Dvadesetprvi vek je svakako vek novih tehnologija. Mlade generacije ne mogu da zamisle život bez interneta i društvenih mreža. Kod njih važi pravilo da se ono čega nema na fejsbuku, instagramu, TikToku nije ni dogodilo. Zrenjaninac Luka Čolak je zasigurno zvezda društvenih mreža na Balkanu. Ima više od 55.000 pratilaca. Istovremeno, Lukin otac Mirko Čolak je zvezda ne samo u Evropi, već i u Americi. I to ne zbog toga što je prisutan na društvenim mrežama, već zato što crta najpopularnije strip junake za najveće svetske kuće kao što su Marvel, DC Comics, Dark Horse, Tod Mekfarlan… O tome šta je zajedničko, a šta razlikuje strip i društvene mreže, kakvu popularnost nose viralni sadržaji, a kakvu ilustorovanje i kako se sa tim živi za portal I love Zrenjanin govorili su naši sugrađani.
Zrenjaninac Luka Čolak je za manje od godinu dana postao zvezda društvenih mreža i to ne samo u Srbiji, već na Balkanu.
“Klipove za TikTok sam počeo da snimam jer sam hteo preko toga da vežbam glumu. U tom trenutku pripremao sam neku pozorišnu predstavu i TikTok mi se pokazao kao najbolja aplikacija za to. Tu sam tražio inspiraciju. Prvi klip je bio impresija lika iz serije Vampirski dnevnici, Dejmona Salvatora. Glumio sam neku njegovu scenu. Nedavno sam uradio i rapid tog klipa da se zahvalim ljudima na praćenju. Taj prvi klip je prošao katastrofa. Ne znam da li sam imao 100 pregleda na njemu. Ali, u tom trenutku nisam imao pojma o tome. Nije me to zanimalo. Radio sam to zato što mi je bilo zanimljivo. Snimao sam svaki treći dan i sve je to išlo nekim svojim tokom”, počinje priču Luka Čolak.
Za samo nekoliko meseci Luku Čolaka je na TikToku zapratilo preko 55.000 pratilaca
“Prvi klip sam snimio 1. aprila 2020. godine, a sredinom juna, početkom jula sam počeo da upadam u oči javnosti. Sećam se tačno i koji sam video snimio. To je bilo kao ja završavam tuširanje i posle tuširanja mi neka nepoznata devojka ulazi u sobu. To je video koji je prvi postao viralan i koji je tada pogledalo nekoliko hiljada ljudi. To mi je bilo “vau”. Nastavio sam da radim i sad sam navikao na to”, dodaje naš sagovornik.
Luka trenutno ima 55.000 pratilaca na TikToku i 13.000 pratilaca na Instagramu.
“Pratioci traže videe. Ako mi se svide njihovi predlozi ja napišem neku priču, snimim to i to bude super. Moram da budem iskren, malo sam se uobrazio, pa ne izbacujem videe svakog dana, jer kad god da izbacim to bude viralno. Radim kad imam inspiraciju. Trudim se da to bude svaki drugi dan. Da budem što korektniji prema ljudima koji me prate i da to ima neki kontinuitet. Recimo izbacujem video sredom, pa petkom, pa nedeljom… Inspiraciju nalazim svuda. U muzici, filmovima, serijama… To mi je glavno”, objašnjava Luka.
Klipovi na TikToku traju najduže minut. Ipak, da bi se snimili nekada je potreno značajno više vremena.
“Nekada mi se desi da video snimim bukvalno za 5 minuta. Tako mi ide da je to neverovatno. A nekada mi se desi da mi se ne sviđa frizura, pa mi se ne sviđa kako sam se obukao, pa mi se ne sviđa kako izgledam, pa mi se ne sviđa kako sam odglumeo, šta sam napisao, kako sam predstavio. Nekada mi treba sat ipo da bih snimio video od minuta. Sve sam radim”, kaže naš sagovornik.
Tata je podrška od prvog dana, a mama je u početku bila protiv objavljivanja klipova na društvenim mrežama
Od prve objave na TikToku Luka je imao punu podršku oca.
“Ja sam prvi video objavio oko jedanaest, pola dvanaest uveče. Tata ga je video odmah, jer sam mu pokazao. Roditelji su od samog početka to pratili. Mi tada nismo znali kako funkcioniše TikTok. Mislili smo da to prvo ide na američko tržište. Onda smo shvatili da TikTok ima neke kategorije. Ja sam trenutno na balkanskom tržištu. U principu na američko tržište se stiže kad se plati. Cilj od TikTok-a mi je da proguram neke svoje vizije i snove. To već i radim i ide prilično dobro. Od nedavno sam na fakultetu, sad sam završio prvi semestar. I tu sam došao sa onim što sam naučio sa TikToka. To mi je puno pomoglo. Sad kombinujem TikTok i fakultet”, priča Luka.
“Naravno da je bilo kritika, s obzirom na to da se bavim sličnim poslom – da se razumem u sliku, kadar, kameru, svetlo, režiju, montažu… Navikao sam na sve te stvari koje on doživljava i ja sam bio za to i podržao od početka. Majka je bila dugo protiv u smislu šta će to njemu, šta će njemu ta vrsta popularnosti… Kao i svaka majka… Ja sam to gurao iz potaje. Sećam se trenutka, bili smo na nekom odmoru, ali ne znam gde smo bili, ja sam ga pozvao i on mi je rekao da mu je video pogledalo više od 10.000 ljudi i da ga je baš dosta njih zapratilo. Tada sam shvatio da je tu samo nebo granica”, kaže Lukin otac Mirko, strip crtač.
Saveti za ispravljanje početničkih grešaka
Mirko za svog sina kaže da je vrlo sličan njemu.
“Znam da u sebi ima taj šlif kao ja, a to je strip. Samo sada nije vreme kao kada smo mi bili klinci. Strip ovde postoji u jednom procentu i ne možeš očekivati da mladi to prate. S druge strane Luka ima prirodni dar za kameru, kadar, razumevanje situacije i pričanje priče. Da je lako pričati priču svi bi je pričali. To je užasno komplikovano, ali kada se jednom nauči onda je stvarno samo nebo granica”, objašnjava naš sagovornik.
“U početku sam mu na sve načine davao savete, pomagao sam mu više. U postavljanju kadra, ugla kamere, svetla… Napavili smo 2-3 ozbiljna filma, čak sam i ja bio glumac. Profesor koji predaje glumu je mislio da sam pravi glumac… Posao kojim se mi bavimo je baš širok i daje velike mogućnosti… Ja mogu i da glumim i da režiram i da kadriram i on je te savete prihvatio. Vrlo brzo smo došli do toga da mislimo vrlo slično. Drugar mi je pomogao da snimimo film od 5 minuta. Mi smo to snimali 4 dana. Te ne valja zvuk, ne valja svetlo, mi sve dobro uradimo, ono čuješ kako žena u kuhinji lupa varjačom dok kuva…”, prepričava Mirko.
Strip su 80-ih godina čitali svi – i mladi i stari i muškarci i žene
Današnje vreme se i razlikuje od onog od pre 30-ak, 40-ak godina, ali je delimično i slično.
“U moje doba nije bilo čudno čitati strip. To su neke 80-te. Svi su tada čitali strip. Nebitno devojčice, dečaci, tetke, ujne… I onda je došao taj rat 90-tih. Mi smo zasapali i još se nismo probudili, dok su svet i Evropa nastavili dalje. Strip kao takav je u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Americi izuzetno jaka grana umetnosti u kojoj se prave ogromni novci”, kaže naš sagovornik.
“Društvene mreže su nama služile da se družimo. Današnji klinci gomilu posla završavaju preko Instagrama. Čak se i dogovaraju za sastanak tu. Ja to kontam. Luka ima nesreću što ima mene za oca. Nisam dovoljno mator da ne znam ništa o kompjuterima, a dovoljno sam mlad da razumem sve to. Ja sam odrastao na kompjuteru, a ne kao moj ćale. Kad me pita gde sam bio, ja kažem tamo i tamo i on veruje. I uvek su drugi bili krivi za sve, samo sam ja bio fin. Ja sam odrastao u urabanom gradu, gde se slušala urbana muzika”, dodaje Mirko.
Kako je nastavnica likovnog pogrešila u vezi Mirkove profesije?
Mirko crta strip junake za najpoznatije svetske kuće. Interesantno je da mu je nastavnica likovnog rekla da od njega nikada neće biti crtač stripova.
“Ja sam isključiv i ako nešto odlučim to nema sile niko da promeni. Ni mati, ni otac, ni žena, niti bilo ko drugi… Ja sam sa sedam godina odlučio da ću biti strip crtač. U to vreme to nije bilo neobično reći. Znam tačno da je učiteljica pitala ko će šta biti kad poraste. Neki su rekli da će da voze brod, neki da će imati trafiku, a ja da ću crtati stripove. I to je bilo super, dobra ideja. Strip je bio jaka industrija u ono doba. Sećam se kako su tadašnji strip crtači živeli. To je bila ozbiljna srednja klasa. Srećom, ja gledam samo pravo i interesuje me samo šta ja kažem. Ne znam kako da objasnim, morao bih da nacrtam, koliko me tuđa mišljenja ne zanimaju. Mator sam da razmišljam ko šta misli o meni”, kaže ovaj crtač stripova.
“Ovaj posao se voli i ne može da se radi bez ljubavi. Nema tih para za koje bih radio kad mi se ne radi. Ma možeš puškom da me teraš, ja neću raditi. Specifičan je to posao. Mislim da me sad već ljudi znaju ovde, a u početku je to bilo čudno. Kad me pitaju čime se bavim i ja kažem da sam strip crtač, oni kažu ok to, ali od čega zarađuješ i živiš. Ja kažem pa od crtanja stripova, a ljudi me pitaju da li od toga može da se živi. Sad i ako me neko pita čime se bavim, ja kažem da sam ilustrator, jer mi je mrsko da objašnjavam šta je strip crtač. Obično kažu “jao pa ti crtaš Zagora”. Ja kažem “ne, ne, ne”, objašnjava Mirko.
Nisam crtao Vulverina i Hulka, ali i njih ću uskoro
Tokom svoje karijere Mirko je crtao mnoge likove. Gotovo sve koji postoje u Marvelu. A to su, između ostalih, Spajdermen, X-men, Avendžersi… Jedino što nije radio su Vulverin i Hulk, ali i to je, objašnjva, pitanje dana kada će početi.
“Ne vežbam da crtam likove. Dođeš u nekom trenutku u fazu kao muzičari. U početku ti moraš da ideš da se okupljaš na probama sa bendom, a sada ozbiljni bendovi, igrom slučaja članovi grupe Goblini su moji veliki prijatelji, oni se skupe jednom u tri meseca pred koncert, odsviraju probu i to je to. E, sad recimo ako dobiješ neki problematičniji lik da crtaš, da to bude Spawn, koji ću da radim, njega bih morao da isprobam. On ima gomilu svega i svačega po sebi. A ovo što radim za Marvela je sve lagano”, objašnjava naš sagovornik.
Kako strip crtača doživljavaju u Evropi, a kako u Americi?
Ovaj sugrađanin radio je i za evropske i za američke kuće. Razlika u načinu rada za kompanije sa ova dva kontinenta je, kaže, ogromna.
“Razlika je prvo u kulturi. Mi Evropljani, što to lepo zvuči kad kažem mi Evroplajni, imamo potpuno drugačiji pristup filmu, muzici, stripovima… To je ovde više doživljeno kao umetnost, dok je to u Americi u 80 posto slučajeva biznis. Danas si tu, sutra nisi nigde. Kad odeš bilo gde u Evropu i staviš svoju akreditaciju oni znaju da je došao bos, oni prave špalire da ti prođeš… U Americi nema toga. Ali, u Americi kad odoš negde, to je čupanje za rukav, to je slikanje, fotkanje… I onda ti to donosi neke beneficije… Možeš da popiješ piće sa poznatim ljudima. Vidiš, recimo, Kim Besindžer, pa shvatiš da je to jedna ozbiljna gospođa, pa vidiš ekipu Gospodara prstenova, Harija Potera, upoznaš neke naše glumce koji su uspeli u Holivudu kao što je recimo Stefan Kapičić…”, kaže Mirko.
“U Francuskoj, recimo, imaš gomilu ljudi koji satima čekaju autogram. Meni je to bilo čudno. Pogotovo što vidim stariju populaciju. Oni ponesu malu hoklicu i sede na njoj, imaju pun ranac klope i pića. I tu niko nije nervozan. I sad ja sam video nekog da čeka već nekoliko sati u redu na autogram, a dođe mi agent i kaže da moramo da idemo na ručak. Ja se izvinim tom gospodinu i kažem da ću se vratiti za 20 minuta. Ovde bi me neko u toj situaciji izboo viljuškom. A tamo ljudi ostanu mirno da čekaju da se vratiš. Meni je to fascinantno. To je druga kultura”, objašnjava naš sugrađanin.
Razlike u radu za američki i francuski strip
I sam pristup crtanja striipova u Francuskoj i Americi je drugačiji.
“Francuzi imaju mnogo veći raspon panela, između 10 i 12 po strani, dok Amerikanci pucaju na kraće panele, sa više emocije u njima. Bliža kamera, nema puno okoline… Kad radiš francuski strip, to je kao da snimaš film. Ti si i režiser i dramatrug i majstor svetla… Francuski stripovi zahtevaju puno istraživanja na internetu. E, sad da se vratimo na period kad nije bilo interneta, a kad sam dobio prvi posao za Francuze. Tada je tek počeo interenet i to neki dial-up, šalješ mejl po 45 minuta i na kraju ti pukne veza, pa moraš ponovo… Tada nisam znao ni da pričam englesi… Ma uf… A sada ako mi treba kovana kapija iz 13. veka, ja ukucam na pretraživaču kovana kapija iz 13. veka i nađem je i nacrtam. Pre su tu bile knjige, rečnici… Sad su inforamcije svuda oko nas, samo ih treba pokupiti”, ističe naš sagovornik.
“Takođe, kad radiš za Amere ti imaš teške rokove. Dovoljno je da propustiš samo jedan dan i već si u porblemu za sledeći dan, jer moraš da radiš duplo da bi ispunio ono što se od tebe očekuje. S druge strane u Francuskoj je skorz drugačija priča. Tu imaš svu slobodu sveta. Možeš i po godinu dana da radiš na jednoj priči. Ako imaš status kakav imam ja onda to možeš sebi da dopustiš, jer si dobro plaćen. I onda tu daješ 1.000 posto sebe”, dodaje Mirko.
Mirko “vole Vojvodinu više nego ‘leba da jede”
Naš sugrađanin kaže da je dostigao sam vrh kada je u pitanju crtanje stripova.
“U Americi imam sreću da radim sa guruom stripa Todom Makfalanom… On je smislio 7-8 najpopularnijih likova u Marvelu. U nekom trenutku dao je otkaz u Marvelu, jer je počelo da mu se dešava ono što se meni dešava. U Marvelu funkcionišu po principu ako ptičica malo uzleti, seci joj krila, jer će tražiti više para… Tod je uradio mnogo filmova… On ima 5 zaposlenih crtača, ja sam jedan od njih. Pre sam govorio da igram za Real ili Barsu, a sada igram za reprezentaciju Brazila iz 1972. godine… Dalji planovi su da sa nečim uđem u filmsku industriju. Bio sam na sastanku sa čovekom koji je radio Totalni opoziv sa Švarcenegerom, trebalo je da radim promociju novog filma. Ali to je zahtevalo da ja budem u Americi 3-4 meseca i to je za mene bilo mnogo da budem odvojen od porodice. I nismo se dogovorili”, kaže naš sagovornik.
“Jako kratko vreme sam razmišljao o odlasku iz Zrenjanina. Zapravo, ja sam jako veliki lokalpatriota. Volem Vojvodinu više nego ‘leba da jedem. Jako sam nostalgičan. Kad odem u Ameriku na mesec dana, najlepši trenutak mi je kad se vratim kući i tu me dočekaju Lule, Katarina i žena. Kako matorim počele su da me nerviraju razne stvari gde je očigledno da nas prave glupima i gde nam vređaju inteligenciju. Ja bih transformaciju iz Srbije u Ameriku mogao lako da izvedem, jer radim tamo. Moj kum živi u Americi i on je rekao da možemo da živimo tamo dok se ne snađemo. Ja sam sad malo i mator da se mičem odavde. Ali, oboje dece vidim preko”, objašnjava Mirko.
Ne mogu da zamislim život bez interneta, ali društvene mreže su uništile generacije
“Ja obožavam Ameriku i to je jedino mesto gde bih mogao da se preselim. Ali ne sad, nego kad ostvarim nešto što sam zacrtao. Planirao sam i prošle godine da idem turistički, ali nisam uspeo. Verujem da ću u narednih godinu dana otići. Nisam ljubitelj Evrope, da bih mogao da se preselim tamo, ali u Ameriku bih mogao”, kaže Luka.
Kao zvezda društvenih mreža Luka kaže da ne može da zamisli život bez njih. Ali, ne misli da su donele samo dobro današnjim generacijama.
“Ne mogu da zamislim vreme bez interneta, ali sam pristalica teorije da su društvene mreže uništile generacije. I uvek sam to i pričao, uprkos tome što koristim društvene mreže. One nas uništavaju, to je istina. Ali, da zamislim da živim bez njih, to ne bih mogao. Po meni se, s pojavom društvenih mreža, izgubila ljubav. To zvuči patetično, ali nema druženja, nema ničega. Ljudi se zaglupljuju nekim stvarima koje su apsurdne i za koje ne mogu da shvatim da su normalne. Ali, društvene mreže ih propagiraju i ljudi ih prihvataju”, dodaje Luka.
“S druge strane činjenica je da nije društvenih mreža, ne bi bilo ni Luke na TikToku”, dodaje Mirko.
Lukinim drugarima je i te kako zanimljivo to što Mirko radi.
“Drugari su uvek bili očarani onim što ćale radi. Pitali su da li stvarno crta Spajdermena, Depdula, X-mena, Konana, Avendžerse… Uvek im je to bilo zanimljivo. Mnogi i ne znaju da od toga može da se zarađuje, jer nije toliko rasprostranjeno kod nas. Tata mi nikada nije ništa crtao za likovno, jer ja i sam dosta dobro crtam”, kaže ovaj TikToker.
Mirka je otac kritikovao 90-ih što crta strip
“On da je nastavio da se bavi time verovatno bi došao tu gde sam ja. Međutim, nisam hteo da ga teram. Meni je ćale 90-ih godina, kad nisam odustao od stipova, rekao da država krvari, a ja crtam stripove. Keva je bila ta koja je krišom nosila raodove, da se to štampa, da šaljem za Novi Sad. Luka nije čitao dovoljno stripova da bi znao da ih radi”, kaže Mirko.
Mirko je sina Luku pretočio u strip junaka
Interesantno je da je Luka i strip junak kojeg je Mirko nacrtao.
“2010. godine dobio sam da radim serijal Redskala. To je jako popularan Marvelov film. Taj tip je najveći protivnik Kapetana Amerike i bilo je jako čudno da neki Srbin dobije to da radi. Ali, priča se dešava u Evropi u Nemačkoj, malo pre nego što će početi Drugi svetski rat i on je bio desna ruka Hitleru. U jednom momentu urednik iz Marvela, Alehandro, mi je rekao da im treba jedan dečkić od 10-ak godina. On je predlagao neke glumce, ja sam rekao da imam dete od 10-ak godina, koji je imao frizuru kakva je nama trebala, sa zulufima… Kad sam ga nacrtao iz prve su ga prihvatili. Obično kažu nemoj ovo, izbaci ono…”, priseća se Mirko.
“Tih prvih godinu dana sam Luku baš smarao. Slikako sam ga u svakoj mogućoj pozi. Ali, on to voli… Onda sam morao da tog junaka Johana Šmita nacrtam kao 8 godina starijeg. Kako se bavim crtanjem tačno znam gde koju liniju treba da stavim da bi neko delovao starije. Fascinantno je da sam u tom trenutku tačno predvideo kako će se Luka razvijati i kako će izgledati kada mu bude 18. Čak sam pogodio i frizuru koju će imati. Marvelov direktor je bio zapanjen kad sam mu rekao da sam crtao sina”, dodaje naš sagovornik.
“Bilo bi dobro da se uradi jedan film takav, pa da glumim… Šteta što se toga nismo setili ranije… Sad sam već mator da bi igrao dečaka, ali nikad se ne zna”, dobacuje Luka.
Osim na Redskala, Mirko je posebno ponosan na lik Konana.
“To je jako malo ljudi u svetu dobilo priliku da radi. Kad sam počeo da radim Konana odmah sam bio u prva tri crtača koja su dobijala ga da rade”, kaže Mirko.
Ako si crtač možeš da crtaš i ekserom po betonu, a ne digitalno
Nekada su se stripovi crtali pomoću papira i olovke. Danas je i to moguće radtiti digitalno.
“Ja radim digitalno, ali nemam ništa protiv papira i olovke. Nisam isključiv. Imam neke kolege koje se groze digitalnog crtanja. Zašto? Pa ti ako si crtač možeš ekserom po betonu da crtaš. Ja sam samo izabrao digitalno, jer je to brže. I za crtanje i za salnje. Samo za skeniranje jedne table koja mi treba za crtanje, treba mi oko pola sata. Koliko sati mi treba za 100 tabli? Samo na tome je ušteda vremena, koje mogu da koristim za crtanje”, objašnjava Mirko.
“Uzmem ja i olovku i papir da nešto crtam. Kad ideš po konvencijama ti moraš da se predstaviš ljudima crtežom na papiru. Digitalno crtanje je lakše, nema otpora koji daje papir… Po staklu ruka klizi. Vežbam na papiru, recimo, dok pijem kafu. Tada crtam budalaštine. Mene znaju da radim realne slike. A kad crtam za svoju dušu to su neke polu karikature. Nisu ni karikature, a nisu ni realni likovi. To je neka vežba gde ja mentalno sazrevam”, kaže naš sagovornik.
Strip je opšte obrazovanje
Mirko često drži radionice deci na kojima im objašnjava zašto su stripovi važni i kako se rade. Ipak, smatra da nikada ne bi mogao da bude pravi predavač.
“Sa decom je najlakše raditi. Ja znam sa njima. A oni su prokleto iskreni. Meni je najsmešnije bilo kada sam se odazvao na poziv moje drugarice Nikolete da držimo radionicu u parku kod Kulturnog centra. Mislio sam da će tu doći troje, četvoro dece, a bilo ih je mnogo. Došli su i mame i tate. Bio je jedan klinac, za kojeg nisam bio siguran ni da li zna da hoda, ali on je držao olovku i pažljivo slušao šta govorim. Moj problem je što ne znam da predajem. Nemam porblem da pričam pred ljudima, ali ne znam kako da naučim nekoga tome što ja znam. Jer to je u meni. Ja to osetim”, priča Mirko.
“Strip je opšte obrazovanje. Ja toliko dobro poznajem američku istoriju, a da nisam pročitao ni jednu knjigu o tome. Moje znanje je svo iz stripova. Ja kada sam krenuo u privi razred znao sam da pišem i ćirilicu i latinicu i da čitam oba pisam. Jer je Zagor bio na latinici. Zapravo svi stripovi su bili na latinici u to doba. Kroz strip naučiš najrazličitije stvari. Ja znam koje drvo raste na Gvineji. Koliko ljudi to zna? Znam kolika je površina amazonske šume. A zašto to znam, jer sam morao to da crtam ili sam negde pročitao. Stripovi su ozbiljne priče koje mogu da se rade i godinama”, objašnjava naš sagovornik.
Luka je trenutno u potrazi za sponzorima za snimanje prve srpske serije o vampirima
Iako živi sa ocem koji crta stripove Luka nije uspeo da pročita sve što je Mirko radio.
“Nisam pročitao sve što je tata radio. Sad sam gledao neke knjige koje je tata dobio, a što je radio. Drugar i ja samo jedan vikend to prelistavali… Omiljeni lik koji je tata crtao je Redskal”, iskren je Luka.
“U narednom periodu ću se najviše posvetiti seriji koju radim. To je serija Krvava zona. Tu imam najviše obaveza. Planiram da počnem sa snimanjem, a potreban mi je novac. Moram da nađem sponzore. Pilot epizoda je već izašla, naišla je na dobre kritike. Serija je priča o vampirima i prati glavnog junaka Tanasija koji se vraća u rodni grad nakon sto i nešto godina. Njegov zadatak je da pronađe drevni očnjak koji donosi beneficije neljudskim bićima. Za vampire sam se opredelio jer svi snimaju serije i filmove o njima, a mi nemamo ni jednu seriju, a vampir je srpska reč. Imamo samo film Leptirica iz 70-ih godina prošlog veka. U planu je da se snimi 8 epizoda. Svi koji mogu su dobrodošli da pomognu ovaj projekat. Što se tiče TikToka on je tu, pa je tu. Na njemu radim”, kaže Luka Čolak.
“Decu treba podržati kad pokažu volju da nešto stvaraju”
Mirko ističe da je najveći problem Zrenjanina što se uspeh ne prašta.
“Mi imao gomilu uspešnih ljudi u svim sferama. Da to niko ovde ne zna da porepozna, e to me nervira u ovom gradu. Evo šta se meni dogodilo ovde. U trenutku kada se otvorio Aviv u Zrnjaninu ja sam radio daleko najpopularnijeg superheroja Dedpula. Moj kućni prijatelj Stefan Kapičić je glumio njega. Ja sam tada bio u Americi, a on je saznao da se na otvaranju bioskopa u Avivu prikazivao taj film. I tu je bio organizovan neki koktel, a mene, kao autora tog lika, niko pozvao. Ok, nisam bio tu, ali me niko nije ni pozvao. Nisam ja ni žedan ni gladan, ali to pokazuje koliko to sve nema smisla”, kaže Mirko.
“A znaš šta bi Ameriklanci uradili od toga? Jednom sam bio u Njujorku sa mojim drugarom Oliverom, koji je Parižanin i poznat je po tome šta radi u Marvelu. U to vreme je bilo godinu dana od smrti čuvenog Sten Lija. Sećam se da je došao ambasador Francuske da vidi svog čoveka. Tu se vidi koji je nivo svesti između njih i nas. Dajte našoj deci da rade. Da ne idu više preko i da ne beže iz zemlje. Podržite ih u tome što rade i što pokazuju želju da stvaraju”, zaključuje na kraju razgovora Mirko Čolak.
.gif)
.gif)
