ne u smislu reparacije izgorelih kontejnera, ali možemo mnogo da pomognemo ako ne okrenemo glavu kada naiđemo na vandalsko ponašanje. Možemo da izvadimo mobilni telefon i slikamo „junake“ pa da ih učinimo poznatim kad se već toliko trude…Da bar zbog svojih nedela žive u sramoti, kad već kažnjavanju, kao ni plastičnim kontejnerima – nismo dorasli.