Sećanja: Tito i Jovanka u Zrenjaninu

Osvanuo je sunčani 25. oktobar 1969. godine. Dan koji ulazi u istoriju Zrenjanina. Sve je počelo da se ostvaruje po planu. Po protokolu druga Tita sa Jovankom i s velikom svitom najviših rukovodilaca Jugoslavije, Srbije i Vojvodine dočekao sam, u ime grada, pred ulazom u IPK „Servo Mihalj”.

Odmah zatim na sasvim kratkom sastanku s rukovodstvom Kombinata Titu je izneta lakša, vedrija strana problema s kojima se suočava ovaj Poljoprivredno industrijski gigant. Potom se krenulo i u obilazak Skrobare (današnji IPOK) gde je u njenom velikom krugu Tita i njegovu pratnju pozdravilo preko stotinak radnika jer su organizatori samo toliko njih uspeli da obaveste protekle noći o mogućnosti da i ovde, sasvim izbliza, vide i pozdrave Tita. I danas mi je zabavno to tiskanje i guranje kombinatovih i skrobarskih rukovodilaca i aktivista prema predsedniku, a naravno i moja lična upornost da Titu budem što bliži.

U takvom nastojanju mislio sam, neće me izneveriti želja i snaga da istrajem tokom celog dana. Pri tom, znali smo da se sve to snima i da postoji realna mogućnost da se iste večeri uz Tita pojavimo na televizijskom ekranu.

Veoma smo se iznenadili kada je Tito, tu u Skrobari, primetio da se od pređašnje njegove posete gotovo ništa nije promenilo u proširenju proizvodnje i asortimanu.

U stvari, pre desetak godina čuo je istu priču: da savremeni svet preradom kukuruza dobija oko 2000 raznih proizvoda „a ovde se kako čujem drugovi”, rekao je, „još tavori na svega tridesetak… kao i pre”.

Ni blagoglagoljivi direktor Tibor Salma, videlo se, nije pričom o objektivnim okolnostima oraspoložio visokog gosta.

A na glavnom gradskom trgu gde se okupilo nekoliko desetina hiljada građana Tita je dočekao i zvanično pozdravio predsednik Skupštine opštine Ljubomir Pajić. S male tribine, tada se, ovde u Zrenjaninu, u svom govoru, Tito prvi put javno politički okomio na Mihajlovićevu knjigu „Kad su cvetale tikve”.

Time je odavde dat nalog za obračun s vešto sračunatim idejno štetnim porukama, ali ne samo književnosti, nego i u drugim oblastima nadgradnje i društveno političkog života. Ta će Titova, osuda knjige Dragoslava Mihajlovića, na zrenjaninskom trgu, imati velikog odjeka u političkim i književnim krugovima pa i van naše zemlje.

Posle toga Tito se u baroknoj Sali županijske zgrade sreo sa političko privrednim aktivnostima ovog kraja.

Već pre tri četiri dana, tačno smo se dogovorili ko će i šta kazivati na tom skupu. Najbolje je, najpre napisati ono što je tom prigodnom trebalo reći, zaključeno je.

I, prvo je predsednik Skupštine opštine dao prikaz naše gradske sredine, naglašavajući višenacionalnu ulogu i privredni napredak, a zatim sam se i sam, drugi po redu, oglasio u ime komunista Zrenjanina.

S obzirom da su me Miron Rajčić i Mirko Čanadanović, još na samom početku priprema za posetu Tita dobro uputili u ono šta Tito voli i Želi da čuje o našem Savezu komunista, svu pažnju sam naglašeno posvetio mladima i radnicima, i njihovom presudnom uticaju na stanje i ideološku postojanost u ovdašnjoj organizaciji komunista koja je brojala preko 11.000 članova.

Jovanka će mi docnije potvrditi da sam govorio sasvim prave stvari, one koje Tito visoko vrednuje i koje mu uvek gode. Jer, na ovom skupu, za konferencijskim stolom po protokolu, pripalo mi je mesto s desne strane odmah do Jovanke.

Nas dvoje smo veoma brzo ustanovili da nam koreni, meni po ocu dobrovoljcu, ovde kolonizovanom posle prvog svetskog rata, potiču iz istog kraja, iz Like. To mi je otvorilo mogućnost da s drugaricom Jovankom, kao zemljakinjom, neposrednije, gotovo prisno razgovaram.

I dok su trajala izlaganja o društvenim i privrednim dostignućima Zrenjanina, Jovanka i ja smo pričali polušapatom povremeno nešto glasnije. To su videli i zapažali gotovo svi u sali, pri čemu nas je i sam Tito dvaput opomenuo. U jednom trenutku Jovanka mi je, uvažavajući njegove opomene, tiho rekla da će mu docnije detaljno ispričati o čemu smo razgovarali.

U stvari njoj sam tada pored ostalog ispričao tri četiri vica na njen račun. Možda ih je znala od ranije, ali u mojoj verziji prihvatila ih je kao da to prvi put čuje.

Ali, zapazio sam uobičajenu posebno važnu Jovankinu ulogu kao suprugu predsednika. Tito je naime neprestano puckao cigaru, pažljivo slušao izlaganja, ne obazirujući se na svetlosti reflektora, zadimljenost, pa je u takvoj atmosferi Jovanka u jednom trenutku nagnuta prema Titu raskomotila njegovu kravatu i otkopčala jedno dugme na njegovoj košulji… Jer to je samo ona mogla… a ko bi još mogao da tako rukama priđe Titovom vratu. Takođe, Jovanka mu je dvaput prinela i čašu s vodom.

Posle sastanka sa aktivistima u Skupštini, zaputili smo se na ručak u hotel „Vojvodinu”.

U tom, od recepcije hotela pojavio se Tito s Jovankom. I gle čuda: mesto da mu se direktno kroz uzbuđeni špalir aktivista, uputi u salu za ručavanje, Tito je, očigledno, zastao kod nas trojice Nikezića, Peđe i verovatno suvišnog mene..,.. i tu se prilazeći odmah obratio, razume se, ovoj dvojici:

„Vidite, razmišljajući o cvetanju onih tikvi mi zanemarujemo zaslijepljenosti svojom ideologijom, da i na drugoj suprotnoj strani ima pametnih ljudi. Ispada da smo samo mi bogom dani i sposobni da tumačimo sve društvene fenomene i usmeravamo njihovo kretanje”.

Iako je Pečujlić Peđa bio poznat po brzom reagovanju, ovoga puta da je prednost Marku.

„Pamet, odnosno mudrost, ne stanuje samo u jednoj kući” kao i uvek mirno, poslovično je Nikezić dao za pravo Titu.

I … za vreme ručka, sasvim obične lake čorbe, šnicle sa prilogom, salatom i s malo crnog grožđa opet sam bio uz Jovanku. Tako smo mogli nesmetano da nastavimo naše razgovore započete u opštinskoj sali. Naravno, ja sam otvoreno pokušao da što više saznam o onom što se ne zna, a veoma zanima javnost, pre svega o njihovom porodičnom životu, neobičan detalj.

Ona je moju znatiželju prihvatila sasvim dobronamerno, pa nije izostao ni jedan odgovor.

Jovanka mi je tada pričala da Tito veoma retko odgleda glavni TV Dnevnik… da najradije uveče gleda kaubojske filmove na ličnom projektoru… da retko večeravaju sami u bračnom štimungu jer, obično im se natovari neko od starijih, pa i aktuelnih političara koji tada zasednu do duboko u noć, najčešće za šahovskom tablom… dalje, govorila mi je, da uz punu Titovu saglasnost, obično tada skokne do obolelog druga iz rata ako taj posebno želi da bude posvećen i viđen, da obično tada, gledaju da obiđu više poznanika iz rodnog kraja i ratnih dana… da se svuda dočekuje kafom i rakijom i posebno je istakla svoju intimnu čežnju za običnim, svakodnevnim životom, bez protokolarnih stega i obaveza, čega i inače ima na pretek.

Posle ove posete Tita svuda se, naviše u šali, pričalo kako se Tito ljutnuo na moje udvaranje Jovanki, a posebno je lako „pobesneo” kada sam par puta, uobičajeno za mene, u razgovoru prisno dodirnuo Jovanku za ruku.

A ja sam stvarno mislio, i bio uveren, da me je Jovanka, za razliku od Tita, samo neposrednije ljudski zapazila i možda, po nečem zasebnom, upamtila.

I zaista nekoliko godina posle Titove smrti Jovanka mi je po svojoj sestri od tetke, snajki mog kuma, poslala pozdrave i izrazila svoju želju da mi neposredno ispriča neprijatnosti koje je imala i koje još uvek ima, kaže se u poruci, za koje se u javnosti nije znalo, već se samo uobičajeno, narodski nagađalo.

A sutradan posle Titove posete Zrenjaninu, nestrpljivo sam prelistavao sve moguće novine ne bi li zapazio nešto iz svog izlaganja, a eventualno i svoju sliku pored predsednika.

Avaj, u novinama sam, na svoje zaprepašćenje, čitao da su samo nekakve tikve u stvari, bile najglavnija stvar zbog koje su Titove reči u Zrenjaninu, zatim dobile i odgovarajući književno istorijski značaj.

Tek tada sam se i dodatno zabrinuo što o tim tikvama ni ja, a pogotovo ni moji sugrađani nemamo nikakvog pojma izuzevši obično znanje o tikvama koje se ovde gaje za ishranu stoke ili o tikvama kao pogrdnom imenu za one, tikvane, nedorasle prisnijoj komunikaciji. S obzirom da nikog iz svog užeg političkog okruženja nisam smeo da priupitam za te književne tikve, odlučio sam da skoknem do Mirka Čanadonovića, tadašnjeg predsednika Pokrajinskog komiteta, uveren da će mi on sigurno razjasniti.

Posle njegovog strpljivog objašnjenja zaželeo sam da sad i sam pročitam, ako negde postoji stenogram tog Titovog govora no, do njega se tada uopšte nije moglo doći.

A tek posle više od trideset godina zahvaljujući istoričaru i dramaturgu Aleksandru Novakoviću, autoru knjige „Kako je Tito razbijao tikve”, imao sam pred sobom deo tog Titovog govora presnimljenog iz fonoteke Radio Beograda. I ovde ga, predočavam, kada već ima onaj književno političko istorijski značaj.

„… Evo, na primer, nedavno ste videli, tu neki komad kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je, izgleda, potpuno gnjila, i tako dalje… Gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže… kao društvo koje ne valja, to jest, da nije to ono što bi trebalo da bude. To jest, on ne govori da je to socijalizam. Neće socijalizam, nego nešto drugo. Znato vi šta on to govori… ako govori? Govori onaj koji je bio na mramoru, na otoku, tamo, na Golom otoku. I većina tih ljudi, većina… to ih nema mali broj, ali su glasni. Onaj isti Informbirovac koji danas ima pravo, ovaj, te stvari raditi, Mi ne smemo ići na administrativno preduzimanje mjera. Ja ne težim da mi sada njega, šta ja znam hapsimo, i tako dalje, nego naprotiv da bude glas javnosti onaj koji će njih onemogućiti da se bave tim poslom”.

Napisao: Dušan Duda Radaković za časopis „Zavičajac”, broj 31, decembar 2011.

(www.zrenjaninskizavicajac.com)

Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.