Svetlana Savu, psihoterapeut: Pandemija pogađa svakoga u njegovu Ahilovu petu

Više od godinu dana reč korona je svakodnevno u rečniku svakog od nas. I to ne samo u Srbiji, već u čitavom svetu. Pandemije su postojale i ranije, ali je medicina tada bila na mnogo nižem stupnju razvoja nego danas. Ipak, korona virus se ne predaje. Kada ćemo moći da kažemo da smo ovog nevidljivog neprijatelja pobedili u ovom trenutku teško je reći, jer broj zaraženih ponovo raste iz dana u dan. Ne čudi onda što nas mediji „bombarduju“ raznim informacijama o Covidu. O tome kako korona utiče na naše mentalno zdravlje, ali i na koji način da pokušamo da se zaštitimo i sačuvamo psihu razgovarali smo sa Svetlanom Savu, psihoterapeutom.

Kakva je korona bolest znaju oni koji su je preležali. Oni koji ovim virusom, srećom, do sada nisu bili zaraženi ne mogu da govore o posledicama bolesti na njihovo fizičko stanje, ali mogu o onim po njihovo mentalno zdravlje.

„Uzmimo primer da se rasečete, rana je vidljiva, osećate fizički bol. Instinktivno ćete izbeći dalje povređivanje, zaštiti ranu i štedeti taj deo tela. Nažalost za razliku od fizičih povreda, psihičke traume ne vidimo i nije ih lako uočiti, pa ni zaštiti se od njih. Ako uzmemo da pandemija traje 365 dana, u kojoj svakodnevno osećamo pritisak, strah, traumu, bolest, smrt ili patnju nekog drugog, to je kao da ste se najmanje 365 puta rasekli. Ne treba nam mnogo da zamislimo čoveka sa preko 300 posekotina, ali ovoga puta bih volela da zamislite, kako psihološki izgleda povređen čovek koji svakodnevno trpi traumu i koliko je izranjavana njegova psiha. Kada se koroni pridodaju i druge posledice koje ona donosi, kao što je neizvesna egzistencija, manjak socijalnih kontakata, broj psiholoških „povreda“ se povećava“, kaže Svetlana Savu, psihoterapeut.

Dužina i intenzitet izloženosti psihološkoj traumi povećava ranjivost i psihološke posledice korone

“Ova metofara biće korisna da objasnim da dužina i intenzitet izloženosti psihološkoj traumi povećava ranjivost i psihološke posledice Covida. Svakako su psihološki osetljivije osobe one koje su preležale Covid i bile u neposrednoj opasnosti ili strahu za gubitak svog života ili života nekog člana svoje porodice. Veoma visok nivo psihološke traumatizacije uočava se kod osoba čiji je član porodice preminuo, kao i kod zdravstvenih radnika koji su svakodnevno izloženi psihološkoj traumatizaciji u kojoj im pacijenti umiru (burnout). Burnout ili sindrom izgaranja se javlja kao odgovor na hroničan stres na poslu. Manifestuje se nizom psiholoških i telesnih simptoma kao što su hroničan umor, manjak efikasnosti, iscrpljenost, bespomoćnost, nesanica… Osećanje krivice često pojačava psihološke traume kod osoba koje su „zarazili“ nekog člana svoje porodice, a pogotovo gde je ishod bio fatalan”, dodaje naša sagovornica.

Svi imamo Ahilovu petu i korona nas tu pogađa

Pandemija i te kako utiče na mentalno zdravlje cele nacije. I svih pojedinaca, ma koliko bilo onih koji to negiraju.

“Pandemija gađa svakoga u njegovu Ahilovu petu. Nekada je kod psihološki osetljivih osoba izolacija okidač za razvoj psiholoških problema, kao što su anksioznost, depresija ili hipohondrija (preterana zabrinutost za svoje zdravlje). Podložniji su svakako ljudi koji su emocionalno ranjiviji, po strukturi anksiozni, zabrinuti, nesigurni. Mentalno zdravlje se definiše kao osećaj blagostanja u kojoj osoba može da ostvaruje svoje potencijale, ali i da se nosi sa svakodnevnim pritiscima i stresom”, objašnjava Savu.

“Odgovor na pitanje koliko pandemija utiče na mentalno zdravlje, može se logično izvesti iz ove definicije. Na koji način je moguće osećati blagostanje i podnositi svakodnevno stres i pritiske u situaciji posredne ili neposredne opasnosti koja traje već godinu dana… Reagovanje na stres je individualno i svakako da zavisi od čitavog niza faktora kao što su izloženost, dugotrajnost i intenzitet stresa. Nije isto da li ste u ovoj situaciji oboleli od kovida, zdravstveni radnik, osoba koja je ostala bez posla zbog pandemije, imate manjak prihoda ili je to npr. individualac u poslu koji inače radi od kuće i/ ili ima slabije izraženu potrebu za socijalnim kontaktima”, kaže naša sagovornica.

Negiranje je, takođe, jedan od načina odbrane.

“Postoji naravno i onaj deo populacije koji otpisuje postojanje korone i to je svakako mehanizam odbrane kojim oni štite svoju psihu (kontrafobično ponašanje). Svedoci smo da oni najčešće ne poštuju mere zaštite – zatvorene žurke, koncerti… Mediji pojačavaju svoje kampanje upravo zbog ovog dela populacije, a efekti se najviše pokazuju na onima koji već pojačano strahuju, pa imamo začarani krug…”, ističe Savu.

Sve je više mladih koji traže pomoć stručnjaka

Čovek u ovakvoj situaciji, koja je daleko od normalne, često ne može sam da se izbori.

“Da u pravu ste. Povećan je broj ljudi koji traže pomoć stručnjaka-psihijatara, psihologa i psihoterapeuta. Sada je sve veći broj mladih ljudi uzrasta između 20 i 30 godina koji traže stručnu pomoć, a na žalost je sve veći broj i zdravstvenih radnika koji rade ili su radili u Covid sistemu. Približan je broj pripadnika oba pola koji traže stručnu pomoć. Najčešći problemi su pojačana zabrinutost za svoje ili zdravlje bliskih ljudi, traumatizacije nakom preležanog Covida, smrtnog ishoda, anksioznost ili depresija. Često je neophodno osobe prvo uputiti psihijatru da bi se uključila adekvatna terapija, a tek onda sprovoditi psihoterapijski rad”, objašnjava naša sagovornica.

“Ljudski život je najveća vrednost, pa je samim tim i najznačajnije zaštiti život kao takav. Ali ako uzmemo da je zdravlje stanje fizičkog, psihičkog i socijanog blagostanja odgovor je da su svi aspekti podjednako bitni da bi imali zdravog pojedinca. Kod ljudi u izmenjenim i traumatičnim stanjima razvijaju se adaptivni mehanizmi. Privikavanje je kao i zaboravljanje, na sreću, jedna od odlika „plastičnosti“ ljudske psihe. To znači da naša psiha / mozak ima sposobnost da se adaptira na stres, nepovoljne okolnosti, pritisak, traumu…”, kaže Savu.

Ništa nije trajalo zauvek, pa neće ni korona

Dobra vest je da sve ima svoj kraj. Pa, tako i pandemija.

“Ništa nije trajalo zauvek, pa neće ni Covid. Do tada je važno da budemo svesni situacije u kojoj se nalazimo, bez otpisivanja realnosti ali i bez paničenja. Važna je i samonega, a ona podrazumeva samozaštitu u granicama prihvatljivog, ograničavanje/redukciju informacija na razuman nivo (jednom dnevno pratiti vesti), odlazak u prirodu, šetnju, čitanje, posvećivanje porodici, hobijima (pecanje, baštovanstvo, dekorcija..). Važno je raditi stvari za koje imate afinitet ili pak se oprobati u nekom novom izazovu za koji do sada niste imali vremena ili prilike. Nadam se da će ovo proleće biti početak kraja ove pandemije”, zaključuje na kraju razgovora Svetlana Savu, psihoterapeut.