Pre pola veka gotovo svi meštani Belog Blata živeli su od proizvodnje trske. Beloblatska trska je nadaleko poznata po kvalitetu. Nekada se sekla ručno, što je podrazumevalo angažovanje i po 200-300 ljudi u sezoni u jednoj firmi. Danas se trska žanje posebnim kombajnima. Poslednjih godina veliki broj meštana je napustio Belo Blato, zbog čega i u ovoj proizvodnji nedostaje radna snaga. U ataru Belog Blata proverili smo ko se danas bavi trskarstvom i koliko je ovaj posao težak.
Šezdesetih godina prošlog veka u Belom Blatu je osnovano preduzeće „Jedinstvo“ koje se bavi košenjem i preradom trske.
„Ja sam u firmi 12-13 godina. Razlike u radu tada i sada postoje. Prvo i prvo menja se klima. Optimalni rok za našu žetvu se sve više i više skraćuje. Sve kasni. Kasnije dolaze prvi mrazevi koji su nama potrebni da bismo krenuli žetvu. S druge stane već krajem februara, početkom marta počinju temperature kada trska počinje da klija i kada je poželjno prekinuti seču. To je jedan od problema. Drugi problem je, kao i svuda u Srbiji, nedostatak radne snage. Mi smo imali strahovit odliv ljudi iz Belog Blata u poslednjih 5-6 godina. Kombajni koje smo nabavili su uspeli koliko toliko to da nadomeste, mada iza kombajna moraju ljudi da vezuju trsku”, počinje priču Nebojša Superov, direktor firme “Jedinstvo d.o.o.” iz Belog Blata.
Proizvodnja i prodaja trske su sezonski poslovi
“Najveći problem je to što je ovo sezonski posao u svakom smislu. Uvek smo vezani za neke rokove i za vremenske pogode i nepogode. Uz to ide i problem obrtnih sredstva. Uostalom to je problem koji imaju sve firme u Srbiji u nekom periodu poslovanja. Tako je i sa nama. Mi počinjemo žetvu krajem novembra i trebalo bi da je završimo najkasnije do 1. maja. Kažem, na žalost, to sada obično bude znatno ranije, jer se klima promenila. Prodaja počinje u januaru i najintenzivnija je do polovine aprila, maja, juna, zavisno od potreba nemačkog tržišta. I posle sve to staje. Onda treba da preguramo leto bez redovnih priliva kako bismo započeli novu sezonu”, dodaje naš sagovornik.
U poslu sa trskom sada ima daleko manje radnika nego nekada. Većina ih ima 50 i više godina.
“Trenutno je jek sezone i sada imamo oko 50 prijavljenih radnika. Van sezone bude nas 18-19. Ljudi su uglavnom prijavljeni na određeno vreme na 6 ili 9 meseci. Zavisno koliko trske imamo”, kaže Superov.
Trska u Belom Blatu je izuzetnog kvaliteta
Da bi mogla da se prerađuje trska mora da bude jednogodišnja.
“Da ne bude da se hvalim, ali Belo Blato je čuveno po kvalitetnoj trsci. U Srbiji još 2-3 firme rade trsku, daleko od toga da im je trska loša. Ali, kažem, Belo Blato je poznato po kvalitetu trske, po specifičnoj boji… Ovo je močvarno područje, tako da je idealno za rast te biljke. Jedan od većih problema je i to. Trska ne raste na asfaltu, ne raste na kvalitetnom i plodnom zemljištu. Ovde je sve slatina, a ona je čudo. Kada je suša slatina je kao beton. Čim padne jedna kiša možete se zaglaviti traktorom neočekujući uopšte da vam se to desi. Osim u ataru Belog Blata, trsku kosimo i u jezeru Ribarskog gazdinstva Ečka, sa kojim imamo odličnu saradnji i na ribnjaku u Sutjesci. To je najdalje što idemo. Ranijih godina se išlo i u Suboticu – Ludoš, ali sad većih potreba za tim nema”, objašnjava naš sagovornik.
“Trska mora da bude jednogodišnja. Koren biljke je višegodišnji, ali stablo mora da bude novo iz godine kada ga sečemo. Ne valja kada je trska starija od godinu dana. Visina – što više to bolje i teren treba da je koliko-toliko pristupačan”, dodaje Superov.
99 posto proizvodnje ide na strano tržište
Gotovo celokupna proizvodnja firme “Jedinstvo” se izvozi i to u Nemačku.
“Domaće tržište nije totalno nezainteresovano, ali je to u jako malom procentu. Mi smo i ugovorom vezani za ino partnera, pa smo bukvalno opredeljeni samo za izvoz. Kažem i to je sezonska prodaja. Kao što je kompletan proces proizvodnje i košenja sezonski, tako je i prodaja. Onog momenta kada nemački partner traži da isporučimo određenu količinu robe, mi to moramo da ispoštujemo. Onda nemamo, što kaže Lala “lufta” da još nekog drugog snabdevamo trskom. Mi imamo dva proizvoda. Osnovni proizvod od kojeg živimo je štukatur tj. trščano pletivo. Nusproiuzvod ili drugi proizvod su nam trščane izolacione ploče”, kaže direktor “Jedinstva”.
“Pletivo ide za inostranstvo i koriste ga, koliko sam ja čuo, za ograde, zasenjivanje terasa, oko bazena, koriste ga i za drenažu prilikom sadnje trave. Trščane ploče nemaju neki prolaz na zapadnom tržištu tj. imaju, ali mi nemamo cenu sa kojom bismo se uklopili. One se još uvek koriste kod nas. Najveći kupci su nam farme, za izolaciju. To je izolacioni materijal”, dodaje naš sagovornik.
Sirova trska je menjala cenu, a gotov proizvod skoro da i nije
Tokom više od decenije cena sirove trske je skoro duplirana, dok je cena gotovih proizvoda od trske ostala gotovo na istom nivou.
“Cena sirovine je relativna stvar. Nije isto da li ćemo je kositi na kilometar od firme ili moramo da idemo 20 kilometara. Da li će nam se kombajn zaglavljvati 20 puta ili ćemo proći bez toga. Prosečna cena snopa franko preduzeće je oko 2 evra, a bila je pre 10-ak godina oko jednog evra. Cena inputa je porasla. Žica, naravno, radna snaga i sve ostalo”, objašnajva Superov.
“Cena gotovog proizvoda je 61 cent po kvadratu što je relativno malo. Konkretno od 2007. godine mi smo cenu uspeli da podigemo za samo 2 centa – sa 59 na 61 cent. Moramo da idemo na veliku količinu. Pričam za našu firmu. Postoje u Belom Blatu još 2-3-4 trskare koje su tipa porodičnih firmi i koje snabdevaju Crnu Goru ili domaće tržište. Ne znam po kojim cenama oni prodaju trsku. Mi da bismo mogli da opstanemo na ovom tržištu i da bismo sačuvali tržište od konkurencije kao što su Poljaci, Mađari moramo minimum 60 šlepera godišnje da izvezemo. Sa tim možemo koliko-toliko pozitivno da poslujemo i da ispoštujemo ino partnera”, precizira naš sagovornik.
Trska se nekada sekla isključivo ručno, a danas se to radi mašinski
Kombajni za žetvu trske su olakšali posao, ali oni nikako ne mogu u potpunosti da zamene ljude.
“Trskom se bavim 20-ak godina. Pre 20 godina se sve ručno seklo. Imamo neku alatku kojom smo ručno sekli. Tada je bilo i dosta više ljudi. Po 150-200 ljudi je radilo sezonski posao u firmi. Pre 10-ak godina stigle su prve mašine koje su, može se reći, pomogle dosta u trskrarstvu. One iznose trsku pored, ljudi ne moraju da idu u teren. Puno je lakše, ali još uvek je teško. Za sečenje trske je idealno kada je vreme lepo, a hladno. Pre 10 dana su bile magle, imali smo inje… To za trskarstvo ne valja nikako. Stajali smo, nismo mogli da radimo, a vreme nam je prolazilo. Dolazi proleće, a za nas je svaki dan bitan. Sad kada je ovako lepo vreme ostajemo i duže i subotom dolaze ljudi i nedeljom”, kaže Erne Ladvanski iz Belog Blata.
“Ručnog rada ima i danas, jer sve to mora da se preveže što mašina iseče. Mora da se očisti, da se traktorima dođe, da se to natovari, pa da se u firmi istovari. Bar 6-7 puta preko ruku prolazi jedan snop trske dok dođe do fabrike i dok se natovari na kamion da ode na ino tržište”, objašnjava naš sagovornik.
Kad se mašina zaglavi onda se svi angažuju da reše problem
Veliki problem može da bude ako se kombajn ili traktor zaglave na terenu.
“Puno puta se dešava da se kombajn zaglavi. Ove godine imamo sreće da jesen nije bila kišovita, pa je relativno suvo. Tada se snalazimo kako znamo i umemo. Dolaze drugi traktori, kao i privatni traktori iz sela. Mora to da se iščupa nekako. Noć je duga, ima smrzavanja, ne sme da se ostavi ništa na terenu, jer ne znamo šta će ujutru da nas dočeka. Čizme kod nas u Belom Blatu morate da imate i u avgustu. To su takvi tereni, močvarni, blato i voda su svuda. Prljavi smo… Dešava se i da se ljudi zaglave, ali to je manji problem nego kada se mašina zaglavi”, kaže Ladvanski.
“Trska je mokra, pa smo i mi uvek mokri”
Mlade je gotovo nemoguće naći za ovaj posao.
“Na ovim poslovima radim, da ne slažem jer ne znam tačno, jedno 8 godina. Pre vremena sam napustio firmu i dok nisam otišao ou penziju počeo sam ovo da radim svake zime. Preko leta sam se bavio drugim poslovima. Sad kako sam u penziji redovno radim svake zime ove poslove. Bogami teško je. Trska je teška i više puta smo mokri, jer je trska mokra. Neki put je još više mokra, pa se skroz pokvasimo – do kože. Teško je, kažem, ali mora da se radi. Ovaj posao mi jako znači. Pored penzije ja još duplu penziju zaradim. Pojedini ljudi još više zarade od mene, jer su oni veštiji. Od malena su radili te poslove i znaju bolje da rade i brže rade nego ja. Samim tim urade i više zarade. Ali dobro dođe, svaki dinar dobro dođe”, kaže Paljo Hromčik iz Belog Blata.
“Od alata imamo samo mali srp sa kojim čistimo male snopove koje kombajn napravi. Ništa više. I žicu da vezujemo snop. I dobru volju. Za izlazak na teren su potrebne čizme, dugačke gaće ili trenerka ispod, dva duksa, rukavice… Neki put jači vetar duva, jači je mraz. Malo bolje moramo da budemo obučeni”, zaključuje naš sagovornik.
Za razliku od najvećeg broja proizvoda koji se uzgajaju i koji zahtevaju kvalitetno zemljište, za kvalitetnu trsku je nabolje da je zemljište što lošije. Beloblatska trska prelazi dug put od močvare i blata, preko fabrike do isporuke na nemačko tržište.
.gif)
.gif)
