Informacije o korona virusu koje do javnosti dolaze u vidu brojki o obolelima i preminulima, prognoze i mišljenja stručnjaka, detaljno opisana iskustva kovid-pacijenata, do raznih hipotetičkih stavova bitnih i nebitnih osoba, kreiraju jednu haotičnu, konfuznu atmosferu u kojoj je teško razabrati „pravu istinu“. Neki bi rekli „istina je uvek više“, ali avaj. Nalazimo se u situaciji u kojoj je nepoznanica veliki faktor. „Bombardovanje“ informacijama i bezrezervno upijanje istih, činjenica je, karta su za igru bez granica. Ipak, čovek kao društveno biće ne može u potpunosti biti izolovan od ovih uticaja.
O uticaju perioda u kome se nalazimo na lične živote i promenama koje su nastupile razgovarali smo sa psihoterapeutom Svetlanom Savu.
Pojava korona virusa u populaciji i vanredno stanje kroz koje smo kao nacija prošli, osim fizičke izolacije i ograničavanja kontakata između ljudi doneli su i mnogo dublje promene, one psihološke prirode. S vremena na vreme, u skladu sa brojem obolelih, pojavljuju se nagoveštaji o novim merama koje bi dodatno ograničile kretanje, komunikaciju, mogućnost privređivanja. Da li bi ponovno prolaženje kroz takav obrazac kroz koji smo prošli tokom marta i aprila, ovaj put moglo negativnije da utiče na ljude?
-Neizvesnost i stalno iščekivanje lošeg ishoda neminovno dovodi do pojačanog osećanja straha i zabrinutosti naročito ako nepovoljna okolnost dugo traje i ne postoje naznake do kada će trajati i kakve će posledice imati, posebno ako je strah usmeren na najveću vrednost – ljudski život. Svakako da kontinuirani psihološki pritisak dovodi do popuštanja kapaciteta za odbranu (strah koji dugo traje, stalna zabrinutost za sopstveni život, slike katastrofe u medijima…). Imam utisak da je prvi talas kovida bio propraćen potrebom za borbom ali da dužina trajanja i „drugi talas korone“ može da uvede neke ljude u čitav niz anksioznih i depresivnih reakcija. Tako da lepeza reakcija u ovakvoj krizi varira od osećanja zabrinutosti, panike, anksioznosti, pa do tuge, apatije ili pak ljutnje i potpunog negiranja situacije. Na ograničenje kretanja, ljudi različito reaguju – za neke je to dodatna frustracija koja će pojačati negativnu psihološku reakciju, dok za druge to ne mora da bude tako. Ljudi koji su socijalno ugroženi krizom, oni koji imaju obolele članove porodice ili su doživeli gubitak člana porodice, biće emocionalno podložniji negativnoj reakciji, kaže naša sagovornica.
Nakon vanrednog stanja ljudi su naglo, ubrzano počeli da se vraćaju u sve životne tokove. Međutim, deluje da je to bila neka prva reakcija, a da je došlo do promene u volji. Primetna je zabrinutost zbog neizvesnosti i nemoći u situacijama na koje ne možemo da utičemo i strah od finansijskih eventualnih problema, nemogućnosti privređivanja. Do kakvih je promena zapravo došlo?
Svetlana Savu: Popuštanje mera dovelo je do nagle normalizacije i vraćanja u redovne životne tokove-tržni centri, organizacija proslava, nenošenje maski, maturske proslave, putovanja. Kulturološki obrasci i navike su svakako uticali na to da je teško izbaciti iz svog života okupljanje, proslave, ljubljenje i rukovanje… Kod određenog broja ljudi prisutno je takozvano kontrafobično ponašanje tj. reakcije suprotne strahu koje se oslikavaju čuvenim rečenicama “ja sam od čelika“, „neće grom u koprive“, tako da se ova kategorija ljudi ni ne oseća ugroženim. Veliki je broj i onih koji se i dalje striktno pridržavaju mera iz razloga zabrinutosti za sopstveno zdravlje ili zdravlje članova svoje porodice i tako svesnošću od opasnosti štite sebe i u fizičkom i u psihološkom smislu. Međutim, oni koji su psihološki struktuirani da teško podnose nepovoljne okolnosti (pojačan stres je okidač), reaguju strahom, povlačenjem u sebe ili telesnom simptomatologijom. Oni upravo predstavljaju populaciju koja najčešće traži pomoć stručnih lica.
Šta ovakav period može da donese, kakve transformacije unutar nas samih? Preispitivanje, suočavanje sa potisnutim strahovima, razmišljanje o smislu postojanja?
Svetlana Savu: Nepovoljne životne okolnosti, naročito onda kada je život čoveka direktno ili indirektno ugrožen, ostavlja posledice na mentalno i socijalno funkcionisanje. Svakako da će pojedinac reagovati na stresnu situaciju individualno, u zavisnosti od toga kako inače reaguje na frustraciju i stres. Na reagovanje utiče i to koliko su očuvani mehanizmi odbrane, kakve navike ima, kakvi su mu socijalni kontakti itd.. tako da je nemoguće stvari generalizovati. Sigurno je da su ljudi sa područja gde je veliki broj inficiranih pa i preminulih izloženi drugačijoj vrsti psiholoških pritisaka i reakcija nego u onim gde je epidemiološka situacija bolja.
Prirodna reakcija, kada se čovek oseća ugroženo, je osećanje emocije straha i to u situacijama kada se osoba naglo suoči sa iznenadnim opasnostima. Međutim, kada osoba ima utisak da nema kontrolu nad nepovoljnim spoljnim situacijama, tada se javljaju zabrinutost ili strepnja. Zabrinutost ima kao posledicu stalno iščekivanje lošeg ishoda ili stvaranje predstava o najgorim mogućim scenarijima u budućnosti. U ovakvoj situaciji epidemije Covid 19 kod najvećeg broja ljudi prisutna je zabrinutost ili za sebe ili za bliske ljude-članove porodice, prijatelje, ali i zabrinutost za egzistenciju i materijalnu sigurnost. No, važno je reći da zabrinutost može da bude pasivna i aktivna. Određeni broj zabrinutih ljudi koji su korona virus/covid krizu doživeli ne kao opasnost već kao katastrofu. Paralisani katastrofičnim mentalnim predstavama iščekuju bolest ili umiranje. Šta je aktivna zabrinutost kod Covid bolesti? Pa upravo akcija usmerena ka onim merama da se osoba zaštiti od bolesti, a to su već dobro poznate mere pranja ruku, fizičkog distanciranja, nošenja maski i ostalo.
Da li su ovako ozbiljne situacije koje parališu redovne životne tokove i brišu neke ustaljene obrasce dobre ako se posmatraju kao prilika da se naprave velike promene i preokreti u životu ili su pak opasne zbog naglih prekida dosadašnjih modela življenja i rutine koji čoveku daju izvesnu dozu sigurnosti?
Svetlana Savu: Ljudi su socijalna bića pa je neminovno da socijalna izolacija doprinosi pojačanju osećaja bespomoćnosti („nema ko da mi pomogne – nemoćan sam kada sam sam“). Navike su sastavni deo naših života pa ih se nije lako odreći čak ni po cenu preteće opasnosti. Najčešće ljudi imaju strukturiran dan tj. način na koji raspoređuju svoje obaveze, odmor, rituale i zabavu.. Kada se ustaljeni obrasci zamene neželjenom strukturom nametnutom od spolja, javlja se frustracija odnosno osujećenje da se postigne neki cilj ili zadovolje potrebe. Stepen trpljenja frustracije je individualan pa su to takođe razlozi zašto se neki ljudi bolje adaptiraju na nepovoljne okolnosti a neki lošije. Međutim, određeni broj ljudi je krizu/izolaciju iskoristio kao priliku. Priliku da upoznaju sebe, svoje bližnje, da unaprede svoje znanje, da obogate svoja iskustva.
Stiče se utisak da smo u godini koja je između „nigde i nigde“, puna neizvesnosti, nerealizovanih ciljeva, nemogućnosti da se uspostave novi, konkretni planovi, naročito oni koji su uslovljeni rokovima. Šta bi bio dobar savet u ovom vakuum prostoru? Da li je to prilagođavanje na nastalu situaciju koja bi u značajnom smislu mogla da kreira obrazac življenja u budućnosti?
Svetlana Savu: Svakako da je menjanje navika težak proces, ali je to neminovnost u novonastalim okolnostima. Određen broj ljudi je prilagodljiviji na promene i to su uglavnom oni čije se socijalno, radno i materijalno stanje u manjoj meri promenilo. Ovakve promene će u većoj meri pogoditi ljude koji su sami ili usamljeni, zdravstveno ranjiviji, sa slabim ili lošim socijalnim i materijalnim prilikama, jer će stres biti pridodat već nepovoljnim životnim okolnostima i multiplicirati se. Neke porodice će ovu situaciju iskoristi da se zbliže i bolje povežu, dok će za druge biti izazov i veliki ispit, naročito one koje nisu navikle da provode mnogo vremena zajedno.
Evo par korisnih saveta:
- Svako iskustvo pa bilo ono i neprijatno dobro je jer nas upozorava na ponovni rizik i pomoću njega učimo
- Postoje stvari na koje čovek može uticati, ali i na one na koje ne može- prihvatite stvari na koje ne možete uticati ili ih menjati
- Carpe diem – iskoristi dan – živi u sadašnjosti ne u budućnosti
- Strukturirajte dan – plan aktivnosti po satima (rad, odmor, razonoda, rituali)
- Napišite plan svega lepog i korisnog, a neučinjenog za čime žalite nedeljom uveče dok se pripremate za ponedeljak i posao…
- Uradite nešto lepo za druge – jedino se sreća uvećava kada se deli
- Ne bežite od loših vesti ali se njima i ne zatrpavajte
- Pričajte otvoreno o vašem strahu sa bliskim osobama i terapeutom – izgovoren problem je već pola rešenja…
- Neka corona ne bude virus kojim ćete biti opterećeni već Corona (lat. kruna) vašeg novog iskustva obogaćenim velikim brojem iskorišćenih prilika.
U kojoj meri psihološko savetovanje i podrška stručnjaka mogu da pomognu u ovakvoj situaciji?
Svetlana Savu: Ne može se izostaviti da su od velikog značaja osećanje poverenja i osećaj sigurnosti koji se dobijaju od spolja (porodice, prijatelja ili stručnih lica), ali je takođe važno istaći vraćanje ili sticanje osećanja sigurnosti i poverenja u samoga sebe. Ukoliko osobe nisu u stanju da same prevladaju svoje psihičke probleme, neophodno je da se obrate za stručnu pomoć. Stručna pomoć podrazumeva konsultaciju, lečenje, podršku ili tretman od strane psihijatara, psihologa i psihoterapeuata – svakoga iz svog domena, a najbolje udruženo. Naročito je važno da osobe sa mentalnim poremećajima prate uputstva psihijatara i uzimaju propisanu terapiju. Takođe je značajno da se okolina, ukoliko to pojedinac nije u stanju, obrati za stručnu pomoć kada prepozna da je njima bliska osoba promenila svoje uobičajeno emocionalno reagovanje, ponašanje ili navike. Ukoliko ne možete sami da se izborite, iskoristite besplatnu psihoterapijsku pomoć u doba krize koje organizuje Savez društava psihoterapeuta Srbije pozivanjem broja 19833, pozovite kol-centar pri psihijatrijskim ustanovama ili se obratite svom odabranom lekaru. Na taj način ćete dobiti pravu informaciju kome dalje da se obratite za stručnu pomoć ili ćete dobiti korisne savete u vezi sa vašim individualnim potrebama.
Besplatna psihološka pomoć može se dobiti pozivanjem broja 19833, te biranjem opcije 2. Ovim putem, svakog dana od 15 do 21 čas možete da stupite u kontakt sa dežurnim psihoterapeutima – volonterima. Poziv je besplatan.
.gif)
.gif)
