Iritantna mi je sintagma „vanredno stanje“, toliko iritantna kao i onih famoznih Dinkićevih 1000 evra. Ono kad nam pričaju nešto što ne vidimo. Da pojednostavim misao-šuplja obećanja. Smešno je to kako mi , kao država(ne mislim na narod čiji se glas ovde ne traži onako alavo kao na izborima) na spoljnoj temperaturi od 40 stepeni razmišljamo i polemišemo o vanrednom stanju do prve kiše ili pada temperature kada se sve brzo zaboravi. Pitanje vanrednog stanja nikad nije odmaklo dalje od novinskih natpisa i predlaganja. I o tom stanju uglavnom pričaju oni koji su zdravi i uz to rade u klimatizovanim uslovima. Oni koji imaju zdravstvene probleme i jedva dolaze i odlaze na posao, rade u neadekvatnim uslovima neprilagođenim tropskim danima – retko kad dođu do novina. Retko, jer ne ide u prilog mnogima. Generalno, vlada mišljenje da će „svet“ da stane ako se uvedu vanredne mere, da ćemo za nedelju dana da propadnemo… Propali smo kao zemlja i na -270C i na +40, to bar nije sporno.
Mišljenja sam i da sloj nemilosrdnih privatnika kojima jedan radnik radi za troje verovatno kod kuće ima privatan oltar pred kojim se mole da vreme malo o’ladi kako država ne bi pod pritiskom morala da proglasi vanredno stanje. Čast izuzecima koji razmišljaju o svojim radnicima kao osnovnom resursu. Razumem ja i da svako ima svoju računicu, ali treba razmišljati i da je ima i ljudski organizam. S obzirom da je svako leto toplije od prethodnog više ni oni uobičajeni saveti koji se plasiraju čim temperatura raspali preko 32 na skali – slabo ili ne pomažu. Sve je ok, urednici nedeljnika posvećenim zdravlju se svojski trude da u saradnji sa lekarima daju neki savet za lakši život u srpskim tropima, ali poslednjih godina baš i ne fercera kao ranije. Nedavno sam imala utisak da će mi se, u sred paklenih 390C, na vrelom betonu istopiti đon i da ću do kuće doći bosa. Usput dok sam se stapala sa asfaltom pored mene je prošlo troje kola Hitne pomoći u razmaku od po 10-tak minuta. Međutim, po izveštaju iz Hitne „sve je ok dragi sugrađani“, niko ne pada po ulici…. Sreća. Zato i nema vanrednog stanja. Neće ga ni biti osim u, kako sam rekla, praznim najavama i nagađanjima. I taman kad budemo „kao blizu“ – proći će leto… Nema veze, doći će naredno i pričaćemo opet isto…
Leya81
.jpg)
.gif)
.gif)
