I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • 3D gradjevinska kuca
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Upoznajte oca Eliasa – Indonežanina koji je zavoleo Zrenjanin

Tendencije su takve da nažalost poslednjih godina sve više ljudi, posebno mladih, odlazi iz zemlje, ali i Zrenjanina. Najčešći razlozi za takvu odluku jesu nezaposlenost, mala primanja, opšta nesigurnost u vreme koje dolazi. Ne često, ali može se naći i suprotan primer, kada neko izdaleka dođe u naš grad i iskreno ga zavoli.

Elias Ohoiledwarin SVD, 39-godišnji katolički sveštenik poreklom iz Indonezije, trenutno je na službi u Zrenjaninu. U razgovoru sa njim saznali smo na koji način je proveo detinjstvo u svojoj zemlji, kako je izgledao njegov prvi susret sa Evropom, njenom kulturom i načinom života, kako ga je put naveo u veliki Čikago, pa zatim i u naš grad.

Život u Indoneziji

Indonezija je država-arhipelag i zauzima četvrto mesto po veličini u svetu. Nalazi se u Aziji i to je zemlja sa najvećom muslimanskom populacijom. Sastoji se od 17000 ostrva, ima više od 400 etničkih grupa. Svaka od njih ima svoj matični jezik, ali svi zvanično koriste indonežanski, za svakodnevnu konverzaciju sa drugima. Vrlo je interesantna i kulturno veoma bogata zemlja. Glavni grad je Džakarta koji se nalazi na ostrvu Java, a takođe jedno od izuzetno poznatih ostrva je Bali.

Fordomanija

– Dolazim iz istočnog dela Indonezije koji je blizu Australije, tačnije Papua Nove Gvineje, tako da sam živeo daleko od glavnog grada, počinje svoju ispovest Elias Ohoiledwarin.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

– Indonezija je veoma religiozna zemlja. Svako mora da se opredeli za jednu veru, takvi su zakoni i pravila. U našoj zemlji imamo 6 zvaničnih religija, od kojih najviše pripadnika ima muslimanska vera, zatim hrišćanska (rimokatolici i protestanti), a prisutni su budizam, hinduizam i konfučijanstvo. U prirodi svakog Indonežanina je da pripada nekoj religiji i nezamislivo je da se desi suprotno.

Uprkos svim tim različitostima, narodi u Indoneziji žive u miru i toleranciji

– Jedna od osnovnih stvari koja se uče u školama je tolerancija. Deca od samih početaka uče kako da žive zajedno, kako da se slažu – ali ne samo zbog razlike u veri, nego i iz razloga suživota velikog broja različitih etničkih grupa.

– Mi se nalazimo u istoj školi, u istoj učionici, ali smo skroz drugačiji. Tako se dešava da se u jednoj učionici nalaze pripadnici i 6-7 različitih etničkih grupa i svi imaju svoj jezik i kulturu, ali smo ujedinjeni indonežanskim jezikom, zastavom i zakonom. Upravo taj pluralizam je ono što nas čini Indonežanima, jer nama je čudno ako smo svi isti. Ponekad je sve ovo i veliki izazov, ali iz druge perspektive, to je blagoslov za nas i čini nas bogatim i posebnim.

– Tako sam u mom školskom odeljenju, od 42 učenika, bio jedini katolik, a svi ostali bili su muslimani. Nikada nije bilo problema, imao sam dobar odnos sa svim svojim drugarima i drugaricama.

Nije često, ali dešavaju se i situacije u kojima su muž i žena poreklom iz različitih etničkih grupa, različitih religija.

– Roditelji nas često savetuju da ne izlazimo iz svojih okvira, ali ljubav je ljubav, a kada se desi, supružnici moraju da se odluče samo za jednu tradiciju po kojoj će živeti, što je veoma teško. U Indoneziji je najsnažnija identifikacija ljudi sa religijom, zatim etničkom grupom i tek nakon toga dolazi nacija.

Kultura i klima u Aziji su veoma različite u poređenju s Evropom. U Indoneziji je uvek toplo, što utiče na način života, slobodno vreme, ali i raspoloženje ljudi.

– Badmiton je najpopularniji u mojoj zemlji i u školi je obavezan, zatim su tu još odbojka i fudbal. Popularan je i „takro“ koji je tradicionalni sport, a svaka etnička grupa gaji po neki svoj – neki su sa bambusom, neki sa životinjama ili u moru.

– U Indoneziji je uvek leto, što sigurno utiče i na raspoloženje ljudi da budu socijalniji. Vreme nije toliko važno, desi se da neko ode do prodavnice, ili sretne nekog i ostane po 1-2 sata, ljudi jako vole da se druže. To je jedna od razlika u odnosu na Evropu gde sam primetio da ponekad ne poznajemo ni svoje komšije i nemamo nikakav odnos sa njima što bi bilo veoma čudno u mojoj zemlji.

Studiranje u Evropi

Eliasov san je bio da studira u inostranstvu i uvek je o tome pričao sa roditeljima. Prilika se desila 2002. godine kada je dobio ponudu da dođe u Budimpeštu kako bi studirao teologiju. Naravno, prihvatio je.

Bilo je veoma teško privići se na život u Evropi. Bio je to moj prvi odlazak iz Indonezije u neku drugu zemlju kada sam otišao na studije. Bio je to baš veliki skok, iz Azije u Evropu, iz Indonezije u Mađarsku. Nisam ni znao pre toga gde je Mađarska, kojim jezikom tamo govore.

 

Prva 3 meseca su bila poput medenog meseca – novi grad, velike zgrade, ljudi, i u tom periodu je samo uživao. Nakon toga počinje da uočava razlike i pokušava da se suoči sa njima.

– Prva zima je bila užasna, ni dan danas se još nisam u potpunosti navikao na nju, a i hrana je mnogo drugačija u odnosu na onu kod kuće. Najveća razlika je u stilu života. Čudan je bio osećaj biti u tako velikom gradu s velikim brojem ljudi, a ipak biti sam. Taj način na koji ljudi ostvare međusobne kontakte mi je bio čudan, posebno što su svi tako ozbiljni, ne smeju se mnogo, ne pokazuju radost.

– Postoji jedan primer kada sam sa prijateljem ušao u autobus i počeli smo da pričamo malo glasnije, što je kod nas normalno, a odjednom su svi počeli da nas gledaju. Počeli smo da se smejemo. Ubrzo su nas upozorili i rekli da tu nema ničeg smešnog.

Kultura je veoma različita. Azijska kultura i evropska razlikuju se po tome što je azijska mnogo društvenija, ljudi uvek razmišljaju o grupi, dok su u Evropi ljudi više okrenuti sami sebi. Porodica je veoma jaka kao i etnička pripadnost zato što je to stvar identiteta.

Škola mu se dopala. Predavač  je govorio 3-4 jezika, a drugari iz razreda su takođe bili iz drugih zemalja – Japanci, Koreanci, Kinezi, Rumuni, Italijani…

– Formalno, godinu dana smo išli na kurs mađarskog i imali toliko vremena da naučimo jezik. Nakon toga nastavljamo da studiramo teologiju, ali bilo je to premalo i nisam dovoljno naučio. To je bio glavni problem na prvoj godini. Nisam odustajao, vredno sam radio i na kraju sam ga usavršio.

– Nakon završetka studija radio sam 2 godine u Ostrogonu, malom gradu blizu Budimpešte, posle toga još 4 godine sam proveo u Kesegu, gradiću na granici između Austrije i Mađarske, a zatim odlazim u Čikago. Tamo sam proveo 2 godine.

Dve godine u modernom Čikagu

Imidž koji Sjedinjene Američke Države imaju u Indoneziji je veoma loš. Većina stanovništva je muslimanske veroispovesti, a kao što je poznato, oni baš ne vole Amerikance. Zbog toga je Elias bio pomalo uplašen, ali kada je tamo stigao, veoma se iznenadio.

 – Američko društvo nije onakvo kakvo sam mislio. Vrednosti koje njihov narod gaji poput tolerancije, poštovanja prema drugim narodima i kulturama, pružaju šansu svima koji dođu u njihovu zemlju. Amerika je multikulturalno društvo, tamo živi mnogo naroda, ima Meksikanaca, Iraca, Italijana, Srba – posebno u Čikagu i mnogih drugih. Živeo sam blizu mađarske, srpske i poljske zajednice koja se nalazi u severnom delu Čikaga i interesantno je da smo posebno često posećivali baš srpsku pijacu.

– Uticaj hrišćanstva u Americi je veoma jak. Ljudi su veoma religiozni, provode nedelju u crkvi. Ima mnogo crkvi, pomažu jedni drugima, veruju u boga. Veoma su otvoreni i prijateljski nastrojeni, što je za mene bilo veliko iznenađenje. Javljali su mi se na ulici iako ih praktično nisam ni upoznao, pitali kako sam, što u mađarskoj nije bio slučaj.

Dolazak u Zrenjanin

Nakon boravka u Čikagu, Eliasa je pre 9 meseci, put naveo u naš grad.

– Ustvari ja najviše i želim da budem u nekom manjem gradu, život u velikom me umori. U Indoneziji sam odrastao u malom mestu, nešto manjem od Zrenjanina.

– U Budimpešti sam proveo prelep period tokom studiranja, upoznao svaki kutak tog grada i smatram ga svojom drugom kućom. Čikago je takođe veoma velik grad, moderan, i život u njemu je potpuno različit. Čovek može da uživa u svim sadržajima koje nudi veliki grad, ali ko smo mi zaista tamo? Za mene je dom mesto gde imam porodicu, prijatelje i ljude oko sebe sa kojima komuniciram, a toga nema toliko u velikim mestima. Zato sam veoma srećan što sam sada ovde jer želim da živim jednostavan život u malom gradu.

– Mnogo mi se dopada Zrenjanin, tako je mirno, tiho, nema velikih gužvi. Ne moram ujutru kada ustanem zajedno sa svima da ulazim u jurnjavu da bih stigao negde prepunim gradskim prevozom, mogu da stignem da se vidim sa prijateljima i što mi je veoma važno, imam vremena da budem sam sa sobom. 

On više voli starije gradove, one sa dugom istorijom, zanimljivom pričom, gde svaka zgrada govori o životu koji se vodio nekada davno.

– Zrenjanin mi je veoma lep. Zgrada Gradske kuće, Mali most i Rimokatolička katedrala su pravi simboli grada. Ima dugu i zanimljivu priču koju sam počeo da učim. Same zgrade govore o onome šta je grad nekada bio i kako se život odvijao u njemu. Vidi se da je bio jedan od najvećih industrijskih gradova i igrao važnu ulogu u razvoju zemlje, što mi je vrlo interesantno.

– Ljudi su ovde prema meni izuzetno ljubazni, pozdravljaju me i prijateljski su nastrojeni.

U samoj crkvi je drugačije od onoga sa čim se se susreo u Mađarskoj, ali se trudi da uvede neke novine.

– Ovde služimo uglavnom mađarskoj populaciji koja živi u Zrenjaninu. Nema nas mnogo i uglavnom u crkvu dolaze stariji ljudi, a polako nas je sve manje. Mladi ljudi odlaze iz grada i zemlje, starijih ljudi je sve manje i ponekad čudno deluje kada tako velika crkva bude prazna.

– Slobodno vreme koristim tako što učim decu da sviraju gitaru ili ih vodim da igraju fudbal, posećujem porodice, prijatelje. Imamo časove gitare koji su besplatni, deca su bila zainteresovana, porodice su pružile podršku i za sada su oformljene 4 grupe. Pokušavam da unesem neke novine u crkvu, posebno za mlade, za decu, poput onih koje sam video u drugim državama u kojima sam živeo.

Planovi za budućnost

Eliasa zovu da propoveda i u drugim mestima u Vojvodini, a on ima u planu i da predstavi kulturu svoje zemlje sadašnjim sugrađanima.

– Posećujem razne mađarske zajednice ovde u Vojvodini. Do sada sam bio u Kikindi, Tordi, nekoliko puta u Subotici, Mihajlovu, a svake nedelje odlazim u Mužlju.

– Kontaktirao sam ambasadora Indonezije u Beogradu i on bi želeo da dođe, kako bi Zrenjanincima prikazali kulturu Indonezije. Tu bi pokazali naš nacionalni ples, hranu, bilo bi i nekoliko predavanja za zainteresovane, još uvek radim na tome.

Srpski je počeo da uči od februara i za sada mu se dopada.

– Odlučio sam da ga naučim i neću odustajati. Imam privatnog učitelja, a učim i tako što gledam vesti na srpskom. U početku mi je mađarski bio teži od srpskog, trebaće malo vremena da se priviknem na gramatiku, ali reči nisu toliko teške za izgovor. Mislim da je veoma važno znati više jezika, a posebno onaj koji se koristi u zemlji u kojoj živiš.

Eliasovi dalju planovi vezani su za Zrenjanin.

– Sada kad sam ovde, moram da se potrudim da napravim novi dom, da održavam dobre odnose sa drugim ljudima što za mene jeste i smisao života. Koncentrišem se na misiju ovde, ponekad odem u Budimpeštu da posetim prijatelje, da ne izgubimo kontakt, ali Zrenjanin je sada na prvom mestu.

 

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam sve vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh