I love Zrenjanin portal

  • Aviv park Zrenjanin
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Upornošću i verom u sebe Miloš Nedović je stigao do magistarske diplome u Moskvi

Put do zvezda je, bar tako izreka kaže, često posut trnjem. Tako bi u najkraćem mogla da zvuči i životna priča dvadesetpetogodišnjeg Miloša Nedovića iz Botoša. Iako je ovaj mladić planirao da se školuje za profesionalnog vojnika, život je za njega imao druge planove. Spletom okolnosti Nedović je u drugom upisnom krugu upisao agroekonomiju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Tokom studija bio je prinuđen da radi, ali ga to nije sprečilo da u roku završi fakultet sa zavidnim prosekom. Nakon završetka osnovnih studija mladić iz Botoša je otišao na magistarske studije u Moskvu, koje je nedavno završio sa najvišim ocenama. O tome kako se odlučio za studije u Rusiji, kako je izgledao rad na magistarskoj disertaciji i kakve planove ima ovaj momak razgovarali smo sa Milošem Nedovićem.

Nije neobično da deca u ranom uzrastu maštaju da nose uniformu i da budu policajci ili vojnici. Takvu želju imao je i Miloš Nedović iz Botoša. Međutim, problem je što se želje ne ispunjavaju baš uvek.

„Sa 14 godina sam otišao od kuće, jer sam upisao Vojnu gimnaziju u Beogradu. Nakon Vojne gimnazije bilo je logično da školovanje nastavim na Vojnoj akademiji. Položio sam prijemni za Vojnu akademiju i bili su mi uzeti dokumenti za upis. U toku letnjeg raspusta, meni su dokumenta vraćena. Od 150 studenata koji su primani na budžet, ja sam bio 153. U Vojnoj gimnaziji mi je tadašnji direktor rekao da će me u septembru verovatno vratiti na budžet. Zbog svega što se izdešavalo, meni je propao upis u prvom krugu na nekom drugom fakultetu. U septembru sam bio prinuđen da upišem nešto od onog što je ostalo. Od svih mesta koja su ostala mene su interesovale teologija i Poljoprivredni fakultet, smer agroekonomija. Pre toga mi zaista nikada nije ni na pamet palo da ću studirati agroekonomiju“, počinje priču Miloš Nedović iz Botoša.

I Taxi Zrenjanin

Razlomak koji je odredio životni put Milošu Nedoviću

„Zadatak iz matematike sa prijemnog za Vojnu akademiju, koji je nosio tri boda, ću pamtiti ceo život. Bukvalno mi je jedan razlomak promenio život. Razlomak je bio 20 kroz 60. Ja sam u skraćivanju umesto da napišem 1/3 napisao 3. Da to nisam pogrešio sigurno bih bio primljen na Vojnu akademiju. Ali, desila se ta greška koja me je uputila da se opredelim da studiram agroekonomiju. Pokazalo se kroz život da je to i te kako bio Božiji put za mene. I Bogoslovski i Poljoprivredni fakultet su u drugom upisnom roku imali mesta na samofinansiranju. Poljoprvredni fakultet mi je dao bolje uslove plaćanja. Moji roditelji nisu mogli školarinu da plate odjednom. Otac je radio u kompaniji koja je već tada bila pred gašenjem. Plate su bile neredovne. On je sad na birou. Majka mi isto ne radi“, objašnjava naš sagovornik.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Miloš Nedović

Prvu godinu redovnih studija Miloš je upisao kao samofinansirajući student.

„Prilično mi je teško bilo da studiram. Tokom četiri godine studija sam radio kao pomoćnik sveštenika. To što nisam imao vremena kao moje ostale kolege da organizujem sebi život kako želim i za studiranje i za učenje i za druženje, već sam morao da radim, pomoglo mi je da brže završim fakultet. Svaki trenutak koji sam imao slobodan, kada sam išao sa posla na fakultet, u autobusu, koristio sam da što više naučim. Jako mi je bilo važno da budem redovan na predavanjima. Agroekonomiju sam završio prvi u generaciji sa najvećim prosekom“, kaže Nedović.

Miloš Nedović: Kako sam odlučio da odem na studije u Rusiju

Pri kraju studija trebalo je doneti odluku šta dalje.

„Imao sam ozbiljnu vezu koja je trajala 4 godine u Beogradu. Ta veza me je zadržavala da ne razmišljam da studiram u inostranstvu, iako mi je želja bila da vidim kako je to kad ljudi žive u drugoj državi. Hteo sam da vidim kakav je obrazovni sistem u inostranstvu. Bio sam svestan da za razvoj nauke, koja je meni negde interesantna, Srbija ne može da mi da uslove koje mogu Rusija ili neka druga zemlja u Evropi“, kaže naš sagovornik.

„Ta veza se, ipak, završila. To mi je dalo mogućnost da organizujem svoj život onako kako ja želim. Meni su predlagali čak i da ostanem na Poljoprivrednom fakultetu na katedri za agroekonomiju. Međutim, to me nije privlačilo toliko koliko sam želeo da odem da vidim kako se studira u inostranstvu. Posebno mi je bila interesantna Rusija. Bio sam i na jednom pokajničkom putovanju u Sankt Peterbugru. Tamo sam video poljoprivredni Univerzitet  i tada sam pomislio da je to mesto gde bih voleo da budem“, objašnjava ovaj mladić.

Posle dosta razmišljanja Miloš je doneo odluku da pokuša da upiše magistarske studije u Rusiji.

„Kad sam odlučio da hoću da idem u inostranstvo da studiram, tražio sam preko interneta gde se konkuriše za Rusiju. Pronašao sam na internetu informacije da se na studije u Rusiju ide preko Ruskog doma. Konkurs izlazi već negde u februaru, martu… Rusi traže sve informacije i dokumente koje si do tada ostvario. Pohvale, diplome, preporuke iz osnovne i srednje škole, preporuke nekih drugih organizacija… Meni je konkretno crkva dala preporuku. Ja sam tamo naveo nekoliko želja. Prva želja mi je bila Sankt Peterburg. Međutim, te godine nisu primali u Sankt Peterburgu nikog, primili su me u Moskvu na pripremnu godinu“, kaže Nedović.

Pripremna godina je poželjna kako bi se naučio ruski jezik

Pripremna godina studija u Rusiji nije obavezna. Ali, je kaže Miloš, poželjno upisati je.

„Ukoliko je nivo ruskog jezika koji strani student zna zadovoljavajući, pripremna godina može da se preskoči. Ja sam smatrao da onoliko koliko sam znao ruski nije dovoljno da pratim predavanja, pa sam upisao tu pripremnu godinu. Na pripremnoj godini su studenti iz različitih zemalja sveta. Uglavnom dolaze u grupama, retko ko dođe sam iz neke zemlje. Ja sam bio jedini iz Srbije. Mislim da je to prednost što se tiče učenja jezika. U prvom semestru se izučava ruski jezik. Tamo su ljudi podeljeni po grupama, u zavisnosti od nivoa znanja ruskog. Uče se i neki drugi opšti predmeti koji zavise od profila obrazovanja. Ja sam konkretno učio prirodne nauke. Tu se uče razni termini iz matematike, fizike, istorije, biologije… Da bi se ljudi malo bolje upoznali sa ruskim jezikom“, objašnjava naš sagovornik.

„Kada se ta pripremna godina završi dobija se sertifikat. Sa tim se kasnije upisuje magistratura. Ranije strani studenti nisu morali da rade prijemni za magistraturu, jer su oni praktično preko ministarstva obrazovanja bili primljeni. Međutim, sada i oni rade prijemni. Moj prijemni je bio vezan za agronomiju“, kaže Nedović.

Kako izgleda magistratura u Rusiji?

Magistratura u Rusiji traje dve godine.

„Prva godina je koncipirana tako da ima jako puno predmeta podeljenih po modulima. U jednom semestru ima dva modula. U okviru tog jednog modula se slušaju predavanja i polažu ispiti na pola semestra. U drugom modulu se dobijaju drugi ispiti koji se polažu na kraju tog drugog modula tj. semestra. U prvoj godini sam imao četiri modula gde sam polagao teorijske ispite. Već u prvoj godini se određuje ko će nam biti mentor na magistarskom radu. Sa praktičnim radom se počinje u drugoj godini“, objašnjava naš sagovornik.

„Čim sam završio prvu godinu magistrature, došao sam u Srbiju i počeo da radim svoj ekperimet. On je trajao pet meseci i poslužio mi je kasnije za pisanje magistarskog rada. Nakon završetka drugog semestra i pred zaštitu magistarske disertacije obavezno je polaganje državnog ispita u Rusiji. Sve predmete koje smo do tada položili smo polagali na državnom ispitu. To je bilo dosta interesantno jer na taj način čovek može da sistematizuje svoje znanje“, kaže ovaj mladić.

Uprkos uspehu Miloš Nedović nije imao pravo na stipendiju iz Srbije

Iako je fakultet koji je Miloš upisao najznačajniji agrarni fakultet u Moskvi, Miloš tokom studija nije imao prvo na stipendiju iz Srbije.

„Stipendija koju daje Srbija namenjena je samo studentima koji studiraju u Evropskoj uniji, u zemljama EFTA sporazuma ili na nekim vodećim univerzitetima u svetu. U Rusiji su to samo univerziteti Lomonosov, u Sankt Peterburgu i Novosibirsku. Međutim, na Univerzitetu Lomonosov moje specijalnosti nema, pa sam upisao prvi agrarni univerzitet koji ima 17.000 studenata i koji je najveći i najvažniji u Rusiji. Malo sam u tom trenutku bio razočaran što nisam imao mogućnost da dobijem stipendiju. Smatrao sam da je za Srbiju jako važno da ima kadrove koji se školuju u inostranstvu, pogotovo u oblasti poljoprivrede. Jer mi smo agrarna zemlja“, kaže Nedović.

„Tokom prve godine boravka u Moskvi svakodnevno sam od 5 do 11 prepodne prodavao kafu na ulici“

Da bi ostao na fakultetu u Moskvi, naš sagovornik je bio prinuđen da radi.

„Imao sam plaćenu školarinu od strane Ruske Federacije i neke popuste za stanovanje u studentskim domovima. Cena studentskog doma u Rusiji je oko 1.500 dinara, kada bi se prevelo na naš novac. Kako nisam imao nikakvu stipendiju da bih plaćao sebi hranu, prevoz, život generalno, koji je u Moskvi prilično skup, morao sam da se snađem. Moji roditelji, takođe, nisu mogli da mi pomognu, pa sam morao da radim. Verujte bilo je stvarno trenutaka u toj pripremnoj godini kada sam razmišljao da se vratim u Srbiju. Ustajao sam svako jutro u pet sati da bih na otvorenom prodavao kafu sa drugarom koji je imao kafe mašinu. To smo radili svako jutro do 11 sati. I po kiši i po snegu i po suncu. Posle 11 sati smo išli na predavanja. Tako sam uspeo da izguram nekako tu prvu godinu. To je bilo jako, jako naporno“, objašnjava naš sagovornik.

„Neki drugi posao nisam mogao da nađem. Prvo još nisam znao ruski na tom nivou da bih mogao da radim u nekoj kompaniji kao student. S druge strane teško je naći kompaniju u kojoj imaju razumevanja za predavanja koja studenti ne smeju da propuštaju. Kada ste na magistraturi imate obaveze tri dana u toku nedelje. Ta tri dana ste po čitav dan na fakultetu. Dva dana i vikend ostaju slobodni. Baš zato što mnogi ljudi moraju da rade. Jako mi je teško bilo da pronađem neki posao koji bi mi omogućio da zaradim za život“, kaže Nedović.

U poslednjem trenutku stigao je poziv koji je odredio Milošev životni put

„U jednom trenutku mi se obratio jedan profesor sa fakulteta koji me nije znao tada. Kompanija iz Rusije u kojoj rade profesori sa fakulteta ima svoje predstavništvo u Srbiji, pa im je trebao neko da im prevodi dokumentaciju. Oni su me pozvali na razgovor i primili su me posle kao praktikanta. U toj kompaniji su mi dali mogućnost da radim danima kada sam slobodan. Jako sam zahvalan i tim profesorima i vlasnici kompanije jer su mi omogućili da radim i da zaradim za život. Na taj način sam bio materijalno obezbeđen do kraja magistrature“, objašnjava naš sagovornik.

Kako izgledaju studije u Rusiji?

Koncept studiranja u Rusiji i Srbiji se prilično razlikuje.

„U Rusiji u suštini imaju više predmeta nego mi, tako da se prođe više kurseva. Imaju mnogo samostalnog rada. Jako puno prezentacija i seminarskih radova. Ti tamo ne dobijaš neku konkretnu literaturu. Moraš da ideš u biblioteku, da tražiš informacije na internetu, čitaš naučne radove… I onda radiš prezentaciju i polažeš taj predmet. Profesori ti daju pitanja, ali ne i materijal odakle da se spremaš. Ti to sam moraš da pronađeš. Imao sam priliku mnogo puta da nastupam javno, da dođem do nekih zaključaka samostalno. Zanimljivo je i da su grupe male, pa je i nastava istovremeno interaktivnija nego kod nas“, kaže ovaj mladić.

„Osim toga, tamo studije ne podrazumevaju samo čisto učenje kao kod nas. Dolaziš, studiraš i to je to. Oni imaju jako puno aktivnosti. Imaju sportske sekcije, može da se trenira bilo koji sport, imaju plesne grupe, muzičke bendove… Stalno organizuju neke festivale gde studenti spremaju nastupe. To su fakultativne aktivnosti koje nisu vezane za fakultet. Na mom univerzitetu ima jako puno fakulteta koji su vezani za poljoprivredu. Ti fakulteti imaju zajedničke sportske komplekse, sportske sale, bazene, čak i hipodrome… Imaju daleko bolje opremljene laboratorije nego mi u Srbiji, eksperimentalana polja, plastenike u okviru kojih studenti mogu da rade svoja istraživanja“, priča Nedović.

Miloš Nedović je osvojio prvo mesto na takmičenju o ekologiji

Na Univerzitetu se svake godine organizuju i Olimpijade i naučne konferencije.

„Ja sam učestvovao na naučnim konferencijama u okviru Univerziteta. Tu mogu da se čuju najnovija dostignuća iz različitih oblasti. Tamo učestvuju i profesori i magistranti i doktorandi. Daje se mogućnost i studentima da učestvuju, što nisam imao prilike kod nas da vidim. To je jako interesantno. Na Olimpijadama koje se održavaju za inostrane studente učesnici imaju mogućnost da pokažu svoje talente. Dobijaju se medalje. To je sa te kulturne strane jako dobro jer možeš da predstaviš svoju zemlju“, kaže naš sagovornik.

„Bilo je takmičenje povodom godine ekologije. Ja sam pisao rad na temu ekologije i osvojio sam prvo mesto. Bilo mi je baš drago da sam predstavio svoju zemlju na taj način, jer su se svi studenti zaista dobro predstavili. Generalno na studijama stvarno cene ljude iz Srbije. Mislim da naši fakulteti u Srbiji daju dobro teorijsko znanje. Jedno temeljno znaje. Na žalost, mi još nemamo dobro praktično znanje, bar za moju oblast. Ali, teorijski smo potkovani mnogo više od drugih“, objašnjava ovaj momak.

Kako izgleda život u studentskom domu u Moskvi?

Cena smeštaja u studentskom domu u Moskvi je slična cenama smeštaja u domovima u Beogradu.

„Međutim, tamo su uslovi u domovima malo lošiji. Dosta je star nameštaj. Ali, kad imaš ceo dan ispunjen to i nije toliko važno. U zavisnosti od doma zavisi i kakve su sobe. Ja sam promenio tri doma, pa sam živeo sa različitim ljudima. Prve godine sam živeo sa jednim čovekom iz Turkmenistana, u drugoj sobi su živeli studenti iz Avganistana sa kojima smo imali zajedničko kupatilo. U drugoj godini sam imao svoju sobu, ali je kupatilo bilo zajedničko na spratu. Treće godine sam imao svoje kupatilo pri svojoj sobi. Kuhinja je bila zajednička na spratu. Ali, taj način života u domu je jako interesantan, jer tamo možeš da upoznaš jako puno ljudi iz različitih krajeva sveta. Pogotovo u toj prvoj godini, gde smo svi mi inostrani studenti živeli na istom spratu“, kaže Nedović.

„Druženje je bilo jako interesantno, jer smo svi bili iz različitih zemalja. Ja sam njima predstavljao Srbiju, a oni su mene učili o njihovim običajima, kulturi, tradiciji, zanimljivostima o zemlji… Bilo je budista, muslimana, pravoslavaca… Svi smo živeli kao jedna porodica. Tamo nema veze koji jezik govoriš, kakvu hranu jedeš, koje si nacije… ništa. Svi smo tamo bili prepušteni sebi i nismo imali ni prijatelje, ni rodbinu, ni roditelje. To mi je omogućilo da se upoznam sa različitim kuhinjama, što je stvarno bogato iskustvo. Tu sam usavršio engleski i ruski jezik, jer sam sam tim jezicima mogao da komuniciram sa ostalim studentima. Naučio sam i nešto malo vijetnamskog. Oni u početku nisu znali ni ruski ni engleski. Mi smo svi zajedno sve praznike slavili. Tako smo Novu godinu dočekivali čak četiri puta. Tradicionalnu, pravoslavnu, vijetnamsku i kinesku“, objašnjava naš sagovornik.

Studenti koji nemaju stipendiju se retko hrane u menzi

„Postoji studentska menza, ali tamo su cene mnogo veće nego u našim studentskim menzama. Tamo je recimo ručak nekih 350-400 dinara. Čak možda ne toliko potpun kao kod nas. Studenti koji nemaju stipendiju ili pomoć roditelja tamo ne mogu da se hrane. Prve godine sam jako retko išao u menzu. Sam sam spremao hranu“, priča ovaj mladić.

Druženja među studentima su često bila u kuhinji.

„Vrlo često smo organizovali tzv. hot pot. Imali smo vijetnamski i kineski hot pot. To se u lonac, u ključalu vodu ubacuje sirova hrana koja stoji oko lonca. Tu su se ubacivali govedina, sir, povrće. Taj lonac je podeljen na četiri dela i u svakom delu je u vodi drugi začin. I onda se jede to direktno iz šerpe kad se skuva. Voda u šerpi ključa konstantno, ti bariš hranu i jedeš je . Kineska hrana je prezačinjena. Ja ne bih mogao da je jedem svakog dana, ali da je probaš je ok. Imao sam priliku da jedem sa zemlje, onako kako Vijetnamci jedu. Takođe, imao sam priliku da jedem i prstima kao Arapi. To je meni do tada bilo nepoznato. Ja sam spremao sarmu, pekao sam roštilj. Jako im se svidelo sve, ali im je ta hrana bila jaka. Dosta je bila masna, ali ukusna“, kaže Nedović.

Miloš Nedović: „Jeo sam nešto što ni sad ne znam šta je“

„Najčudnije što sam jeo je nešto što ne znam ni sam šta je bilo. Neki morski plodovi koje u životu nisam video. Ja čak ni na srpskom ne znam kako se to zove. To su spremali Vijetnamci. Jeo sam i neko jelo od pirinča, uvijeno u vinovu lozu, vezano nekim kanapom. To se kuvalo 12-13 sati i u to jelo su se dodavali neki specifični začini. Postoje razni sosevi koje spremaju. Vijetnamci se prilično zdravo hrane. Oni su mi pomogli da malo promenim svoj način ishrane, budući da se zna kako se u Srbiji jede. Vijetnamci jedu jako puno povrća, morskih plodova… Njihova supa mi je jako ukusna bila. Baš paze kako se hrane. Arapi opet imaju neke svoje začine, koji kod nas ne postoje“, objašnjava naš sagovornik.

Studiranje u inostranstvu donosi brojna poznanstva po svetu.

„Vijetnamci su jako druželjubivi. Oni su se često okupljali, ali bilo ih je najviše. To je takav narod gde su svi za jednog, a jedan za sve. Za jako kratko vreme, rodila su se neka čvrsta prijateljstva. U kontaktu sam ostao sa mnogim ljudima. Avganistanci, Kinezi i Vijetnamci su veoma druželjubivi i oni negde neguju to drugarstvo kada se raziđu sa ljudima. Ja imam iskustva sa ljudima u Srbiji. Kada smo se razdvojili mnogi kontakti su prekinuti. Sa Avganistancima se i dan danas čujem. Oni imaju naviku da čestitaju svaki praznik, da te pitaju kako si… Baš žele da održe kontakt“, kaže Nedović.

Moskva je ogromna i skupa

Život u Moskvi zahteva puno strpljenja.

„Što se tiče obrazovanja, nauke, nalaženja posla, Moskva je prilično dobra za to. Ogromna je, ima jako puno firmi, fakulteta. Čovek koji zna dobro jezik može da se zaposli, pogotovo ako je tamo završio studije. Međutim, njihov način života je za naše shvatanje jako težak. Prvo klima je drugačija. Tamo sunca nema gotovo pola godine uopšte. Sneg je, temperature su niske. Leto je jako kratko, a i ono zna da bude hladno i kišovito. U Moskvi ima jako puno ljudi. Tamo živi oko 15 miliona stanovnika, a svakodnevno tu dolaze i stanovnici Podmoskovlja. Ima i onih koji nisu registrovani. To je bukvalno kao mravinjak“, kaže naš sagovornik.

„Da bi se stiglo s jedne na drugu tačku nekada je potrebno i po dva sata. Radno vreme tamo traje 9 sati. Od 9 do 18 ili od 10 do 19 sati. Na posao moraš da kreneš sat i po, dva ranije i posle ti još toliko treba da stigneš kući. Bukvalno ti ceo dan ode na odlazak na posao i povratak sa posala. Meni takav način života ne odgovara. Gužve su ogromne. Jako je zagađeno. U marketima cene možda i nisu mnogo veće nego kod nas, ali je hrana jako loša. Kvalitet se drastično razlikuje u odnosu na nas. Izlasci u grad, bioskop, restoran su mnogo skuplji nego kod nas. Standard građana u Moskvi i u Sankt Peterburgu je dosta dobar, ali kada se ode u neka druga mesta vidi se da ljudi dosta teško žive. Plate su male“, objašnjava ovaj mladić.

Miloš Nedović: „Opet bih upisao Vojnu gimnaziju, ali o akademiji ne bih ni razmišljao“

Iako je kada je saznao da neće moći da upiše Vojnu akademiju u Srbiji Miloš bio razočaran, ispostavilo se da je taj trenjutak značio potpuni preokret u njegovom životu.

„U trenutku kada sam saznao da nisam upisao Vojnu akademiju sam bio razočaran. Zato što smo mi koji smo išli u Vojnu gimnaziju toj školi dali veliki deo sebe, a onda na prijemnom nismo imali nikakvu prednost u odnosu na druge ljude. Mi smo još u srednjoj školi imali određena pravila ponašanja. Od ustajanja, postrojavanja, dežurstava, obaveznog odlaska na sport… Život je bio mnogo ograničeniji u odnosu na onaj koji su živeli naši vršnjaci koj su upisali neke druge srednje škole. Na kraju krajeva, ja bih opet upisao Vojnu gimnaziju, ali ne i Vojnu akademiju. Jer je taj poziv sada dosta potcenjen. Dosta mojih kolega je izašlo iz vojske. Ja sada imam jako dobar posao i mogućnost da radim i napredujem. U vojsci možda to ne bih imao. Pogotovo kada govorim o tom naučnom radu. Vojnu gimnaziju bih ponovo upisao jer ona daje jedno temeljno znanje, disciplinu, vaspitanje“, kaže Nedović.

„Prve godine sam u Srbiju došao samo jednom“

Odluku da na magistarske studije otputuje u Rusiju Miloševi roditelji su podržali, ali uz dozu straha.

„Moji roditelji su bili skeptični kada sam im rekao da ću da idem u Moskvu da studiram. Oni su mi rekli da neće moći nikako da mi pomognu. Ja sam znao da ću tamo morati samostalno da se borim, kao što sam se borio i ovde na osnovnim studijama. Ali, podržali su moju odluku. Bilo im je jako teško, pogotovo mami. Ja sam u toj Rusiji i toj Moskvi imao dosta vremena kada sam bio sam, što je uticalo na moju psihološku stabilnost. Naučio sam da budem srećan sam sa sobom. Jako puno sam radio na sebi, jako puno sam čitao, učio“, kaže naš sagovornik.

„U prvoj godini sam u Srbiju došao samo jednom, jer nisam imao para za kartu. To je bilo kada sam završio godinu. Ne mogu da vam opišem koliko je čudan osećaj biti odvojen od svega toliko dugo. Ali, je to jako dobra stvar, jer se tu pokaže ko je pravi prijatelj, a ko ne. U drugoj godini sam češće putovao, jer sam ovde radio ogled, a imamo sam potrebu i zbog posla. Ove godine sam do sada već leteo 9 puta za Rusiju“, objašnjava Nedović.

Umesto da ostane da radi u Rusiji, Miloš Nedović je odlučio da se vrati u svoju rodnu zemlju

Kada je magistrirao Miloš je dobio priliku da radi u Rusiji. Međutim, njegovi planovi su bili drugačiji.

„Na kraju sam mogao da ostanem da radim u kompaniji u kojoj sam bio praktikant u Rusiji. Međutim, ja sam odlučio da se vratim i da radim na relaciji između Rusije i Srbije. Mislim da je jako lepo da radiš i da budeš u svojoj državi i među svojim ljudima. Drago mi je što sam se vratio, bez obzira na sve. Direktor sam predstavnišva u Srbiji koje je kompanija u kojoj sam radio u Rusiji ovde otvorila. Trenutno živim na relaciji Beograd-Zrenjanin-Botoš-Moskva“, kaže naš sagovornik.

Miloš planira da upiše doktorske studije. Još nije odlučio gde će to biti.

„U Rusiji su mi ponudili da radim neke međunarodne naučne projekte i da me priključe katedri kao saistraživača i da tamo nastavim doktorske studije. Međutim, zbog posla moram ovde da budem fizički dosta vremena. A tamo su predavanja obavezna. Doktorske studije traju četiri godine i četiri godine si obavezan da si na predavanjima. Ja verovatno neću moći tamo da idem na redovne doktorske studije. Možda ću moći da radim kao saistraživač i da zaštitim rad, a da ovde radim praktični deo eksperimenta. Međutim, treba tek da se odlučim. U planu imam i neke druge zemlje. Trenutno obilazim laboratorije, jer je za moje opredeljenje važno da su laboratorije dobro opremljene. U Ševeningenu se nalazi najbolji agrarni fakultet u svetu, ali tamo su studije jako skupe. Dve godine mastera su bile 62.000 evra. Bez neke stipendije tamo sigurno ne bih mogao da studiram“, kaže Nedović.

I Srbija i Rusija imaju prostora da unaprede poljoprivredu

Imajući u vidu iskustvo koje je do sada stekao i u Srbiji i u Rusiji Miloš kaže da u oblasti agrara u obe zemlje ima mnogo prostora za napradovanjem.

„Ne radi se ni u Rusiji, ni u Srbiji baš dobro što se tiče nauke. Ovde je problem što ima jako puno vlasnika poljoprivrednih gazdinstava i svako ima neku svoju tehnologiju rada. Tu ima jako puno prostora za unapređenje. Meni je jako žao što se naše sirovnine ne prerađuju kod nas, nego se dosta toga izvozi, pa onda otkupljujemo gotove proizvode po mnogo većim cenama. Mislim da nam nedostaje naučni kadar. Na srpskom je moguće naći tek nešto naučne literature. I na ruskom je ogrničeni fond. U Rusiji poljoprivreda nije razvijena. Zbog dosta dobrih uslova uvoza poljoprivrednih proizvoda oni imaju jako puno neiskorišćenog prostora. Imaju dobre laboratorije i institute, ali nemaju dovoljno kadrova, jer su zaposleni u toj oblasti malo plaćeni. Sa druge strane kod njih je i klima dosta nestabilna, pa je to dodatni problem“, objašnjava naš sagovornik.

Svima koji se dvoume da li da odu na studije u inostranstvo ovaj mladić iz Botoša poručuje da ako imaju mogućnost tu priliku ne propuštaju.

„Svima koji mogu i žele bih preporučio da studiraju u Rusiji, da steknu neko novo iskustvo. To je jako dobro za učenje jezika. Moj savet im je i da se, kada odu u inostranstvo, druže sa strancima ako žele da savladaju neki jezik. Jer ako se druže sa našima, onda neće imati potrebu da pričaju strani jezik“, kaže na kraju razgovora Miloš Nedović, magistar poljoprivrede.

Iako ima tek 25 godina ovaj skromni mladić iz Botoša ima bogato životno iskustvo. Za sada govori srpski, engleski i ruski jezik, a trenutno uči i španski.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
Picerija Aquarius
Halo Taxi Zrenjanin
Diksi Picerija
  • Divider

  • Divider
Na vrh