I love Zrenjanin portal

  • Nexe
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Tatjana Karličić: Ako ne uspete u inostranstvu, uvek možete da se vratite u Srbiju sa iskustvom više

Tatjana, devojački Pavić, a sada Karličić odrasla je u Kucuri, u opštini Vrbas. Diplomu farmaceutskog tehničara stekla je u srednjoj medicinskoj školi u Zrenjaninu. U tom periodu živela je u Domu učenika Angelina Kojić-Gina. Studirala je na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu i 2015. godine stekla zvanje magistra farmacije. Vrlo brzo nakon završetka fakulteta preselila se u Beč, glavni grad Austrije. Upisala je univerzitetski kurs na engleskom jeziku „MSc in Clinical Research“ u trajanju od dve godine na Medicinskom fakultetu u Beču. Počela je da uči nemački jezik i zaposlila se u apoteci kao student. Relativno brzo i bez mnogo problema, jedan ispit razlike, nostrifikovala je diplomu stečenu u Srbiji. Nakon nostrifikacije završila je staž u trajanju od godinu dana i trenutno radi kao farmaceut u apoteci u Beču. 

Tatjana Karličić

Kada ste učenik srednje škole čini Vam se da su Vaši problemi najveći. Još ako živite odvojeno od roditelja, muka se povećava. Ali, kada prođe nekoliko godina od mature period srednjoškolskog obrazovanja postaje deo lepih uspomena.

“Vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina pamtim po avanturama sa mojim cimerkama Natašom, Teom i Zokom. Dan je počinjao i završavao se sa njima. Vaspitači su ujutru oko sedam išli od sobe do sobe i budili nas kucanjem po vratima i glasnom muzikom na razglasu. Učenje do kasno nije bio prihvatljiv izgovor za produženo spavanje. Pamtim ga po ukusnim obrocima i brižnim kuvaricama. Po dobroj muzici koju je za vreme obroka uglavnom puštao vaspitač Bakoš i pokušavao suptilno da nam istanča muzički ukus. Po biciklu vaspitača Svetislava, koji smo Zoka i ja često pozajmljivale posle večere i pravile par krugova po gradu pre završetka njegove smene”, kaže Tatjana Karličić.

I Taxi Zrenjanin

Zrenjanin pamtim po vožnji rolera, palačinkama, Zelenom zvonu, Gradskoj bašti, koncetima, časovima fizičkog…

“Dom učenika pamtim i po učenju do kasno u noć kada se dom smiri, kada vratimo rekete za stoni tenis na mesto, spakujemo gitaru i ugasimo veliki TV u zajedničkoj sali. Po tumaranju po gradu vikendom… I naravno, domijadama. Često pomislim i na Zrenjanin i to sa velikom zahvalnošću i lepim emocijama. Zrenjanin pamtim po Zelenom zvonu i Gradskoj bašti. Po finim i blagim ljudima. Pamtim ga po dugačkoj, savršenoj biciklističkoj stazi po kojoj sam vikendom obožavala da vozim rolere. Moja ruta je bila do kraja Bagljaša i nazad po palačinke sa kremom u Areni i lagano pešačkom zonom nazad do doma. Pamtim ga po koncertima Nevernih Beba, Vlade Georgijeva, Van Goga… Kao i časovima fizičkog na kojima smo trčali oko jezera. Po interesantnim kućama i zgradicama ušuškanim u krošnjama drveća u naselju Mala Amerika”, dodaje naša sagovornica.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Zrenjanin me je dogradio kao čoveka

Na trenutke provedene u Zrenjaninu i Domu učenika Tatjana se često priseti gledajući fotografije.

“Zrenjanin me je dogradio kao čoveka i taj grad i ljude iz tog perioda neizbrisivo nosim u svom karakteru. Slika grada i ljudi iz perioda kada sam u njemu živela je zamrznuta u mom sećanju i volim da negujem uspomenu na taj poseban period gledajući slike s vremena na vreme. Nedostaju mi ćaskanja po hodnicima u periodu oko ručka i večere. Bili smo bezbrižni. Naša jedina obaveza bila je da učimo i da sobu održavamo urednom. Nismo morali da razmišljamo o obrocima niti o higijeni prostorija u kojima boravimo. Imali smo podršku na svakom koraku. U Zrenjanin sam dolazila kao student otprilike jednom u dve godine i posećivala moje vaspitače, kuvarice, „tetkice“ i ostale zaposlene u domu koji su bili ogromna podrška u svakom trenutku mog života u domu. Volela bih da se uskoro vidim i ispričam sa mojom vaspitačicom Slađom“, objšnjava Karličić.

„U Zrenjanin sam došla već znajući da ću da se bavim farmacijom. Nastavni program bio je bogat praktičnom nastavom. Provodili smo mnogo vremena u apoteci i zrenjaninskoj galenskoj laboratoriji. Kvalitet nastave i sjajni profesori učinili su da ostanem pri svojoj odluci. Boravak u Domu i život u Zrenjaninu pomogao mi je da se brzo osamostalim. Dobra organizacija vremena i obaveza, postavljanje prioriteta, brza procena situacije i reagovanje, prilagođavanje novonastalim situacijama su samo neke od veština kojima me je ovaj grad naučio“, ističe naša sagovornica.

Austrijanci se svim silama trude da očuvaju životnu sredinu

Beč je od Zrenjanina udaljen oko 600 kilometara. Kilometarski reklo bi se ne tako mnogo. Ali, po načinu života ljudi tamo i ovde, čini se u ovom trenutku, miljama daleko.

„Austrijanci ulažu ogromne napore i resurse da očuvaju životnu sredinu. Domaćinstva su u zakonskoj obavezi da sortiraju i recikliraju otpad. Otpadne vode se prečišćavaju. Konkretno u Beču, kvalitet vode Dunava mora biti isti na ulazu i izlazu iz grada. Takođe, u Beču postoje predviđena mesta gde možete predati svoje očuvane stvari koje više ne koristite,a kojima neko drugi može naći svrhu. Na taj način se predmetima produžava upotrebni vek i smanjuje količina otpada. Studenti ovde studiraju duže nego kod nas i većina studenata istovremeno radi neki studentski posao. Apoteke obavezno imaju bar jednog studenta farmacije u svom timu. Veći je naglasak na praktičnom i grupnom radu. Fakultet je moguće upisati dva puta godišnje, u zimskom i letnjem semestru. Pravo na korišćenje menze i povlašćenih cena obroka imaju svi studenti“, objašnjava Karličić.

U Austriji skoro niko ne govori školski nemački

Preseljenje u Beč bio je mnogo veći izazov od života u Domu učenika.

„U zrenjaninskom domu učenika smo svi delili iste početničke muke i zajednički ih lakše prevazilazili. Nova škola, odvajanje od porodice, novo društvo i sredina, novi životni uslovi… Vaspitači su nas vodili kroz taj proces. Od roditelja sam bila udaljena samo sat i po vremena autom. Tada mi je ta udaljenost delovala mnogo strašnije nego sada. Preseljenje u Austriju je bilo mnogo surovije. U Beč nisam otišla kao student redovnih studija, nisam živela u domu sa svojim vršnjacima i morala sam da radim ozbiljnije na ostvarenju svojih ciljeva. Izazovi su bili drugačiji. Olakšavajuća okolnost je što u Beču ima mnogo stranaca, a naša dijaspora je jaka i mnogobrojna. Prostora za nostalgiju nema mnogo“, kaže naša sagovornica.

„Na početku je sve bilo teško. Nemački jezik je bio veliki izazov, zbog posla sam morala da ga savladam brzo. U Austriji skoro niko ne govori školski nemački, već ljudi govore u dijalektu, a to se ne uči u školama. U Beč sam došla sa mojim tadašnjim dečkom, a sadašnjim suprugom. Od samog početka smo zajedno prolazili kroz sve izazove i bili podrška jedno drugom. To je dodatno izgradilo i ojačalo našu vezu“, dodaje Karličić.

Apotekari savetima mogu da rasterete dovoljno opterećene lekare

Pandemija je donela mnogo loših stvari. Ipak, naučila nas je i da vrednujemo mnoge stvari na koje nismo obraćali pažnju.

„Farmaceuti su stručnjaci za lek i najdostupniji zdravstveni radnici i kao takvi smo deo kritične infrastrukture. Važno je, a posebno sada za vreme pandemije, da hronični bolesnici uzimaju svoju terapiju pravilno i na vreme. Naša obaveza je da se konstantno edukujemo i savesno informišemo korisnike naših usluga. Ove godine je mnogo novca uloženo u nauku. Najbolji stručnjaci su radili vredno kako bi što pre stvorili rešenje i stavili tačku na pandemiju. Mehanizmi novih lekova i vakcina mogu da zbune prosečnog čoveka i srećna sam svaki put kada mogu da odgovorim na pitanja i pomognem osobi da donese odluku na osnovu objektivnih i istinitih informacija“, kaže naša sagovornica.

„Vrlo često je savet i preparat iz apoteke dovoljan da reši akutni zdravstevni problem. Trijaža u apoteci značajno rasterećuje već dovoljno opterećene lekare i njihov tim i omogućava im više vremena da se posvete pacijentima sa ozbiljnijim zdravstvenim problemima. Timski rad svih zdravstvenih radnika i uzajamna podrška olakšava svakodnevni rad svima kojima je cilj dobrobit pacijenta“, dodaje Karličić.

Austrija ima vrlo restriktivne mere u borbi protiv pandemije

Iako je od pojave korona virusa prošlo više od godinu dana, u mnogim zemljama su i dalje na snazi izuzetno restriktivne mere. Austrija je definitivno jedna od njih.

„U Austriji su prilično restriktivni. Leto u Austriji je prošlo bez značajnijih ograničenja. Međutim, od novembra je sve zatvoreno, rade samo apoteke, drogerije i prodavnice hrane. Putovanja su moguća, ali uz obavezan karantin nakon povratka. Nastava je uglavnom online. Broj zaraženih se ne razlikuje mnogo od broja zaraženih u Srbiji, ali su lekari značajno rasterećeni zahvaljujući preduzetim merama. Vakcinacija nažalost ne napreduje onom brzinom kojoj smo se nadali i kao što je to trenutno u Srbiji“, objašnjava ova bivša stanarka Doma učenika u Zrenjaninu.

“Korona nije imala nekog značajnijeg uticaja na mene. Leto u Austriji je bilo bez strogih mera, restorani i hoteli su radili, pa smo iskoristili to vreme da upoznamo prirodne lepote ove zemlje. Otkazali smo putovanja i godišnje odmore smo provodili u Srbiji sa porodicom. Odlazili smo ređe, ali smo ostajali po desetak dana. Provodili smo više vremena kod kuće, više smo kuvali i ugađali sebi“, kaže Karličić.

Ako neko želi da ode iz Srbije ne treba da gubi vreme razmišljajući o toj odluci, treba da proba da ostvari taj cilj

Fizička udaljenost uticala je i da naša sagovornica bude u kontaktu sa samo nekoliko ljudi iz doma učenika. Ali, to je iskustvo kakvo svakako treba doživeti.

„U redovnom kontaktu sam sa jednom od mojih cimerki, dok se sa ostalim drugarima i drugaricama iz doma čujem povremeno“, kaže Karličić.

„Život u domu po mom mišljenju zahteva dobro kućno vaspitanje, jaku disciplinu i čvrste ambicije. Kada sam došla u dom, očekivala sam da ću svoje navike i život moći da nastavim onako kako sam do tada navikla. To je ono što mi je otežalo prvih par meseci. Kasnije sam shvatila da ne mogu sve stvari da držim pod kontrolom i da život u zajednici podrazumeva mnogo odricanja, snalažljivosti i prilagođavanja. Žurke u domu se nisu propuštale. Iako sam bila član mnogih sekcija, trenirala streljaštvo i imala širok krug prijatelja, za mene je škola uvek bila prioritet i uspevala sam da održim dobar balans obaveza i zabave. To je ono što bih preporučila svima, da budu deo kulturnih i sportskih dešavanja i otkriju skrivene talente, da upoznaju druge ljude, kulture i običaje i da vredno rade na svojim ciljevima“, objašnjava naša sagovornica.

Kao što bi svako ko je u mogućnosti trebalo da proba da živi u domu učenika, isto tako svi koji žele i imaju mogućnosti bi trebalo da se oprobaju u životu van granica naše zemlje, poručuje Tatjana.

„Bez obzira o kojoj se odluci radi, ne treba razmišljati mnogo i gubiti vreme stajanjem u mestu. Treba probati. Čak i da se nakon nekog vremena povratak u Srbiju učini kao jedina opcija, čoveku ostaju naučen jezik, nova iskustva i širi pogledi na svet“, zaključuje na kraju razgovora Tatjana Karličić.

Fotografije ustupila Tatjana Karličić

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh