U Ukrajini je ostavila sve i zbog voljenog čoveka došla u Zrenjanin

U Srbiju je došla 9. avgusta 2015., sa koferom od 28 kilograma u koji je ponela ceo svoj dotadašnji život. Iz daleke Ukrajine, ljubav ju je dovela u Zrenjanin. Kilometri ih više nisu delili, samo osam godina razlike koja gotovo i da nije vidljiva.

Ovo je priča rođene Ukrajinke Инне Сучкове i njenog supruga, Zrenjaninca Vuka Vešovića.

Vuk: Oduvek sam bio zainteresovan za ruski jezik, učio sam ga aktivno dve godine. Kako sam imao želju da ga usavršim, rešio sam da se preko interneta povežem sa ljudima sa ruskog govornog područja. Napravio sam profil na najvećoj ruskoj društvenoj mreži za upoznavanje „Vkontakte“, sličnoj Fejsbuku. Иннину sliku zapazio sam krajem januara 2015. godine. Napisao sam joj poruku i čekao da odgovori. Uspostavili smo kontakt i nakon 2-3 dana razmenili brojeve telefona. Čuli smo se svake druge večeri. Pred 8. mart te godine, iznenadio sam je i putem interneta poručio prve ruže. Želeo sam da joj ulepšam praznik, da je iznenadim bez obzira što sam daleko, i uspeo sam.

Инна Сучковa je u to vreme radila u školi lepote, specijalizovanom mestu na kojem se žene neguju, friziraju, uče raznim veštinama poput komunikacije, lepog ponašanja.

Инна: Uvek sam puno radila, bila sam zauzeta. Bez obzira što je uvek bilo puno ljudi oko mene, svi su oni bili tu zbog frizure, ulepšavanja, šminke, ipak je to sve samo bio posao, ne i druženje. Nadoknađivala sam to društvenim mrežama, komunicirala sam sa prijateljima, upoznavala se sa novim ljudima. Čak i emotivno, nisam imala vremena za vezu. Kada sam se registrovala na „Vkontakte“, nisam isključila ni tu opciju, da u nekom momentu mogu da pronađem emotivnog partnera. Međutim, izuzetno su me odbijale osobe koje su tražile broj telefona. Vuk je bio presedan, njegova poruka mi se učinila interesantnom. Privuklo me i njegovo ime. Kada mi je tražio broj telefona, pomislila sam: „ne opet“. Ali sačekala sam par dana. Pogledala sam odakle je, jer na toj mreži ima puno stranaca. On je pisao na ruskom i to je bilo interesantno. Prvi naš razgovor je trajao pet minuta i sve vreme smo se smejali. Ništa nisam znala o Srbiji, znala sam je po Evroviziji. Jako mi je bilo drago što se postavio kao prijatelj, nije pokazivao interesovanje za mene kao ženu. Prijalo mi je to naše druženje. A onda sam za 8. mart dobila cveće. Bio je to pozitivan šok, bila sam presrećna. Ipak, nijednoj prijateljici nisam rekla o čemu se radi, nisam znala kako da im objasnim da neko ko je tako daleko, može da čini za mene lepe stvari koje ranije nikad nisam doživela. Osetila sam da je dobar čovek. Verovala sam mu 100% od prvog dana. Od tada, na svakih sedam dana on je meni slao cveće. Još uvek čuvam sve trake kojima su buketi bili vezani, mnogo mi znače ti njegovi gestovi.

Kako se približavalo leto, sve su duže i češće pričali o upoznavanju. Pa i o tome da odu na prvo zajedničko letovanje u Crnu Goru. Vuk je predložio da to bude avgust. Iako se ona u početku složila, kroz nekoliko dana zaključili su da je to daleko. Tada su oboje shvatili da će se videti mnogo ranije, već u maju.

Vuk: Došao sam na ideju da odemo zajedno na Mitrovac na Tari, prelepo mesto koje na pravi način prezentuje lepote naše zemlje. Organizovao sam da budemo tamo od 6. do 16. maja. Na Taru smo stigli zajedno, nakon što smo se upoznali na aerodromu u Beogradu. Ona je došla preko Beča jer ne postoji direktan let iz Ukrajine.

Инна:  Da sam otišla na odmor u Srbiju znalo je samo nekoliko mojih drugarica i zaposlenih u školi lepote. Majka, otac, niko nije znao. Na aerodromu u Beogradu sačekao me je sa buketom cveća. Narednih pet sati, na putu do Tare, ja sam neprekidno pričala.

Vuk: Ni moja porodica nije bila upoznata sa tim šta se dešava, zapravo znali su samo sestra i drugar. Oni su imali bojazni, predrasude da to neće biti dobro, da će me neko prevariti, svašta im je padalo na pamet, pa čak i rat u Ukrajini, ali nisam odustao. Proveli smo deset dana na Tari, u prirodi, odvojeni od svega.

Инна: Kada sam se vraćala u Ukrajinu, na aerodromu sam plakala, i već tada sam znala da je ono što se dešava mnogo jače od jednog upoznavanja. Ličilo mi je na sudbinu. Kad sam stigla kući, bilo mi je jako teško, ponovo sam plakala. Sve se u momentu preokrenulo, i tako sam rešila da ovde dođem zauvek. Početkom avgusta već sam bila spremna da se preselim u Srbiju. Prikupila sam sve papire, napustila posao. Prodala sam svu svoju garderobu, nije više bilo potrebe da o tome razmišljam, išla sam u potpuno novi život. U Srbiju sam došla sa jednim koferom, sve što mi je bilo važno stalo je u njega. Jedino nisam uspela da povedem i svog mačka, ali kasnije nam se i on pridružio. Nikada pre toga nisam videla Zrenjanin, ali mi nije bilo važno gde ću živeti, u kakvom stanu, kući, bilo mi je samo važno to što ću živeti sa Vukom. Kuća od 400 kvadrata delovala je neverovatno u odnosu na moj stan u Kijevu koji je imao 20 kvadrata. Ostvarila mi se želja da konačno živim u kući, bila sam mnogo srećna. Vuk ima brata, roditelje, i ta želja mi se ispunila – da imam porodicu. Prihvatila sam Srbiju kao moj dom, moju zemlju, moju porodicu. Ovde ima kvalitetne hrane, priroda je lepa. U Ukrajini je sve hemija. Mislim da ovde ljudi u velikoj meri nisu svesni šta imaju, odnosno ne znaju da ima i gore…

Njen posao im je u početku bio u drugom planu. Iako u Srbiji ne postoje škole lepote u kakvoj je ona radila u Ukrajini, nije želela da prestane da se bavi ulepšavanjem i frizerskim poslom.

Vuk: Kada smo došli sa mora, ja sam se vratio svom poslu. Prikupljali smo papire za Инну, za venčanje. Venčali smo se 28. septembra u Gradskoj kući u Zrenjaninu. Posle je nastupio malo teži period. Ona je u Ukrajini radila posao koji voli, i bila je time okupirana. Došla je u Zrenjanin, u drugu zemlju, i baš je bilo teško. Odlučili smo da napravimo njen CV i da ga šaljemo. Ubrzo se zaposlila u jednom od frizerskih salona u Zrenjaninu. Kada su videli kako ona radi, niko nije mogao da veruje koliko znanja i veštine poseduje. Radila je tamo nekoliko meseci, a onda je izrazila želju da radi samostalno.

Инна: Kada sam došla ovde, shvatila sam koliko se način rada razlikuje u odnosu na Ukrajinu, počev od radnog vremena. Tamo se jednog dana radi i po 12 sati, ali onda se narednog dana odmara. Na taj način radimo 15 dana mesečno. Tamo postoje pauze za frizere, da se odmore, postoje posebne osobe koje čiste salon, administrator koji zakazuje termine za mušterije, a ovde frizer sve radi sam. U Ukrajini žensko šišanje traje sat vremena, muško 40 minuta, a u Srbiji se svede i na 15 minuta. Bila sam u situaciji da moram da se prilagodim na potpuno drugačije uslove. Zato sam odlučila da pokrenem svoj posao. Kupili smo frizersku opremu da bih počela da radim.

U Ukrajinu je otišla u februaru 2016. godine, ovaj put kao udata žena. Vratila se sa ciljem da završi kurs za nadogradnju trepavica.

Инна: Videla sam da se to traži ovde, da je u Srbiji nastupio takav trend. Imala sam početno znanje koje sam htela da nadogradim. Pre toga dogovorili smo se da pored frizerskog salona, pokrenemo i studio za nadogradnju trepavica. Vukovi roditelji su u tržnom centru Brigadira Ristića imali manji lokal, i sve se nekako savršeno uklopilo.

Vuk: Lokal je bio prazan minimum deset godina, možda i više. Renovirali smo ga i nedavno počeli da radimo.

Vuk se bavi grafičkim dizajnom što je puno pomoglo u uređivanju studija, osmišljavanju kreativnih rešenja. Инна kaže da joj je puno značila njegova podrška i to što je ispratio sve njene ideje. Kaže da bez njega ne bi mogla ništa.

U zemlju u kojoj je Инна rođena prvi put su zajedno otišli u maju prošle godine. Tom prilikom venčali su se u crkvi, u gradu Černigov. Vuk je tog dana bio obučen u „višivanku“, košulju koja je deo ukrajinske narodne nošnje. Ona je na glavi imala ispleten venac od cveća.

Nepunih godinu dana nakon crkvenog venčanja, Инна kaže da je srećna, da se uklopila i da uživa u Zrenjaninu.

Vuk: Ja mogu da kažem da su je svi zavoleli, roditelji, moji prijatelji. Vole njenu vedrinu, pozitivnu energiju kojom zrači i kojom me je zauvek osvojila, kaže Vuk Vešović na kraju našeg razgovora.