Tragovi u vremenu – Gradska kasina i Plankova bašta

Naš čuveni arhitekta Dragiša Brašovan jednom je rekao da zgrade, kao i ljudi, doživljavaju istu sudbinu: rađaju se, žive i umiru. Da je to tačno, najbolje potvrđuje sudbina nekadašnje zgrade Gradske kasine, koja se od početka prošlog veka nalazila na mestu današnjeg Kulturnog centra.

Tačan datum podizanja zgrade Gradske kasine nije poznat. Međutim, nešto više o zgradi doznajemo iz zapisnika grada Velikog Bečkereka od 9. septembra 1855, a sa potpisom Božidara Stojkovića, prvog notara grada.

Reč je o jednoj kasini koja je posedovala imanje u vrednosti od 30.000 forinti i koja je predstavljala deoničarsko društvo sa gotovo 300 članova. Zanimljivo je napomenuti da statut tog društva nije odobren od Temišvarskog namesničkog veća. Ta činjenica je prouzrokovala prestanak rada društva, s tim što je zgrada prodata zajedno sa ostalim nekretninama. Prema svemu sudeći, do takve situacije je došlo zato što za vreme Bahovog režima slična udruženja nisu bila poželjna. U imovinu društva dolazila je i zgrada sa placem koji je obuhvatao prostor do tadašnje Ulice Marije Terezije.

Smeštaj za vojsku

Godine 1853. u grad je stigao bataljon domaćeg puka. Puk je tada nosio ime grofa Fon Šonhalsa, kasnije grofa Tun Hoenštajna, zatim Skudijera i, najzad, Laudona.

Usled nedostatka prostorija za smeštaj oficirskog kora, smeštaj je obezbeđen u privatnim kućama. U nameri da se oslobode takve „časti”, vlasnici stanova su osnovali fond iz kojeg su iznajmljivali kuće za potrebe vojske. Iz tog fonda, koji je bio poznat kao Stambeni fond vojske, kupljena je zgrada Gradske kasine u koju su od 1856. do 1859. godine bile smeštene dve čete pešadije. Kasnije je bataljon premešten u Kikindu, koja je od 1857. godine imala železničku stanicu.

U narednom periodu u zgradi Kasine otpočelo je s radom novoosnovano udruženje skromnijih razmera. Godine 1860. najavio se tračak nade za uvođenje ustavnosti. Međutim, Torontalska županija, odnosno Srpsko Vojvodstvo i Tamiški Banat, morali su malo pričekati kako bi dvorski kancelar baron Vej Mikloš ubedio njegovu visost da sprovede vraćanje tih teritorija u okvire Mađarske.

Doba novog života

Posle uspešnog regulisanja tog pitanja, decembra 1860. nastalo je razdoblje novog života – s mnogo oduševljenja i poleta. Posebno se to osećalo posle naimenovanja novog činovničkog kadra, kada je u radu Kasine zabeležen vidan napredak. Tome su doprinele i sednice Odbora za pravosuđe, koje su se redovno održavale u prostorijama Kasine i trajale po nekoliko dana. Tim sednicama su prisustvovali bogati pojedinci iz redova zanatlija i svojim učlanjenjem popunjavali redove članstva. I pored toga, trebalo je još mnogo vremena da se, posle odlaska vojske, prostorije u zgradi urede i obnove. Međutim, taj problem je delimično ublažen prijatnom atmosferom koja je za vreme ustavnog života u Torontalu vladala od početka februara 1861. do oktobra iste godine. Jedan od predsednika tih godina bio je Mikša Mihalovič, a kao počasni član pominje se znameniti grof Ištvan Sečenji.

Poseban doživljaj za grad i Kasinu bila je poseta Franca Lista, koji je u prostorijama velikobečkerečkog udruženje boravio između 1842. i 1846. godine. Tom prilikom znameniti kompozitor je odsedao u kući tadašnjeg podžupana Lasla Karačonija, gde je u prisustvu mnogobrojnih gostiju održao koncert.

Apotekar Plank

Prema već pomenutom zapisniku, Velikobečkerečko udruženje „Kasino” postojalo je od 1842. godine. Zgradu i zemljište deoničari su kupili od Ferenca Planka. Obeštećenje deoničara trajalo je godinama i to od početka 1848. pa sve do 1855. godine. Likvidacija je bila poverena žitelju našeg grada Gustavu Frombahu.

Posle prodaje nekretnine, Ferenc Plank je 1849. godine napustio naš grad i zajedno sa Karoljem Tihijem zakupio početkom 1860. godine veliko imanje u okolini Solnoka. Međutim, iz tog poduhvata nije imao mnogo koristi.

Inače, Ferenc Plank je po zanimanju bio apotekar. Apoteku „Kod Svetog trojstva” otvorio je u Velikom Bečkereku 1828. godine i bio njen vlasnik deset godina. Nasledili su ga najpre Augustin, a zatim Mihalj Jezovič. Otac Ferenca Planka, Janoš Plank, bio je gvožđarski trgovac, a sestra Ferencova bila je supruga nekadašnjeg gradskog sudije, kasnije advokata Janoša Tihija.

Prema tome, Plankova bašta je dobila naziv po nekadašnjem vlasniku i taj naziv zadržala je sve do naših dana.

Staklenici i tornjevi

Najstariji stanovnici sećaju se staklene bašte i dvaju tornjeva na vrhu brežuljka izgrađenih 1842. godine od topljene cigle. Prema mišljenju mnogih, ti tornjevi predstavljaju neke ruševine.

Pre Prvog svetskog rata, zgrada Kasine bila je mesto okupljanja gradske elite na najotmenijim zabavama i kulturnim manifestacijama, a između dva svetska rata zgrada je pripadala Gradskom poglavarstvu i u njoj se nalazio Oficirski dom, a jedno vreme i Srpska čitaonica.

Zanimljivo je napomenuti da su četrdesetih godina prošlog veka u gradu postojale još dve kasine, koje su se nalazile u bivšoj zgradi suda, koja je bila na mestu današnjeg pozorišta i Narodnog muzeja. Prvi sprat je propadao kasini Konzervativne stranke, a prizemlje – Građanskoj kasini. Obe kasine su postojale do 1848. godine, kada je prestalo naglašavanje klasnih razlika.

Tokom devetnaestog i dvadesetog veka u Kasini je boravio veći broj znamenitih ljudi, među kojima su, sem već pomenutog Franca Lista, bili: knez Aleksandar Karađorđević, Mihajlo Pupin, Branislav Nušić i Jan Kubelik.

Poslednjih godina pre rušenja zgrada je bila namenjena kulturnom i zabavnom životu mladih.

Ubrzo posle toga, oronula i ostarela, napustila nas je zauvek.

Napisao: Boris Pavlov

Izvor:  časopis „Zavičajac”, broj 1-2, maj-jun 2000.

(www.zrenjaninskizavicajac.com)

Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.