I love Zrenjanin portal

  • 3D gradjevinska kuca
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Udruženje žena “Banatsko jagnje“ iz Boke vraća vunu u upotrebu (VIDEO)

Nekada nije moglo ni da se zamisli da se vuna neće koristiti za pravljenje jorgana ili da će se džemperi, čarape, prsluci praviti od nekih drugih materijala. Poslednjih godina cena vune je mizerna, pa se ona uglavnom baca. Udruženje žena „Banatsko jagnje“ iz Boke rešilo je da to promeni. Pre četiri godine žene su počele da prikupljaju vunu iz sela i da je obrađuju na tradicionalan način. Sada vunu dobijaju iz različitih delova zemlje, kao i iz inostranstva. O tome kako su došle na ideju da vunu vrate u upotrebu, na koji način je obrađuju, šta sve od nje prave i kakve planove imaju za budućnost, razgovarali smo sa Marijom Večanski, predsednicom Udruženja žena „Banatsko jagnje“ iz Boke.

Gotovo da nema sela, naselja, dela grada da nema neko svoje udruženje žena, čiji je cilj da sačuvaju običaje, tradiciju, kulturu… Pre nekoliko godina i u Boki je formirano jedno takvo udruženje.

I Taxi Zrenjanin

„Udruženje žena „Banatsko jagnje“ postoji radno četiri godine, a neformalno pola godine duže. Brojimo desetak aktivnih i 20 malo manje aktivnih članova. Imamo 15 članova KUD-a koji se vode i rade sa nama i preko nas. Udruženje promoviše pranje vune na stari način, ispiranjem na Tamišu. Potapamo vunu, ispiramo je, češljamo je, sve radimo sa vunom na stari način – ručno. Jedino pređu i farbanje radimo mašinski. Cilj udruženja je da se stari zanat, koji je možda jedan od najstarijih, ne zaboravi, da se održi na neki način“, počinje priču Marija Večanski, predsednica Udruženja žena „Banatsko jagnje“ iz Boke.

Marija Večanski

„Vuna je nekada bila prioritet u svakoj kući. Ceo svet je vunu koristio. Sad se, sticajem okolnosti, vuna baca. Nema nikakvu vrednost. Mi smo došli na ideju da obnovimo to i da krenemo da radimo. Da se ne zaboravi taj način korišćenja vune“, dodaje naša sagovornica.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Udruženje žena „Banatsko jagnje“ dobija vunu iz cele Srbije, ali i iz inostranstva

Kada je udruženje osnovano i kada se saznalo za ideju žena iz Boke, vunu su im donirali meštani sela koji drže ovce.

„Vunu smo uglavnom dobijali od poljoprivrednika koji imaju manje ovaca, 10-20 komada. Pošto vuna ima jako malu vrednost oni su do skoro vunu bacali, a sada nam je poklanjaju. Mi je peremo i posle je obrađujemo. Kada se za nas pročulo, počeli su da nam dostavljaju vunu i iz drugih krajeva zemlje. Ove godine prvi put imamo vunu iz Hrvatske. To je siva vuna od romanovski ovaca. Prvi put smo je dobili. Ona je mnogo drugačija od naše cigaje, jer iz sela dobijamo uglavnom vunu od cigaje. Imamo i nešto malo pramenke“, kaže Večanski.

„Vunu dobijamo na džakove. Ipak, treba znati da je vuna kod stomaka, nogu, repa prljava vuna koja ne može da se opere, pa onda to odvajamo. Svake godine operemo oko 500-700 kilograma vune. Ranije su čobani sa štapom lupali čičke da otpadnu, kako ovce ne bi išle kroz njih, jer je pre svaka kuća prala vunu za sebe. Danas čobani to ne rade, pa onda dobijamo vunu koja je puna čičkova. To je jako teško za pranje. Jednostavno mi to moramo da odvojimo i da taj deo vune bacimo. Jer kada se ruka nakvasi u vodi, pa kada naiđemo na čičak, to strašno bode i na sam dodir. Zato gledamo da ne potapamo takvu vunu“, objašnjava naša sagovornica.

Pranje vune na Tamišu domaćim sapunom

Pranje vune se organizuje tokom leta na reci.

„Posao pranja vune nije težak, ali je za čulo mirisa malo neprijatno. Sve se to radi u sedećem ili stojećem položaju. Ne diže se ništa teško. Vuna se prvo potapa u tamišku vodu u velikim koritima. U vodi vuna mora da stoji najmanje 24 sata. Pošto smo ove godine imali i romanovsku vunu, videli smo da ona mora da bude potopljena najmanje tri dana. Struktura te vune je malo drugačija, pa mora više da bude u vodi da bi se lepše prala. Nakon potapanja ide pranje vune. U prvoj vodi se vuna pere obavezno domaćim sapunom. Probali smo mi da koristimo i prašak i druge hemikalije, ali se oni jako kratko zadržavaju u vodi. Pokazalo se da je domaći sapun mnogo bolji za pranje“, objašnjava naša sagovornica.

„Vunu peremo na Tamišu jer je za vunu potrebna velika količina vode. Uz to, tamiška voda je mekša od ove naše u selu i onda se vuna lepše ispere. Pranje može u bilo kojoj vodi da se odradi, ali je ispiranje mnogo bitno da se odradi na Tamišu“, kaže predsednica Udruženja žena „Banatsko jagnje“.

Češljanje vune podrazumeva razdvajanje niti i odstranjivanje ostataka trunja, čičaka, prašine…

Nakon pranja, sledi tzv. češljanje vune.

„Kada se vuna opere, ide na sušenje. Ona se jako dugo suši, sa prevrtanjem i razvlačenjem. Kada se završi sušenje, onda se češlja. To je blago razvlačenje vlakana, koja smo mi prilikom pranja dosta ispustovali, ućebali… Takođe, vadimo i čičkove koji su možda ostali. Jer kada vuna ode na drndanje, valjkovi ne mogu da je lepo obrade, ako je slepljena, masna, prljava… Ovo nije težak posao. Vuna koja se ovde razvuče se razvrstava. Deo ide na mašinsko češljanje koje se kod nas zove drndanje. Ta vuna se koristi za šivenje jorgana i punjenje jastuka. Drugi deo vune posle drndanje ide na pređu. Pošto je ovo velika količina vune, ne možemo da je predemo ručno, pa to radimo mašinski. Imamo jednu radionicu koja nam i prede i farba vunu. Naša želja je da i mi sami imamo jednu takvu radionicu u narednom periodu“, objašnjava Večanski.

„Češljanje vune nije teško, to se lepo radi.  A i družimo se. Malo širimo vunu, kad se odnese da se drnda da mašina može lepo da je obradi. Malopre sam se ubola na čičak. Kad ne vidiš to, onda je to jako gadno. Zabode se u prste. Kad se u vodi pere vuna to je malo teško, a ovo nije strašno“, kaže Pejčić Rozalija, članica Udruženja žena “Banatsko jagnje” iz Boke.

Žene iz udruženja „Banatsko jagnje“ daruju bebe u selu i monahe po manastirima u Banatu

Od vune žene iz udruženja „Banatsko jagnje“ prave različite predmete.

„Vunu koristimo za šivenje jorgana, tkanje krpara, jer imamo razboj, punjenje jastuka, štrikanje čarapa… Svake godine bebe koje se rode i žive u našem selu darujemo. Po našem starom verovanju ovce su na Blagovesti izlazile na pašu, a 19. novembra su se vraćale sa paše. To je katolički svetac Eržebet. Mi tog datuma darujemo svaku bebu iz sela. One dobijaju šiveni jorgan i štrikani džemper, šal i kapu. Do sada smo darovali 21 bebu. Nadamo se da ćemo ove godine preći broj 30. Takođe, od vune štrikamo i prsluke kojima 4. decembra darujemo monarhe. Krenuli smo sa manastirima iz Banata. Do sada smo darivali monahe u Središtu i Zrenjaninu. Ove godine to će biti manastir Mesić kod Vršca. Svi članovi koji su u udruženju pomažu u ovom poslu. Deo posla prebacujemo i drugim udurženjima. Veliku pomoć imamo od udruženja iz Elemira, Jarkovca, Krajišnika…“, kaže naša sagovornica.

„U velike, proširene jorgane ide oko 2,5-3 kilograma vune. U dečije od 600-900 grama. Maksimalno kilogram vune. Za jedan normalan džemper, koji nije ni mali, ni prevelik treba oko kilogram vune. U prsluke koje štrikamo za manastire utrošimo oko 500 grama vune po prsluku“, objašnjava predsednica Udruženja žena „Banatsko jagnje“.

Mlade ne zanima šivenje jorgana od vune

Sve je manje onih koji i danas šiju vunene jorgane. Jer je sve manje i onih koji ih koriste.

„Za koliko je moguće sašiti jorgan teško može da se kaže. Ako sednem i samo to radim, onda jedno dečije jorganče uspem da završim za šest sati. I to bez okvira, poruba. To ide posebno. Prvo ide lice, pa podloga, pa vuna, pa opet podloga i vuna. I sve se to zateže da bude čvrsto da mogu da šijem. Onda izmerim okolo, razmerim kockice i udenem u 25 igala. I to je kraj. Jorgane šijem dugo. Pre 12-13 godina sam jako puno šila. Nosilo se i u Novi Sad, Vršac, Zrenjanin, Sečanj i za selo sam jako puno šila. Jednoj porodici sam 14 jorgana šila. Svim mojim unučićima sam dala vunene jorgane i jastuke. Ja još imam 10 u krevetu“, kaže Anuš Teriček, članica Udruženja žena „Banatsko jagnje“ iz Boke.

„Mladi neće da uče ovo. Ja sam najstarija ovde, imam 74 godine. A nikog mladog nemamo. Onaj ko bi mogao da nauči ovaj posao, taj neće. I to je najveći problem. Zašto neće da nauče ovaj zanat ne znam. Verovatno ih ne zanima to. Lakše im je da odu u radnju i da kupe jorgane. Vuneni jorgan je puno topliji od kupovnog. Ja se time pokrivam preko zime. Moj sin kaže da mu to ne treba, a kad mu je zima bogami uzima i debeli jorani. Vuneni jorgani su mnogo kvaliteteniji od ovih kupovnih. Njih možeš i po nekoliko puta da otvaraš i da recikliraš i uvek imaš nov jorgan. Ja sam probala jedan lio jorgan da otvorim. Dole lio, u sredini konci i opet lio. To nije ništa“, dodaje naša sagovornica.

Ideja o otvaranju reciklažnog centra za vunu u Boki

U ovom udruženju imaju ozbiljne planove za budućnost.

„Plan je da se napravi reciklažni centar većeg obima. Deo vune ne možemo da držimo u prostorijama u kojima smo sada, već je držimo u nekoj garaži. Želimo da se registrujemo kao reciklažni centar za vunu i da proširimo posao. Imamo dva razboja, jedan i ne držimo u našim prostorijama, jer nemamo mesta. Sa vunom može cele godine da se radi. Želimo da ljudi od nas nauče što više o vuni, ali i da mi naučimo nešto novo. Imamo ideju da radimo banatske ćilime sa motivima i šarama iz Banata. Na razboju koji imamo žene znaju da rade klasično tkanje, a želja je da radimo mnogo složenije stvari“, kaže Večanski.

Članice Udruženja žena „Banatsko jagnje“ pripremaju i tradicionalne gastronomske specijalitete

Iako postoje tek nekoliko godina žene iz udruženja „Banatsko jagnje“ organizuju brojna dešavanja u selu.

„Svakog 12. marta organizujemo takmičenje u štrikanju. Svi koji žele mogu da se prijave. Imamo i Sirijadu, svakog prvog vikenda u junu. Izložba je takmičarskog karaktera i biraju se najbolji sirevi. Ove godine smo prvi put imali i takmičenje u ručnom razvlačenju pite sa sirom. Pre su žene donosile gotove kolače sa sirom. Ove godine se pokazalo da je bolje da se na licu mesta razvlače pite. One se onda ispeku i podele. Onda dolazi pranje i češljanje vune i darivanje beba i monaha. Svakog katoličkog i pravoslavnog Božića darujemo starije slatkišima u crkvi. To budu medenjaci, kiflice, bombone, čokoladice… Mi posećujemo manifestacije, idemo na izložbe ručnih radova, tu izlažemo naše proizvode, sireve, kolače… Novac koristimo za funkcionisanje udruženja. Na izložbe obično nosimo ovčiji papirkaš, jer se zovemo „Banatsko jagnje“, gomboce sa sirom, jer imamo Sirijadu i salinjake“, objašnjava naša sagovornica.

„Subotom u centru sela, dok ne zahladi, u radionici pečemo krofne, palačinke, štrudle, pite sa jabukama koje prodajemo. To su simbolične cene, 30 dinara po komadu, čisto da se pokriju troškovi. S tim da sok, kafu, vodu ne naplaćujemo. Uglavnom te proizvode kupuju naši stariji sugrađani koji su željini i pažnje i razgovora. To im dođe kao redovno druženje sa nama. Imamo jako veliku podršku lokalne samouprave i mesne zajednice. Ali, s obzirom na to šta sve mi radimo tokom godine, novac koji dobijamo od njih nije dovoljan za sve što preduzimamo. Zato smo pribegli tome da spremamo te specijalitete“, zaključuje na kraju razgovora Marija Večanski, predsednica Udruženja žena „Banatsko jagnje“.

VIDEO:

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh