Toni Benedek jedan je od svega trojice vaspitača u Predškolskoj ustanovi Zrenjanin.
Za naše prilike muški vapitači nisu baš često zanimanje, zbog čega smo Benedeka posetili u jednoj njegovoj smeni sa mališanima u vrtiću „Biberče“.
-Ovo mi je peta školska godina kako radim ovaj posao, i iz mog ugla i iskustva, to nije ništa neobično. U ovom vrtiću zaposleno je nas 22, ja sam jedini muškarac, i svi se lepo slažemo i potpomažemo. Navikli su na mene posle toliko godina.
Benedek u utrci sa kolegama iz Predškolske ustanove
Njegov prvi radni dan, ipak je, priznaje, bio neobičan.
-Bilo je neobično i meni i mališanima jer do tada nisam radio sa decom, a i njima sam ja bio prvi muški vaspitač. Mislim da me lepo prihvataju baš iz razloga što nema puno muških vaspitača. Deca na mene i koleginicu iz smene gledaju skoro kao na mamu i tatu, ta muško ženska-kombinacija ih asocira na roditelje i porodicu. I moje kolege iz drugih vrtića, Petar i Miki, imaju ista iskustva.
Za poziv vaspitača, Toni Benedek se dvoumio nakon završetka srednje škole, između DIF-a i tada Više Pedagoške odnosno Visoke škole za obrazovanje vaspitača u Kikindi.
-Prevagnulo je to što volim rad sa decom. U mladosti sam se bavio sportom tako da i u tom pogledu imam šta da prenesem mlađima.
Vaspitača Tonija pitali smo i kako na početku školske godine reaguju roditelji kada saznaju da će njihovo dete imati vaspitača.
-Možda im bude čudno dan-dva, ali svakako im je bitnije kako se ophodimo prema deci. Deca se vežu odmah, njima nije bitno da li je muško ili žensko. Možda je našoj javnosti neobično ovo zanimanje, ali ja imam baš dosta drugara iz škole koji se bave istim poslom. Moj kolega sa Više škole, bivši je košarkaš visok preko 205 cm, deca ga obožavaju, sama njegova pojava među tom malom decom već je događaj.
.gif)
.gif)
