Vreme Božićnih i novogodišnjih praznika je idealno za darivanje. U ovo doba godine najčešće poklone dobijaju deca. Učenici II3 Zrenjaninske gimnazije i njihova razredna, profesorka srpskog jezika i književnosti Saša Radošević Domazetović organizovali su akciju podele paketića slučajnim prolaznicima u centru grada. Oduševljenja nije manjkalo ni đacima ni onima koji su poklone dobili. O tome kako su došli na ideju da organizuju ovu akciju, šta su poklanjali i da li će ovo postati tradicija razgovarali smo sa profesorkom Radošević Domazetović.
Kako ste došli na ideju da pravite paketiće za slučajne prolaznike?
Ideja se razvijala postepeno i spontano. U oktobru sam na času odeljenjskog starešine u svom 2/3 organizovala radionicu koja podstiče na razmišljanje i zapisivanje sopstvenih misli. Za sledeći čos su sve grupe uradile domaći. Tada sam shvatila da je moje odeljenje složno, izuzetno vredno i radno kada je motivisano i kada ne oseća rad kao obavezu već kao stvaranje. Prihvatili su predlog da ukrasimo učionicu, zatim smo se priključili divnoj ideji da se skupi novac za paketiće deci kojoj su potrebni i napravili smo novčanu čestitku drugarima iz škole koji su se našli u teškoj situaciji.
Ipak, nedostajalo je naše originalno delo. Tuđe ideje treba podržavati i pratiti, ali treba biti i stvaralac sopstvenih. Bila sam zatrpana obavezama u centru grada. Pored mene su prolazili sugrađani sa istim grčom na licu koji sam osećala i na svom. “Kako bi bilo dobro da samo na sekund zastanemo, budemo svesni jedni drugih, osmehnemo se i nastavimo svojim putem“, pomislila sam. I eto ideje – paketići za prolaznike u centru grada! Odeljenju se predlog dopao, direktor je odobrio, pripreme su mogle da počnu.
Ko je sve učestvovao u realizaciji ove ideje?
Svako je pravio paketić kod kuće. Zahvaljujemo se roditeljima na izuzetnoj podršci. U paketić smo stavljali mahom šta smo imali kod kuće – voće, grickalice, slatkiše, igračkice, knjigu, olovke, kozmetiku, novogodišnje ukrase. U obzir je dolazilo sve što imamo novo, neotvoreno, sačuvano, što bismo dali ne razmišljajući i nekom svom najrođenijem. Bilo nas je tada tridesetak na času, a pored svakog deteta blistao je paketić sopstvenim ručicama stvoren. Neki su bili u novogodišnjim kesama, neki umotani kao da idemo na najvažniji rođendan na svetu, u većim i manjim ukrasnim kesama. Neko se opredelio za jedan veći poklon, neko za više manjih pa ih je bilo četrdesetak.
Učenici Zrenjaninske gimnazije su želeli da ulepšaju dan sugrađanima
Šta ste želeli time da postignete?
Želeli smo da nekome ulepšamo dan. Želeli smo da žurbu na sekund zaustavimo i da razmenimo osmehe. Zaboravićemo šta smo u paketić stavili, ali ćemo osmehe, dodire, čak zagrljaje pamtiti. Želeli smo da pokažemo da smo jedni drugima važni.
Koliko ste sugrađana u ovoj akciji obradovali i kog su oni uzrasta bili?
Četrdesetak sugrađana se prošle srede nešto posle podneva obradovalo našem paketiću. Šesti čas nam je bio čos pa smo se uputili u centar. Redom smo zaustavljali i darivali prolaznike. Nije bilo važno kojeg su uzrasta. Vodili smo se mišlju da će svaki paketić završiti baš kod koga treba. Ako nekome baš ništa ne bude trebalo, on ga može proslediti dalje. Zato nismo brinuli ako odrasla osoba dobije paketić sa plišanom igračkicom ili sveskama, jer sigurno ima u porodici ili u okruženju neko dete koje može obradovati. Verujemo u lanac dobrih dela. Tako smo bili sigurni da ne možemo pogrešiti.
Poruka podrške slučajne prolaznice
Kako su ljudi reagovali kada ste ih darovali? Ali i kasnije?
Đake sam pripremila da reakcije mogu biti i pozitivne i negativne jer sugrađani ne znaju o čemu se radi. Koliko sam ja upoznata, možda grešim, mi smo prva škola koja je u centru delila paketiće slučajnim prolaznicima. Događaj nismo najavili, nigde se nismo oglašavali niti smo imali obeležja škole pa je bilo potpuno iznenađenje.
Već nekoliko koraka nakon što smo izašli iz školske zgrade naišli smo na koleginicu Martu Đerman i kolegu, koji su od septembra u penziji. Deca su iskoristila priliku da uruče prve paketiće, a ja sam objasnila kuda smo krenuli. Veoma su se obradovali, izgrlili se sa nama i fotografisali.
Draga koleginica mi je ubrzo zatim poslala divnu poruku i objavila je na društvenoj mreži. Ovo su njene reči:
„Da vam ulepšamo dan!“
Prolazeći gradom, sretnem kolegu Branka, s kim uvek ima šta da se priča, pogotovu otkad smo sveži penzioneri. Dan je sunčan, bez vetra, a u vazduhu praznična atmosfera koja mami osmehe. Kad odjednom primetih široki osmeh drage i mile koleginice Saše Radošević Domazetović, a ona opkoljena njenima, II3 Zrenjaninske gimnazije. I Branko se iznenadio, kada je video kako nam se približava cela grupa. Jedan učenik i jedna učenica nam prilaze, razdragani i veseli, u rukama im paketići koje su sami spremili. “Izvolite, da vam ulepšamo dan!” – kažu oni, i već bujica kreće dalje, traže strarije i mlađe sugrađane da im danas budu Deda Mrazevi. Na dva koraka dalje jedan dečkić zbunjeno i radosno prima poklon, mi se slikamo, pada jedan BIG HUG, draga razredna II3 nam maše, a mi ostadosmo da obradimo ove kratke i lepe trenutke, jer davno već nismo primili poklon od Deda Mraza, godinama uglavnom smo mi ti koji ih kupujemo, pakujemo i delimo…
Otišli smo svi svojim putevima, ali osmeh ne skidam s lica.
Draga Saška Radošević Domazetović i ceo II3, znajte da ste danas učinili nešto lepo, što se ne meri novcem, vaš topao gest znači puno više nego što se može videti. Vaša dobra namera pokrenula je talas lepih, čistih i za dušu blagodetnih strujanja, budite ponosni, što to nosite u sebi, i čuvajte tu energiju ljubavi da je imate za ceo život, kako biste ovakvim sitnim pažnjama jednog dana promenili ceo svet!
Veliki zagrljaj za vas, divni ljudi Zrenjaninske gimnazije!
Kada smo zaustavljali sugrađane, prvo su pomislili da nešto reklamiramo ili da treba nešto da se plati. Mi smo im objasnili da smo gimnazijalci i da samo želimo da im ulepšamo dan i praznike. Iskreni osmesi, stisak ruke, najlepše praznične želje nemaju cenu. Nastavismo svi za svojim poslom, ali ozarenog lica i sa toplinom oko srca.
“Bitno je da shvatimo da smo jedni drugima važni”
Da li ste očekivali takve reakcije i kakva su osećanja i kod Vas i kod učenika posle ove akcije?
Bili smo uvereni da će sugrađani lepo reagovati, ali se nismo nadali da će baš svako, koliko god žurio, stati da vidi šta deci treba i šta žele da pitaju. Nama je bilo toliko lepo da još događaj prepričavamo. Meni je bilo važno da se đaci podsete da uzbuđenje ne mora da bude povezano samo sa telefonima, računarima ili nestašlucima. I škola može biti uzbudljiva. Evo dokaza.
Zbog čega je bitno činiti male stvari?
Bitno je da znamo da smo jedni drugima važni i da ne moramo da imamo mnogo u materijalnom smislu da bismo učinili mnogo za dušu.
Hoćete li i u narednim godinama pokretati slične akcije?
Voleli bismo da poklanjanje novogodišnjih paketića prolaznicima postane tradicija i inspiracija. Ja sam sigurna da ćete uskoro opet pisati o originalnim, humanim i plemenitim akcijama mog odeljenja jer je Zrenjaninska gimnazija poznata po dobrim delima.
Fotografije ustupila Saša Radošević Domazetović
.gif)
.gif)
